Stara priča: agencija – klijent – novinar i obrnuto

Kada mi u Srbiji pošaljemo neispravno svinjsko meso u izvoz i to prođe sa „obratićemo ubuduće više pažnje“ – ko sam ja da se bunim zbog jedne pogrešne reči? 

Ovaj tekst inspirisan je jednom glavoboljom sa jednom od PR agencija, “Nijebitnokojom”, a ne bi bio napisan da me kolega prekjuče nije podsetio rečima „Ja nisam mogao da se uzdam ni u jednu agenciju u Srbiji i budem siguran da će od njih izaći nešto što ja neću morati da pregledam.“… A šta se desi ako ne možete baš sve da pregledate, ne možete da držite crvenu olovku kao učiteljica i ispravljate greške, interpunkciju, pravopis… Onda se desi da vas boli glava.

Ovaj tekst napisan je na osnovu istinitog događaja. Istinit događaj je moje iskustvo sa agencijama – iznutra i spolja. I glavobolja je istinita, isto tako.

Odavno se bavim poslom odnosa sa javnošću – još od početaka volontiranja po raznim redakcijama, posla dopisnika, novinara kojem je pendrekom razbijena glava na demonstracijama 1996., preko prvih naslovnih strana zbog kojih sam bila na „oku policije“ i bila primorana da prestanem da pišem to što sam pisala.

demokratija1

U okviru Ministarstva prosvete i početaka tada novog, centralizovanog upisa u srednje škole, imala sam zadatak da vodim računa o tonama neke administracije, ali i da svake godine roditelje 4.000 osmaka i te iste osmake, njihove tetke, strine, babe i dede, obaveštavam o tome kako će se polagati prijemni ispiti, kako se popunjava lista želja, kako da dete iz Kovina (ne) bude upisano u školu u Nišu i slično. Agenciju nisam imala, bila sam one-man-show i sve je teklo kako treba. Novinari su bili ti koji su mene zvali, ja im davala informacije, pila kafu sa njima, objašnjavajući sve novitete, uporedo radeći sve ostale poslove vezane za upis u tom regionu.

U Višem trgovinskom sudu bila sam pionir koji je trebao da uskladi 17 regionalnih trgovinskih (sada privrednih) sudova i objasni im zašto moraju da se otvore ka javnosti i kako da postupaju sa informacijama od javnog značaja. Jednostavno, moj zadatak je bio da posle afere „stečajna mafija“ trgovinske sudove dovedem u stanje normalne ili, pak, bolje komunikacije sa medijima i javnošću. Agenciju nisam imala, pomagao mi je USAID – CCASA projekat, ali sam sve operativne, a i većinu strateških stvari, obavljala sama. Rezultat tog  rada bilo je priznanje povodom svetskog Dana prava javnosti da zna i preporuka Rodoljuba Šabića.

U Petrohemiji nije bilo slatko komunicirati sa javnošću i obaveštavati ih šta je štetno, šta nije, kako je tehnologija „ipak“ stara nekoliko decenija i kako 1.800 porodica živi od te iste tehnologije… Iz ove perspektive živo me zanima kako bi jedna agencija, one sa kojima se danas susrećemo, ispratila benzen, isparenja, propilen, sirovi benzin i ostalo, flertujući u komunikaciji sa državom kao većinskim vlasnikom, ali i „vlasnikom“ inspekcija za zaštitu životne sredine, te sa lokalnom zajednicom čije sportske klubove sponzorišeš u isto vreme… Zanima me, između ostalog, kako bi bilo koja agencija računala radne sate u sred noći, kada me je, obično oko 2 – 2:30, zvao dežurni fabrike da mi kaže da smo, npr., „ispali“. To je značilo potencijalne milionske troškove za ponovno pokretanje fabričke skalamerije, ali i veliku mogućnost da će kontrolne stanice vazduha u gradu poludeti… Verovatno bi nas to skupo koštalo, a rezultat bi bio vrlo neizvesno bolji od onoga što sam postizala sama – neprekidan kontakt sa medijima, po neka kafa, po neko sukobljavanje stavova, što je, istovremeno, značilo i moju spremnost da podelim istinu, budem realna, od novinara zatražim pomoć, ali ih i sa kamerama uvedem u krug fabrike… i tako smo uspevali da napravimo strategiju, samo mediji i samo ja, bez agencije. A nije da mi nije trebala pomoć. Ljudski životi su, često, bili u pitanju…

