Jednom davno...Razumljivo je da nisam mogla da imam dečka pre nego što završim bar srednju školu (I nije razumljivo, ali sam ja ćerka jedinica policajca, pa je to, valjda, normalno?), pa ću ovu svoju priču početi od 1992., kada sam i završila srednju pravnu u Zemunu.

E, tada sam postala „velika“, pa sam (po tatinoj dozvoli?) uspela i da se zaljubim. Mislim, bila sam zaljubljena i ranije, ali ovo je sada bilo legalizovano (na neki način). Malo sam ga sačekivala ispred škole (bio je 3. razred Elektrotehničke), malo smo šetali, držali se za ruke i onda je, ubrzo, pukla tikva. Nije mi valjao. Danas ima 37 godina i operativni je direktor jedne velike kompanije na obodima Beograda.

Zaljubila sam se 1992. na 1993. u jednog dvometraša, lep, stariji od mene 2 godine, rezervni policajac (to je tada bilo „in“). Ipak, nije mi valjao (ispostavilo se posle par desetina meseci da je samo „lep i glup“.). Danas ima 110kg (po mojoj slobodnoj proceni, a možda i više), čudnu ženu domaćicu i dvoje dece.

Usput sam imala par nekih skrivenih veza, a krila sam se jer, znate već, nisu mi valjale. Jedan električar, jedan dugokosi taksista (a ne podnosim dugu kosu kod muškaraca), jedan mamin sin,… Kako da valjaju?

Udala sam se sa 25, nakon što sam sa 24 otišla od mame i tate policajca da živim sama. I umesto da ostanem u Beogradu, u kom sam se rodila, išla u školu, ja sam došla u Pančevo (rodni grad moje majke). Beograd mi, slutite, nije valjao. Ustvari, u Pančevu sam bila veća cica, …manja bara, a manje i krokodila.

Iznajmljen stan, najbolji drug mi kuva (kuva i dan danas, to mu je profesija), ekipa dolazi, pravimo rođendanske žurke, izlazimo,…sve do novembra 1998. kada sam se udala.

Sa mužem (G.B., 1973.) sam živela u nekom „open relationshipu“ posle samo par godina, jer nije da nije valjao, nego meni nije bio dobar. Profesor, domaćin, danas otac divne princeze od četiri godine.

Ja sam se u sred braka zaljubila, ali ne opet u muža, nego u saobraćajnog policajca (recite „Zar opet policajac?“, neću vam zameriti) koji je bio (a i sada je) oženjen i otac dvoje dece. Bajka, a svaka se bajka ne završava srećnim krajem, samo tragovi zauvek ostaju. Neki patuljci to tako reše. Nisam mu valjala…a ustvari objasniću vam 2010. zašto nisam.

Nisam valjala ni mužu takva, pa je koleginici napravio dete, onako usput. Ne ljutim se, ali sam bila bezobrazna (moglo mi se, ali sada ne znam baš zbog čega), pa se nisam razvela dok mu (nova) žena nije ušla u deveti. Bila je to već 2008. – sećam se po proslavi mog 35. rođendana gde su mi se gosti pobili i gađali kafanskim inventarom. Nije da gosti nisu valjali, nego Jack Daniels nije imao mere.

Onda sam se odselila kod nosioca švajcarskog pasoša (I.A.C.C., 1972.), rodom iz Lugana. Pričao je maternji italijanski bolje nego srpski, ali ja ništa nisam naučila osim „Ciao, bello!“ i to sam mu i rekla posle godinu dana. A živeli smo u divnom kraju, u Strahinjića Bana, na Dorćolu, na 5 minuta od Knez Mihailove. Divan čovek, ali nije mi (znali ste?) valjao. Pričao je po ceo dan italijanski, tetka nam je vršljala svakog dana po kući, a on sklapao makete aviona. Ne, nije mi valjao!

