PR mora da bude (samo) hrabar…ili ne!?

Kada sam pre dve godine, dok je još Tijana Varagić radila kao sekretar Društva Srbije za odnose s javnošću (ona neposredna i sposobna cica što te mudro posmatra uvek iza nekog fensi okvira naočara) konkurisala za #PriZnanje, smatrala sam (ovako preterano samokritična) da slučaj moje tadašnje kompanije (kvar satelita i trodnevni prekid TV signala u regionu, u oko milion domaćinstava) možda nije dovoljno „jak“ da bi konkurisao za nacionalnu nagradu (ja je smatram „nacionalnom“ jer je DSOJ jedino strukovno udruženje u državi)…

Razmotrila sam naš slučaj krizne komunikacije, koji je bio vrlo specifičan (sateliti se ne kvare tako često, ponekad se samo izgube u univerzumu) i kompleksan (oko 3 miliona ljudi bilo je bez svojih omiljenih TV kanala, a u doba „hleba i igara“, to je kao da si im ostavio samo suv `lebac), u isto vreme vrlo brz i, povrh svega, neizvesnog kraja (tako je uvek kada zavisi od tehnike), te odlučila da učestvujem, pre svega da pokažem kolegama kako smo radili na ovom, posve specifičnom, slučaju.

Ispoštovala sam sve što je DSOJ tražio, stavila „na papir“ (virtuelni,  jer smo svi, mahom, zaboravili šta je „hard-copy“), trudila se da primenim svoja znanja i prikažem projekt krizne komunikacije koji sam vodila tako kao da klijentu treba da prodam sebe i kampanju koju ću mu voditi (iako sam to počela da radim tek ove godine kao savetnik za komunikacije) i odvažila se da učestvujem.
Pored nekoliko kriza u konkurenciji (a sada više ne mogu da ih vidim, jer linkovi na www.pr.org.rs ne rade kako treba – a trebalo bi da se vidi OVDE), moja kompanija je, sa mnom na čelu projekta, te 2010. godine osvojila nagradu. Sećate se (a ja se sećam) da su i Miloš Đajić, naš neumorni predsednik (kog sam juče pitala „Jel` možeš?“, a on kao svaki muškarac odgovorio „Mogu još uvek!“  🙄 ) i Tijana, tadašnja neumorna sekretarka, govorili kako je prijavljeno mnogo projekata i kako će se žiri rastočiti.

Konkurencija!
To je dizalo adrenalin (ili je, barem, značilo da se ljudi bore za nagradu, da imaju šta da pokažu kolegama i da žele da se takmiče).
Ne znam da li će Ivana Parčetić, naša mlada sekretarka, imati vremena da napravi uporednu tabelu tipa: godina, kategorija, broj prijava, broj finalista, …kako bismo mogli da donesemo neke zaključke, na osnovu tih nekih opipljivih činjenica, tj. brojki (htedoh ja, ali linkovi…).

Svakako je još 2010. godine PriZnanje imalo svoju težinu, pa i 2011. godine, i ja sam se, kao član društva (koje poštujem zbog kolega, struke, neumornog i super-optimističnog predsednika, ali i kao izdavača moje knjige „Musolinijev mikrofon – radio propaganda fašističke Italije“) i ove godine (zaražena optimizmom Đajića?) obrela u punoj sali Doma omladine da vidim šta su kolege lepo radile tokom prošle godine (dok sam se ja u to vreme, uglavnom uzaludno, sa nekima od svojih nadređenih objašnjavala da ćirilica ne prolazi u Mostaru).

Nebojša Radović (@eniac) nam je doveo Željka Joksimovića, scena je bila bomboničasta, tvit-vol je tu i onda krećemo da sumiramo rezultate i gledamo pobednike… Nažalost, meni je, kao i mnogima u sali, izgledalo kao da prisustvujemo internom događaju agencije „Executive Group“… Velika većina nagrada pripala je upravo njima. Ništa MekKenovcima („Represent“), ništa „Blumenu“, ništa malima, nešto malo „Infostudu“ (bravo za firmu preko koje sam dobila tri zaposlenja bitna za moj psiho-profesionalni razvoj) i jedna za kriznu komunikaciju Selakovićevom „StratComu“, mada nisu imali ni konkurenciju (učinilo bi se nekome da živimo u Švedskoj),… da bi na kraju „domaćini“ (u svoj svojoj veličini, tj. broju, izašli na scenu da pozdrave prisutne)… Odmah ću se ograditi – sa „Executive Group“ sam radila i svakome bih ih preporučila, posebno Andreu Šaulu i Sanju Milaković Kolundžiju. I ne kažem da nisu zaslužili nagrade, ali…

Pitamo se i tvitovima gde su ostale agencije, gde su ostali projekti, da li kampanje rade samo kompanije poput VIP-a, ima li mesta za male? Rade li mali kao crnci, pa nemaju vremena da prave prezentacije i predstave svoje klijente i kampanje? Boje li se mali konkurencije velikih, pa idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju? Od čega žive, ako ne rade ništa, na kraju krajeva?