Blic_zena_1_resizeBlic_zena_2_resize

 

U mojoj sledećoj firmi – velikom, regionalnom operateru kablovske i digitalne televizije i interneta, agenciju sam, kao direktor Sektora korporativnih komunikacija, koristila samo u Sofiji, gde sam imala potrebu za organizacijom „na daljinu“ konferencija za novinare, te u Sarajevu, gde u tom momentu, još uvek, nisam imala direktne kontakte sa medijima. I bilo je u redu. Svašta smo nešto uradili u toj firmi. Sredili forum koji je bio u haosu, uspostavili dobre odnose sa medijima, viđali se sa njima…sve bez agencije, sa internim timom i nekoliko spoljnih saradnika koji su radili pod našom/mojom palicom. Na kraju je taj rad rezultirao i čuvenim PRiZnanjem za najbolju kriznu komunikaciju . Bez agencije, a nije da mi nije trebala, jer je posla bilo i previše…

nw_priznanje3

 

E, onda sam ja postala „kao agencija“. Bila sam freelance savetnik za komunikaciju. Radila sa nekoliko saradnika – agencija i projekata, od kojih sam često mogla da čujem „Ne možemo mi da držimo te standarde koje ti postavljaš.“ A šta sam ja to postavljala kao standard za klijente (a klijenti su bili i mali, i veliki, i domaći, i svetski, i firme, i projekti…)? Pre svega, taj moj “standard” je bio da znam čime se klijent bavi i da se upoznam sa spektrom usluga i proizvoda; da se ne bavim SAMO i striktno uslugama koje smo ugovorili, nego da uvek dam nešto više; da predložim više; da ne radim sve u poslednjem momentu; da proverim sa klijentom sve što treba, ali i da mu dam povoda i sigurnost da se osloni na mene; da posavetujem i kada se savet ne traži;… da ne pravim slovne greške; da prevodi budu kvalitetni, ali i u duhu jezika; da ponudim sve ono što bih ponudila i sebi samoj da sam klijent, sve ono što znam da bi mi, kao klijentu, značilo…

A onda sam, pre 1,5 godinu preuzela PR palicu u Microsoftu, za tržište Srbije i Crne Gore. Novo iskustvo, u svakom slučaju. Prepuno korporativnih standarda, koji su mi u nekim slučajevima sasvim OK, mada neki znaju i da umore. Svejedno, to nam omogućava da u više od 110+ zemalja uspešno radimo isto – i oni u centrali u Americi, i mi ovde, i kolege u Kazahstanu. Agencija je tu i znači nam zbog velikog obima posla koji imamo, kako interno, tako eksterno. Baš zbog toga da bi sve bilo kako treba, na mestu, po proceduri, struktuirano, bez greške.

I sada, ako očekujete da ću početi da kritikujem agencije sa kojima radim ili sam radila – neću. Reći ću da su standardi generalno niži nego ikada, iako je konkurencija (pre)velika. I ja, a i većina mojih kolega to može da potvrdi, ako želi… Sa druge strane – agencija su ljudi. Ti ljudi ne rade samo za mene, kao što ja radim samo za mene (osim u slučajevima kada postanem toliko dobrodušna, pa krenem da pomažem svakome ko me zamoli, nauštrb svog sna i koncentracije).
To su ljudi koji za klijente imaju mene, ali i Jelenu, Ivanu, Marka, Milicu,…i mnogo njih. Ako još, povrh toga, rade u različitim industrijama, zašto ja onda da ne očekujem da pogreše u opisu nekog mog servisa? Da li je paket ili servis, da li je Office 365 ili 2013, ko te pita… teraj dalje, svakog čuda za tri dana, pustićemo novo saopštenje, ko ih još broji, idemo, idemo… tweet, post, tekst, event,… “A ko si ti, ustvari?”