Kupila sam stan u Pančevu i bila „single“, usput kao zanimaciju koristeći jednog direktora, jednog inženjera, jednog bez zanimanja, a svi su bili manje-više OK, ali meni ne, jer nisu mi valjali… Jedan je bio u braku, drugi suviše škrt, treći previše posesivan. Nisu valjali…pomoći nema.

Usput sam promenila i nekoliko firmi, jer nije da nisu bile dobre i nisu valjale, nego je plata u svakoj narednoj bila bar 50% veća. To mi je, jedino, valjalo, ali uvek bih živela isto, samo bih imala za još jednu (ili ko zna koliko) avionsku kartu do Holandije više.

Usput su mi ljubav izjavljivali i školski i ostali drugari, ali to, naravno, generalno nije valjalo. Bilo bi nalik incestu. Meni.

Tada je i moja sestra Dragana raspisala konkurs na Fejsbuku, za zeta, htede da me uda. I, javilo se njih bar pedeset (a šta da radim sa svih pedeset?), ali mi ni jedan nije baš bio po volji…nije mi valjao. Jedan je bio nizak, drugi neobrazovan, treći mamin sin, (govorim kao moj tata)…i kako da mi bilo ko valja?

Onda je onaj pančevački policajac (broj 2) vaskrsnuo negde u kasno proleće 2010. godine, u trenucima kada mu firma i žena nisu više valjali. Bilo je sjajno, repriza bajke (k`o repriza „Srećnih ljudi“ na RTS-u), ali ja njemu nisam valjala…  Da li ću voleti njegovu decu? Da li ću ga, sa kuferom, izbaciti posle par meseci napolje (a gde bi onda išao?)? Kako će on trpeti to što ja imam pet puta veću platu od njega? A šta ako prestanem da ga volim? A šta ako… i ako ovo…i ako ono… Od policajca (ljubitelja motora) ostade mi samo kaciga za uspomenu…i po neka rupa u duši, pa mi je još manje ljudi i stvari po volji… I tako je to trajalo do zime 2011. godine, kada sam ja “odlučila da počnem da VALJAM”.

Našla sam kolegu iz firme. Sve po P.S.-u. Mlađi od mene pola godine, razveden, kola, motor, sve uredno… osim što dok vodi ljubav traži poze na Guglu, kao i fraze kojima se služi u govoru, kao i preporučene modele ponašanja na sastancima („Kako postati dobar menadžer za 24h“ i sl.). Ceo internet je pročitao…i to bar tri puta. Meni NIJE VALJAO.

I, eto me sada,…živim sa Markom. Mlađi je od mene tri godine, ima sina od sedam, majku udovicu i bivšu nevenčanu suprugu. Plaća astronomsku alimentaciju i otišao je iz svoje prethodne firme zbog mene. Zamolili su ga, ne vole „intimizaciju“,…a i neka “viša politika” i interesi su bili u pitanju.

Imamo i psa, belog retrivera od šest meseci koji svako jutro kaki nedaleko od kuće majke onog repriziranog policajca (komšinica mi je, al` meni nekako milo, „radi“ veštica u meni), pa je, bar naizgled, sve savršeno. To što neko (u ovoj priči ON) obeća deset stvari, a uradi jednu ili ni jednu, a sve uredno obavlja samo na poslu,…to mi nikad nije valjalo.

I, zašto sam, uopšte sela da sve ovo napišem? Zato što mi je moj najbolji prijatelj upravo rekao, odlazeći u Coffee Shop, da mi niko ne valja, da mi je jedan ćelav, jedan glup, jedan debeo, jedan dosadan,…a samo ja, kao, savršena.

Nisam. Često ni sama sebi nisam valjala…Nikad, ustvari, neću saznati: Ne valjam ja ili nisu valjali oni? 🙂

Tanja

(25. septembar 2012.)

One thought on “Nikad neću saznati… (radni naslov: Svi moji muškarci)

Comments are closed.