Kad ti u kasnim tridesetim preskače srce, ne pumpa kako treba, proradi ti žučna kesa i svakojaki kamenčići u njoj, odeš kod lekara iliti “na kanal”, tada saznaš ono što si do tada dobro znao, ali si čekao da ti neko drugi kaže.
Boluješ od zamora materijala!
Znaš da si preterao u poslednjih par godina, a ni one pre toga nisu baš bile lagane, ali ok, vozio si kao Srbi auto – dok se ne raspadne(š).
Tako i ja.

Iz susedne prostorije zapomaže žena kojoj su na listi (to ti je ono roze papirče kod nogu, ali ne još zakačeno za nogu, nego za krevet) napisali da je 1394. godište. Stažisti je već po hodnicima nazivaju kosovkom devojkom.

Srećom, moja polovina je znala da ću pobeći iz bolnice ukoliko me ne smesti u apartman. Sad me unutra niko i ne vidi. Ne vidi ni da mi iz vene viri slavina. Ne znam da li je interaktivna, dvosmerna. Znam da peče. Znam i da iznad nje imam gadnu modricu.

“Kakve su ti to vene?”
“Ne znam, pokušajte na drugoj ruci.” (u sebi: “Druge nemam, jel bi htela školski primer vena?”)

Divna je samo jedna stvar. Ne razmišljam o wannabe kompanijama, ne zovu me novinari (mada sa njima najviše volim i da pričam), zove me po koji bivši obožavalac, neki od normalnih kolega, majka, otac, Marko…

Sutra je operacija. Holesterinski kamenčići. (Koja se još budala pravila da nema pojma da je stres otac holesterola?).
Nož radi, opšta anestezija.

Oko 3:30, u pola noći, u moj apartman upada velika žena u belom, sa kutijom punom staklića….i pali svetlo. Aaaaaa!
“Tooooplooo-meeeer!”
“Dobro veče!” (“Nisi mogla malo nežnije u ovo doba, nisam ti ja gluva baba iz susedne sobe?”)
“36 sa 5. Laku noć!”
Ne odgovaram, spasao me (ili nju) iPod, ima meke slušalice koje ulaze duboko.

“Tatomirooooović!”
“Ja sam.” (“Pa, piše ti na papiru, a i nema nikog drugog ovde!”)
“Ajde da te obrijam.”
“A Vi ste?” – gledam u veliku ženu koja se pre nego što je došla mene da obrija, nije sama obrijala.
“Ja brijam!”
“Ne treba, hvala.” (“Samo izađi sada…”)
“Nema ne treba, diži majicu!”
“Majicu?” (“Znala sam da ličim na dečaka ponekad, ali nisam znala da imam maljave grudi.”)

Tri poteza po stomaku i izađe sa velikom kožnom torbom u kojoj komotno može da drži i sekiru.
Pristajala bi.

Dolazi sledeća. Umotava mi noge.
“Ali, ja imam samo jednu vidljivu venu na levoj nozi!”
Ne mari, umotava me kao mumiju. Kaže da tako treba. Jedino to, za sada, verujem.

Odlazimo velikim liftom u podrum. Žene u zelenom, sa maskama preko lica prolaze ispred mene.
Daju mi isti takav zeleni mantil da se obučem. Nikada nisam volela nudističke plaže. Previše sam samokritički i kritički raspoložena. Divim se onim nesrazmernim ženama koje nose kratke suknje i uzane haljine. Hrabre su (ili ih je neko dobro slagao.)
Mantil ima šlic pozadi. Veliki.
“Sjajan vam je ovaj autfit!”
“Molimmm?” odgovara lice ispod maske.

Imaju i šarene marame na glavi, valjda su mnogo gledali “Uvod u anatomiju” i garant imaju neku Meredit i Dereka.
Priključuju me na sve moguće instrumente, infuzije, anestezije, komentarišu moju tetovažu na leđima…
“A gle joj prste, molim te! Viiidi kako su tanki!”
Osmeh. Kiseli. (u sebi: “Ne diraj mi prste. Uspavaj me i daj da ovo bude gotovo!”)

Lampe kao od gume počinju da se krive i idu sa plafona ka meni. Bluuup, bluuup…ronim (kao onomad na Pagu). Glasovi se gube, kao da su i oni pod vodom. Sedam sijalica iznad operacionog stola stapa se u jednu… Tajac.