Ili…?

Ili je veliki strah („Šta ako ja ne pobedim?“) ili se plašimo konkurencije („Gde ću ja da se takmičim sa Borom i Darkom?“) ili se ne pojavimo na #Prijem ako nas obaveste da nismo ušli u finale („Moram tetki da odnesem lek u Mojmilovo, preko Donjeg Ljubiša i Krkanovaca…“)…

I tako sedim, gledam u one komentare po haštagu #PriZnanje i pitam se kuda vodi ovo?
Onda se setim priče oko licenciranja PR-ova (koju smo, kao, pokrenuli, pa nismo mrdnuli dalje od početka, a ja na predlaganje imena ljudi za radnu grupu u DM na Tviteru dobila komentar „Nećemo valjda da nam demokrate vode i licenciranje?“), koja mi je potvrdila da i u našem strukovnom udruženju vlada politikantstvo. (Avaj, kako mi do tada nije palo na pamet…!? Mora da smo Đajića izabrali zato što je član GO kod demokrata ili su ga u GO izabrali zahvaljujući funkciji u DSOJ-u, a ne zato što je jedno pozitivno, radno i vredno stvorenje?)

I, ne kažem da nema toga, kao što nema lakog PR-a bez oglašavanja, a oglašavanje, pak, ide preko agencija vodećih nam političara,…ali sam mislila (želela) da smo mi u DSOJ-u intelektualci, širokoumni pozitivci, kojima je važno da gaje struku, da nam na bi neka piaruša novobeogradskog splava u vrućim pantalonicama predstavljala istu na nekoj od (uglavnom propalih) televizija i da nam je važno da predstavimo ono što radimo, da podelimo iskustva, naučimo nešto jedno od drugih, da rastemo i teramo druge da rastu…

Na izlasku iz sale, iz koje su mnogi, pa i ja, munjevito izašli, čujem već kuloarske priče da je druga od dve velike agencije namerno bojkotovala #PriZnanje. Pa, nije…evo vam spiska prijavljenih radova ovde, pa možete da vidite i da je ta druga agencija učestvovala, ali i da je bilo jako dobrih projekata (mada ne previše), osim onih koje je vodila pomenuta agencija koja je odnela sve nagrade (dobro, veliku većinu njih)…

Seli smo u „Šumatovac“, neke kolege, moja polovina i ja, a ja sam uz kafu razmišljala – da li je Infostudova igrica „Pređi most“ manje inovativna i korisna od velike korporativne onlajn kampanje pobedničkog VIP-a ili samo manje košta, da li je (čuvena) „Bitka za bebe“ loše odrađena kampanja u odnosu na kampanju za Društvo za zaštitu dece sa astmom „Dašak“ i Incest-trauma centar, pa nije ni u finale ušla (!!!), da li u ovoj državi, osim u ulici Ljube Didića, ima nekih kriza koje se rešavaju ili ih sve preživljavamo bez rešavanja ili, SAMO, kako Miloš Đajić reče, učesnici moraju da navežbaju prezentiranje svojih slučajeva…a onda me još više zaboli glava, jer (nekako zaključujem) da ako ne znamo sebe da prezentiramo, jadni naši klijenti (i javnost) sa nama.

Onaj „čuveni stručnjak” Kosta Petrov kaže (a nalupetao se u jednom prilogu na RTS-u, mada mnogi od nas o njemu imaju visoko mišljenje (???)):  „Ono što je glavno za PR je da ima hrabrost!“, ali i  „Prvo što PR treba da nauči je da se osmehuje i da bude ljubazan, a onda to treba da nauči i svog klijenta.“ i „PR su  sreća i talenat.“

Važi, slažem se (donekle), …a gde je tu znanje? A i ta hrabrost je, izgleda, zatajila.

