Persona sam koja ne pamti i ne voli viceve… Znam nekih par o Zemuncima (valjda zato što sam tamo išla u srednju školu), znam par o plavušama (logično, jer sam godinama plavuša) i znam par o policajcima. Sećate se onog „Zašto se biju četiri pandura kada ulaze u kola? Pa, bore se za mesto do prozora.“? Ili onog „Zašto idu dvojica ulicom? Jedan zna ćirilicu, a drugi latinicu!“ …? Od danas, smejem se samo na Zemunce i na plavuše…

„Dobro veče, baba Dragice. Da li možete da utišate televizor? Znate, tata noćas radi „od nule“.  – bila je rečenica koju sam bar dva puta nedeljno deklamovala ispred komšinicinih vrata sa 6 i 7 godina. Tata, koji je sa 22-23 odlučio da napusti industriju poljoprivrednih mašina „Zmaj“, počeo je, pre nego što sam se ja rodila, da radi u policiji. Onako uporan kakav je i danas sa svojih 66 godina, dogurao je tada od najnižeg stepenika do saobraćajne policije. Radio je često noćnu („od nule“), na Ibarskoj magistrali, na autoputu ka Nišu, u međuvremenu polažući ispite na tadašnjoj Višoj školi unutrašnjih poslova… Gledala sam ga ogromnih očiju kada mi je pričao kako mu je Turčin pritisnuo prste vratima, a razjarena Turkinja ga čupala i grebala jer ih je zaustavio zbog prekoračenja brzine dok su pokušavali da što brže stignu iz Nemačke u rodni kraj i usput izgurali drugi auto sa puta… Nisam htela da slušam tužne priče kako su izvlačili mrtve iz smrskanih automobila čiji su vozači zaspali ili kako su spasavali decu iz kola u plamenu… Neko ko ima samo 7 godina smatrao je da njegov otac radi najteži posao na svetu.

Nekoliko godina kasnije, kada sam se odvažila da od njega naučim da pucam iz pištolja, lovačke puške, vazdušne puške, negde na livadi bez igde ikoga, svog oca posmatrala sam i dalje kao heroja iz filma koji juri kolima da uhvati razbojnike… Nisam bila mnogo daleko. Tata je, u međuvremenu, završio Višu i počeo da radi „u civilu“. To nije značilo da neće raditi „od nule“… zapravo sam počela sve ređe da ga viđam, a nismo živeli ne znam koliko i kako bolje. Upisao je fakultet… stvari su izgledale za mrvicu bolje, dobili smo i lep stan, ali sam njega viđala jako retko. I dalje sam smatrala da radi najteži posao na svetu. Imao je tada divnu kancelariju koja se, zajedno sa ostatkom zgrade, istopila u bombardovanju 1999. godine.

Čuvala sam telefonski imenik u koji sam, umesto imena osoba, upisivala imena mesta i hotela. Hotel ovaj, hotel onaj,… najviše Niš, Dimitrovgrad, Bujanovac, Preševo. Tata je bio šef grupe za suzbijanje krijumčarenja i falsifikata u tadašnjem Republičkom SUP-u… tada smo imali samo fiksne telefone i samo sam preko hotela mogla da ga nađem ili preko centrale u Kneza Miloša, pa na lokal negde “u Nedođiji”… „Tebe ni Šiptarima u Velikom Trnovcu ne bih mogao da prodam. Ti bi preskočila zid ili bi me zvali da me mole da te uzmem nazad.“, šalio se često…

Kada sam upisala srednju školu, tata se skoro potpuno preselio u Prištinu. Kada želim da pričam sa tatom, ja zovem hotel „Grand“ u Prištini…i pričam sa tatom ako je tu… ako ne, čekam vikend da dođe kući. Ponekad čujem da je uhapšen neko ko je, na primer, organizovao laboratoriju za proizvodnju narkotika, pa kažem „Aha, to je onaj debeli!“, sećajući se fotografija koje sam razgledala kada ih je tata sređivao.

Iako potpuno posvećen poslu, sa najvišim ocenama u radu, 1991. godine napisao je tadašnjem ministru da želi da ode iz službe zbog „negativne kadrovske selekcije“… Vremena su bila takva da su ga pustili, jer nije bio “prilagodljiv”… i danas, kada je on u penziji koja mu je, kao i svima, smanjena zbog „ušteda“ (!), vremena su i dalje takva…uz fine-tuning koje je donelo vreme i “iskustvo”…

Juče sam, primorana nekim administrativnim stvarima, morala da odem u Policijsku upravu Pančevo. Trebalo mi je uverenje o neosuđivanosti i takve neke stvari koje neko traži da mi ubacio u neku od mojih profesionalnih fascikli negde… Znajući koliko to može da potraje, a znajući kako nemam ni malo vremena da se time bavim, kontaktirala sam Policijsku upravu i, preko poznanika, iako su policajci u štrajku, a zbog hitnosti te moje potrebe, dobila obaveštenje da je uverenje danas gotovo i da ga mogu podići u pisarnici.