I pitam se da li je problem u mojim zahtevima, standardima, u tome da je neko mnogo ili malo plaćen, da li je isto ako je „ne verovatno“ ili „neverovatno“, da li je „user friendly platform“ zaista „prijateljski nastrojena platforma“ ili „poznata platforma“, da li je „servis“ ili „paket“, da li je… i onda sedim sa jednim od naših respektabilnih novinara iz jednog velikog tradicionalnog medija na kafi, njemu zvoni telefon, on pogleda u isti i kaže: „Agencija? Pa neću da im se javim. Nek mi se javi njihov klijent ako mu je važno, agencijama se ne javljam.“.

Mnogo volim ljude iz agencija. Većinu njih. Neki su izuzetno inteligentni, neki zabavni, duhoviti, većina zna svoj posao…ali ne mogu da postignu sve. Neki, prosto, nisu radili u redakcijama i ne znaju kako novinari funkcionišu, osim što im je neko o tome pričao. Da li im tražim opravdanje ili pokušavam da izlečim svoju glavobolju koju su mi tog jednog jutra, bilo kog, implementirali kao „highlight of the day“… ? Ne znam, ali znam da se sa većinom njih osećam kao da sam na traci. Jedna od.

Ponekad se osećam i glupo, kao prava plavuša, ona iz viceva tipa „Zašto plavuša beži iz kupatila kada opere kosu? Zato što na šamponu piše „Wash and Go“. Osećam se glupo i kada se neke PR agencije prodaju kao lobisti, a  Toma Damnjanović ih i ne poznaje, a ni oni što se vazda nalaze u svim vladama. Posebno sam se glupo osećala kada su neke agencije pokušale da mi prodaju neke „inovativne digitalne strategije“… a ja se istima bavila kada su oni još bili u srednjoj školi. Digital TV Europe me je jednom, 2010. godine, stavio u 50 najvažnijih ljudi broadband industrije upravo zbog digitalne komunikacije.

pOFC-DTVE-NovDec10

Ja se raspitam pre sastanka sa kim se sastajem, šta mu je stručnost, kako ga mediji percipiraju… Jednostavno, napravim unakrsnu istragu preko interneta ili raspitujući se i onda idem na sastanak. Vi ne?

Volim i novinare. Mnogo su mi dragi. Negujem ih koliko god mogu. I to ne radim na silu, nego zato što volim da vidim nasmejane ljude oko sebe. I ne uzimam im za zlo kad mi traže da platim članak. Platim kad mogu, kad ne mogu – oni ga objave i bez toga, jer imamo dobar i pošten odnos. Jave mi kad nešto može, a i kad ne može. Umeju i oni mene da nasmeju. Nekad pritiskaju kao ludi, ali nisam ni ja, nekad, mnogo bolja. Nekako umemo da uskladimo taj pritisak.

I da zaključim – mislim da moje kolege i ja više cenimo i volimo kada nam agencija kaže „Ne mogu to da ti završim.“ umesto „Izvini, neće se ponoviti.“. I ne treba da se ponovi. Nećemo da se igramo beskrajnih repriza kao na RTS-u. Može li neka premijera? Npr. tipa „Ubistva u Midsomeru“  – ne preterano uzbudljive, ali pouzdane i dovoljno zanimljive da je odgledaš opet, bez da te boli glava.

Da, i da se ne osećaš kao Rus kome su poslali neispravno svinjsko meso…ili kao plavuša koja beži iz kupatila.

Čak je i Duče „nagazio“ Lizu Serđo kada je shvatio da ona samovoljno interpretira njegove govore prilikom prevoda na engleski. Možda je njoj to pomoglo da napravi karijeru jedne od prvih ženskih komentatorki, ali Dučeu sigurno nije pomoglo u njegovom PR-u u koji se toliko uzdao. Ili…?

Enjoy the day – MUSIC

cropped-its-not-exactly-rocket-science.png

 

Odricanje od odgovornosti: Ovaj tekst nema veze ni sa jednom konkretnom agencijom koja posluje u Srbiji ili regionu. Tekst je napisan kao lični utisak autora o dosadašnjim opštim iskustvima i ne odražava ni u jednom segmentu stavove bilo koje pomenute kompanije, institucije ili pojedinca. Unapred se izvinjavam onima koji nisu doprineli ovakvom utisku, a njih, na sreću, još uvek ima. Hvala i onima koji su se prepoznali… 🙂

Disclaimer: This is a personal web page. The opinions expressed here represent my own and not those of my employer or anybody else.