12 thoughts on “PRiZnanje – i #PR i #Znanje

  1. Super tekst. Podvukla si nekoliko problema sa kojima se struka trenutno suočava. Mladi smo, valjda ćemo se izboriti :). Što se tiče dodele nagrada, ja sam razočarana i brojem prijava, a o kvalitetu ne mogu da sudim. Nisam videla prijave, samo ono što znam iz medija. Za sada zaključujem da među prijavljenima ima i dosta reklamnih kampanja. Ja bih jako volela da vidim prezentacije i prijave svih radova, i verujem da će DSOJ i to uskoro objaviti. Iznenađena sam izostankom “Bitke za bebe” iz finala. Moje mišljenje je da je to najupečatljivija kampanja ove godine. Moj rad je bio u toj kategoriji i odmah sam ih videla kao pobednike i nije mi bilo strašno da izgubim 🙂

  2. Naravno da svaki izbor vuče polemike i naravno da će žiri, kao i svake godine, morati dobrano da pojasni neke svoje odluke. Delim iste profesionalne dileme (“Bitka za bebe”, “Pređi most” itd) i pitam se šta se ocenjuje – forma ili suština?

    Imam utisak da se donekle robuje formi i da je važno imati lepo upakovanu prezentaciju i vešto oblikovan sadržaj. Ipak, mnogo važnije je šta ste zapravo postigli aktivnostima koje ste sprovodili. Mislim da fokus treba da bude na merenju postignuća i realnih efekata nekog projekta ili kampanje. Da su merena postignuća, a ne dizajn, siguran sam da bi neke odluke bile znatno drugačije, a da bi samo PRiZNANJE bilo daleko kredibilnije nego što je sada.

    Naravno, čestitam Darku, Sanji i čitavoj agenciji “Executive Group”. Svojim radom zaslužili su i nagrade i uspehe.

    Na kraju: zaista treba hrabrosti da se prijavi projekat u kategoriji kriznih komunikacija. I mi smo dugo merili. Mislim da nismo pogrešili što smo podneli projekat (koga zanima, može da pogleda prezentaciju na http://stratcom.rs/index.php/sr/saopstenja/386-prijem-2012 ). To što drugi nisu imali hrabrosti (ili uspešno rešenih kriznih situacija), pa se nisu prijavili, zaista nije problem StratCom-a. Baš kao što nije ni problem Executive Group što se niko drugi nije prijavio za agenciju godine. Žao mi je, ali jednostavno je tako.

  3. Hvala ti na tekstu. samo da dopunim podacima o broju radova po sećanju 2009 je bilo 56, 2010 97, 2011 53, i 2012 67 radova. Pre toga 2008 je bio mislim 36 radova. Da se razumemo ja verujem u stručnost i znanje ljudi koji su činili žiri, a u neformalnim kontaktima su svi komentarisali kvalitet radova kojima je su prezentovani projekti Executive group. Nisam član žirija odavno ali ono što imam kao utisak je upravo ono što sam i rekao. Žao mi je što Bitka za bebe nije prošla i to moramo analizirati zašto. Najžalije mi je što kada organizujemo razgovor o nagraama i svemu drugom mimo konkursa to ljude ne zanima preterano. Sve u svemu uz kriterijume koji trenutno važe veoma je važno napraviti dobru prezentaciju jer se ne evaluira samo ideja i rezultat već i mnogo drugih elemenata.
    Ove info za licenciranje su me iznenadile jer ih nisam znao. 🙁 sve u svemu potrebno je da se pogledamo u ogledalo i da guramo dalje jer potencijal znanja je veliki a struka se očigledno razvija.

  4. Kažu “ko gubi, ima pravo da se ljuti” – a pošto ja ni posredno, ni neposredno nisam učestvovala u ovogodišnjem PRiznanju, dajem sebi da iskažem svoje viđenje.
    Naravno – sve čestitke Executive grupi. Da nisu valjali, ne bi ni pobedili.
    Čestitke i Intesi i Infostudu.

    A – gde je Bitka za bebe?
    Kao odgovor, Miloš mi je rekao, parafraziram: “nije im valjala prezentacija”.
    Obzirom da 1. Miloša izuzetno cenim, i još važnije: 2. nije bio u žiriju, ovo mu neću uzeti za zlo.

    Kada su neke akcije, poput Bitke za bebe, toliko javne, medijski ispraćene, sa potpuno transparentnim i proverljivim rezultatima – zar im trebaju neke prezentacije da ih predstave?
    Što se mene tiče, na običnom, belom A4 papiru je moglo da rukom bude ispisano:
    – mi smo Bitka za bebe
    – našom akcijom je obezbeđeno xyz inkubatora
    – u prilogu dostavljamo po jednu fotografiju sa svakog događaja.
    I bilo bi i više nego dovoljno.

    No, dobro.