Pisarnica.
Zastala je negde u 1965. godini ili neznatno kasnije. Podsetila me je na stanicu policije na autoputu gde je tata nekada radio, a gde mi je, kao detetu od 7 godina, bilo sve novo, veliko i kao iz filma. Danas nisam bila dete, ništa nije bilo novo, ali je sve bilo kao iz filma…
Poslali su me na drugi sprat, u „odeljenje za analitiku, tehniku…i crknute paukove“. Popela sam se mračnim stepeništem do drugog sprata, čekajući da se iz mraka pojavi žandarm iz perioda posle Prvog svetskog rata sa nakalaisanim brkovima i da me pita „Mala, čija si ti?“ (misleći na prezime). Mračni hodnik me je odveo do drugog sprata, staklenih dvokrilnih vrata, ofucanog natpisa službe. Braon vrata ofarbana kada je, ako je, neki ministar nekada, sredinom osamdesetih, dolazio u posetu; otvorena vrata kancelarija sa nameštajem koji bi, da je u boljem stanju, bio tretiran kao antikvitet; tepisi bez potke; zavese bez boje…; mrak i glasovi iz mraka, iza nekog ormana za registratore… Na kraju hodnika mali sto; fotelja iz koje se zadimio oblak prašine kada sam na nju spustila svoju, uvek pretešku, torbu i fina sredovečna dama koja me je ljubazno zamolila da potpišem prijem uverenja, upravo na tom klimavom stočiću koji je, čini mi se, moja generacija, ali sam ja u znatno boljem stanju…
PU Pančevo
Pitam se ako me neko ubije da li će čovek odavde, iz ove kancelarije na kojoj piše „tehnika“, doći da uzme tri dlake i četiri otiska… i da li bi zapravo moj kraj, u takvom nekom Agata Kristi slučaju, bio baš ovde, u ovoj kancelariji bez boje, iza nekog ormana sa registratorima, pored zavese kojoj nedostaje jedna strana?

Srce mi je lupalo kao ludo, bila sam potpuno zbunjena, setila sam se tate… setila sam se kada je jedno veče došao slomljene ruke; setila sam se kada smo mama i ja plakale jer nismo znale gde je; setila sam se koliko mu je puta glava bila u torbi; setila sam se i kako sam obožavala sa zgrabim njegovu radio-stanicu, kada ih donese u paru, i iz kupatila ga pitam „Morava, koliko je sati?“… i kako sam obično bezobrazna prema policajcima kada mi, obično puni sebe, kažu „Vozili ste 140!“, a ja, isto tako nadmeno, kažem „Izvinite, to nije tačno, vozila sam 145.“ i … izašla sam iz te zgrade prilično unezverena i odvezla se ka Beogradu. Teško sam disala, ali nisam bila više sigurna da li je zbog bronhitisa sa kojim se već danima borim ili zbog osećaja da niko ne investira u ljude, a od ljudi očekuje mnogo…; da ljudi rade pomoću štapa i kanapa; da su ti ljudi u nedostojnim sobama uložili svoje vreme da završe neku školu, da rade posao koji vole; da štedimo na pogrešnim mestima; da je negativna kadrovska selekcija (gore pomenuta) trend još od vremena… prvog… da je tata dobro znao zašto mi je 1992. zabranio da se upišem u Višu školu unutrašnjih poslova, iako mi je to bio (i ostao) životni san.

Ne znam kako vi, ali ja od te iste policije iz te iste gore opisane sobe sa tepihom bez potke i zavesom bez boje, nemam pravo da očekujem da me odbrani od bilo čega. Nemam pravo ni da ih trpam sve u isti koš “svi oni uzimaju pare”, niti da ih krivim ako to zaista rade. Sve po savesti.
Verujući da smo, bar delom, još uvek ljudi, nekako se i ne bojim… Samo je pitanje  – dokle će biti takvih ljudi koji su ljudi? Jer, ovo što je ljudi preostalo, to sve „radi od nule“.

I, da – Morava, koliko je sati?

Tanja
(Bez pretenzija da bilo šta novo kažem,  sa namerom da podelim osećanja i bez namere da generalizujem stanje stvari ili otvaram Pandorinu kutiju.)

One thought on ““Morava, koliko je sati!?”

Comments are closed.