. . . . . . .

“Okreni se, daćemo ti nešto protiv bolova!”
“Mmmmmm…” (“Ko je sad ova i gde su gumene sijalice?”)
“Tanja! Taaaanjaaaa! TAAANJAAAAAA, JEL ME ČUJEŠ!?”
“Ahm.” (“Što viče, opet su me pomešali sa babom rođenom 1394.?”)

Smenjuju se jedna po jedna, razlikujem ih samo po gabaritima i boji kose, još su kao pod vodom. Onda vidim tu i Živorada, Dragana, Aleksu, Željka, Marka, Sašu, Vericu… svi su pod vodom, ali nemaju maske, ni disalice. Dobro, kad odspavam, svi će, valjda, opet biti normalni…ili i bolji.

“Bio sam u nekoj akciji!” čujem Sašu kako priča, naravno, o ženama…i glasovi se mešaju…
“E, da sam ja imao apartman, sedeo bih godinu dana u bolnici.”
“Moram da idem, mnogo je i ovo, nisam bio u bolnici ni kad mi je majka ležala.”
“Majke ti, ova baba stalno tako zapomaže?”
“Ja bi` ovde umr`o!”
“Jel te mnogo boli?”
“Spavaj, srećo, spavaj…”

“Toooplomeeeerrrrr!”
Da, kao sat, 3:30 je. Injekcija u 6:00.

“Ideš na ultrazvuk, ako je sve ok, ideš danas kući.”
“Sama ću, hvala.” (“Ma, nećeš valjda MENE da voziš u invalidskim kolicima!?”)
Dahćem kao da trčim maraton, držim se za stomak i stižem na ultrazvuk. Ležeći pacijenti i oni upali direktno sa ulice, svi smo zajedno. Oni u zimskim jaknama, ja u pižami sa motivima iz crtaća.

“KOLIKO IMAŠ GODINA?” – urla doktor.
“ČUJEEEEMMM DOOOBRO!!!! IMAM 38!”
Osmeh. Specijalizanti su se okupili, gledaju moj stomak preko sonde. Brboće. Sve je u redu. Nema žučne kese, sad će to da se izmrda i namesti kako treba.

“Gotovo, lepotice!” kaže olinjali doktor.
“Hvala lepo!” (“Ti li ćeš da me nazivaš lepoticom? Ako žučnu kesu nemam, zube imam. I to keramičke.!…izbio mi Čižik zub za 25.rođendan…”)

Apartman – Ono što se zove tako i omogućava ti da budeš sam i ne gledaš u bolest i muku drugih.
Pakovanje – ideš kući i raduješ se što je sve prošlo, tj.proći će uskoro i opet ćeš moći da se pogledaš u ravan stomak. Istina, imaće 4 ožiljka od po 1 cm, ali biće ravan, jer propisana dijeta ne dozvoljava ništa od čega bi mogao da prestane da bude ravan. (Srećom, nisam bedevija od 180+ cm i 70+ kg…)

“Dobro je sve prošlo, samo smo morali malo duže da Vas držimo pod anestezijom.” kaže doktor koji me je operisao.
“Duže?” (“Kako, bre, duže???)
“Pa, da, bili su Vas pripremili malo ranije.Onda su me tražili, nisam odmah bio na raspolaganju, pa smo morali malo da produžimo.”
“Aha?” (“Šta bi bilo da je otišao kući na ručak?”)
“Pa, da, ali je sve dobro prošlo i možete kući.”
Osmeh. Kiseli, 99. po redu.

Michael Kvium, Hor
Michael Kvium, Hor

Spakovana, koračam kroz hodnik. Ne mogu da nadišem, ali idem. Gumene sijalice su očvrsle.

A šta da su produžili još, sijalice ostale gumene, a glasovi pod vodom…možda bi apartman ostao samo moj…i ja ostala samo svoja. Ovako sam i njihova. Mamina, tatina, Markova, Sašina, Ondrejeva…i više niko ne može da mi gruva holesterol, ni wannabe kompanije, ni pojedinci. Niko. Nema gde da se taloži, od sada sam netolerantna na stresotvorce. Umem da budem nežna plavuša, a umem da budem i rotvajler…pa ko šta voli. Izvol`te.

Punkt.

It’s a beautiful day to save lives. Let’s have some fun.
Dr. Derek Shepherd