  5. Tri godine sam radila kao sekretar u DSOJ. 2008 god,
    ako se dobro secam, prvi put smo uradili Pravilnike i
    definisali kriterijume i nacin ziriranja. Narednih godina, a na osnovu belezaka o nedostacima,
    pravilnici su se menjali (dopunjavali).
    3 godine sam bila upucena u prijave kao i u
    rad zirija. Neke od prijava koje sam pregledala bile su
    u krajnju ruku neozbiljne (diskovi koji se ne otvaraju,
    nekompletan materija i prijava i sl).Prisustvovala sam
    sastancima zirija, gde su clanovi komentarisali
    pojedinacno radove i dopunjavli jedni druge.
    Clanovi zirija ocenjuju po kriterijumima i rad koji se
    dostavi, nista vise. Ne secam se da su agencije dolazile
    i uzimale pobednicke prezentacije (bile
    su uvek dostupne u kancelariji), pregledali i
    analizirali, praveci plan kako da naredne godine
    budu bolji.
    Smatram da prijavama, word opisu
    .ppt prezentacijama, kriterijumima
    treba ozbiljno pristupiti i analizirati ih.
    Naravno, i clanovi zirija, kao i clanovi Dsoj treba
    da naprave analizu sta je to bilo dobro ove godine
    a sta ne, kako bi PRiznanje2013 bilo jos bolje.

    Volim PRijem, jer to je praznik Dsoj i ceke struke.

    Oni koji se plase, nikada nece
    osetiti car pobede.

  6. U ime “malih”, odnosno jedne male agencije – Chapter 4, mogu da kažem da je sve jako teško: dobiti klijenta, koji ima budžet za kvalitetne, ozbiljne kampanje, koji želi da ih javno prikaže… zatim organizovati se, te investirati vreme u pripremu kvalitetnih prezentacija i imati hrabrosti za kandidaturu.

    Prisustvujem PRijemima od 2003. i aktivno kandidujem projekte od 2006. godine. Znam kako je to sa strane velike, ali i male agencije. Iskustvo je neuporedivo, kao na primer ekstremno skijanje i vaterpolo 🙂

    Ove godine smo posebno bili ponosni na brend PR kampanju za Dr.Oetker, koja je uspešno realizovana uprkos činjenici da se klijent ne oglašava – godinama. Verujem da svako ko ima iskustva u PRaksi zna koliko su te stvari nespojive: uspeh, brend PR, bez budžeta… Prijava takvog projekta za mene predstavlja hrabrost. Što bi moja mama rekla: lako je sa novcem 🙂

    Na okruglom stolu posle prošlogodišnjeg priznanja bilo je nas dvadesetak. Ideja je bila da analiziramo i unapredimo proces, zajedno. A došla su tri člana žirija, od toga jedan u ostavci koja je bila u direktnoj vezi sa prethodnim glasanjem.
    I posle toga smo opet bili hrabri i kandidovali čak dva projekta.

    Imam brojne zamerke na dodelu jučerašnjih pruznanja, konkretne činjenice po pitanju transparentnosti i kriterijuma koje ću na pravom mestu i u pravo vreme, nadam se, ponovo podeliti sa kolegama u Društvu. Verujem da je unapređenje moguće jer zavisi samo od nas i dobre volje. Dobra volja bi trebalo da postoji jer slika u kojoj nema konkurencije nikome ne ide na ruku.

    U Hrvatskoj su iz nerazumevanja i neslaganja nastala dva profesionalna PR udruženja. Mislim da kod nas nije takav slučaj. Mislim da većina nas ima jedan, jasan cilj, ali neusaglašene ideje kako da do njega dođemo… E, pa gospodo, vreme je da počnemo da komuniciramo 🙂

  7. Samo da dodam, kao rukovodilac agencije koja je trenutno manja od Represent Comminications i Executive Group po prometu i broju zaposlenih (nikada svoju firmu neću nazvati “malom”, jer je za mene i ljude koji rade sa mnom ona najveća): u svemu saglasan sa Tamarom.

  8. @sandra kravitz možda sam bio ne precizan tokom PRijema ali mislim da sam rekao možda im prezentacija nije bila dobra. To sa belim papirom i akcijom ne ide jer žiri ovde upravo ocenjuje stručno znanje a ne samo efekte kampanje. To i jeste bio veliki napredak u poslednjih 5 godina.

    @tamara mi nemamo snage kao stručnjaci ni za jedno udruženje tako da se nadam da ima svesti o tome da nam ne trebaju dva. Što se tiče okruglog stola i razgovora od toga niko ne beži i biće organizovano što je moguće pre.

  9. Slažem se Miloše, zato i kažem da je razgovor jedini put do pozitivne promene ili unapređenja. Što se polemike tiče, ja sam zaista naišla samo na konstruktivnu razmenu mišljenja na ovu temu… to gledam kao na uvertiru… takav je uostalom i tvoj blog post 🙂

Comments are closed.