Deo prvi, 8. mart 2015. – …juče sam, žureći sa fakulteta na masažu, zbunila samu sebe u kišom poremećenom saobraćaju… razmišljajući o mami koja je sve gore… usput iznervirana zbog profesorke koja otvoreno reče da neće da predaje po planu i programu i da mi moramo da slušamo njene ideje koje propagira na času, a tiču se potlačenih crnaca, licemernog hrišćanstva, holokausta, Hitlera koji je samo kopirao Amerikance… razmišljajući o svojoj prababi Raheli koja bi se, verovatno, okrenula i izašla iz prostorije, a koja je, baš ona, bila Jevrejka i za koju sam to saznala pre par godina…tako luda sam stigla do Makedonske, do javne garaže,…gde mi je, videvši verovatno moju unezverenost, čovek sa rampe preporučio da “pokušam da se zaglavim gde mi nije mesto, ali mi ne garantuje da ću to i uspeti”… Inače, obožavam da vozim i vozim dobro, parkiram se u rikverc bez problema,… ali,, očigledno je bio u pravu,… zaletela sam se, zauzela loš ugao i zaglavila se… neočekivano, kao što sam zaglavljena od petka,… pun mesec, kiša, premor, iskonski crv koji mi kopa po glavi… prišao je potpuni neznanac, otvorio vrata mojih kola, kao hipnotisana sam ustala, izašla napolje… on je uparkirao, isključio radio, ugasio kola, pružio mi ključ i nestao… mislim da mi treba i dalje… da mi parkira auto ili, možda, samo kaže “imaš još mesta, daj gas”…

Deo drugi, 15. mart 2015. Ne volim nedelju… Tako je “poslednja”, tužna… Volela sam je samo dok je baba, mamina mama, ovde u Pančevu, bila živa i spremala nedeljni ručak koji je uvek bio isti … Supa, rinflajš, sos od mirođije, meso, štrudle… Ali, ne zbog ručka, nisam neki gurman, nego zbog rituala koji je obeležavao nedelju… Probudila me je u 8h Bubi, tigrasta maca rođena na moj rođendan i, smešno, ali zaista liči na mene karakterom… Mazna kad ona želi, divlja i nepoverljiva u biti… Ne previše druželjubiva… Grizla mi je prste na nogama… Ustala sam,  mutim kafu… nestalo mi je espressa… Idemo danas u Novi Sad, mom  drugu  je 45. rođendan. On je Pančevac, ali i on voli NS… Igrao je davno fudbal za “Vojvodinu”… Plakala sam sinoć…zbog mame… Zvala sam je, i dalje je konfuzna, priča nepovezano… Sestra kaže da je stanje stabilno, ali to je tek toliko da je živa i da komunicira… Pomerena sam… Na sve strane stvari koje me pomeraju… Neke jako loše, a neke lepe… a sve su tu jer moraju tu da budu. Takav je raspored stvari…

Deo treći, 31. mart 2015.
– … #AFS (Always Forever Seriously) mi je ovaj mesec bio komplikovan… Valjda mislimo da je ceo život pred nama… A nije! Već smo ga dobrano potrošili, svako na svoj način ili onako kako je ko mogao i umeo… Ostalo je inercija.
Deo četvrti, 2. april 2015. – Mame više nema. Bar ne mogu da je dodirnem. Uspevam još da je osetim u nozdrvama. (MAMA)
Deo peti, 4. april 2015.-Mama. Ljiljana Tatomirović, rođena Rakin, 1951. Poljubila sam je iznad oka, pomazila po kosi, ostavila joj omiljene, naše, bombonice pod ruku… I smestila je u dušu, zauvek. Kraja nema.Deo šesti, 10. april 2015.– SMS za mamu, neposlat: “Lili, sve je ugl. OK ovih nedelju dana. Kašljem i dalje kao konj, ali mora da je na nervnoj bazi. Ima tih kretena koji me nerviraju, al’ ništa novo. Pišem radove za ispite. Opet sam plava, proradili pundravci. Maki sprema prijemni. Minja drži dijetu. Tata je dobar. Volim te najviše na svetu. Cwk. VtW

Deo sedmi, 20. april 2015. – …ne znam da li je normalno, ali verovatno jeste, da neko sa punom 41 godinom plače i ponavlja “Hoću moju mamu!”… Svi smo mi nečija deca, od trenutka kada smo se rodili, pa dok postojimo…a i dalje, posle toga. Sad imam razlog da plačem mami, iako sam, sigurno je tako, to imala i ranije…, ali bi mi moja Lili uvek rekla “Ne budi plačipička kao ja.”, ispričala neki nenormalan štos i onda bismo nastavile neku drugu temu… Ovih dana pravim neke rezove u glavi. Možda neki od vas ostanu sa one druge strane, van mog domašaja, a možda neki dobiju mogućnost da priđu bliže. Sa obe noge na zemlji i glavom u oblacima, odluke će padati kako mi impuls naloži. Eto… nedelja je počela ponedeljkom, kao i uvek. Da li će se završiti u nedelju, videćemo.

Deo osmi, 22. april 2015. – Iznenadila sam sebe danas. Izgleda da sam spremna da kažem u oči više nego ikada ranije… onako kako mislim, osećam se i šta neću (ako ne šta hoću)… Prst u oko. Mama je bila veći diplomata, ovo sam povukla na tatu… Kada se, u mom detinjstvu, pozdravljao sa nekim mojim drugarima, potencijalnim momcima, redovno je komentarisao, bez pardona, kako se taj neki mlitavo pozdravlja ili kako su mu vlažne ruke jer je “seronja”. Onako – direktno da se taj neko više nikada ne bi pojavio ili bi, opet u krajnosti, postao zaljubljen u tatu više nego u mene. Znači, prst u oko… ali ne da ga iskopaš, nego da mu iščačkaš krmelj od kog ne vidi stvarnost…ili ne želi da je vidi. Tako treba. Diplomatija umara…i troši dragoceno vreme koje nemamo. A tek floskule… i svi ti ljudi koji izgledaju kao plastične lutke, one lepo obučene u izlozima brendirane garderobe… Što bi moja Dragana rekla “Ja od nje zaspim posle par sekundi, dosta mi je samo da je gledam.” E, to… diplomatija, floskule, hipokrizija, ludilo foliranja… Pa, ja samo da legnem da spavam…ili da promenim kanal. Kako vam nije dosadno da budete dosadni i isfolirani ili da trpite takve?

Deo deveti, 24. april 2015. – Sećaš se da sam rekla da će mama da umre? I umrla je par dana nakon toga. Sećaš se da sam znala da neka poznanstva neće trajati duže od jednog meseca. I nisu. Sećaš se i da mi se nije išlo u Holandiju, da tamo živim i ostavim sve? Išla sam kao zombi po radnu vizu. A znala sam da neću otići. A znam i ko bi mi nešto rekao. Al’ ćuti. Znam i ko me namerno kinji, da proba dokle može da ide. Kao dete. Ali, puštam ga, samo znam da neću još dugo. I nisam ja tu neka sveznalica ili baba Kurana. Ja samo pratim prvi glas. Jedino on je pravi. Ostali su naše fikcije. Strahovi. Predračuni i kombinacije. I ni jedna ne upali. Osim prve.

Deo deseti, 27. april 2015. Danas je dan počeo rano…, ali morala sam, priznajem, da dospavam posle prve kafe u 6. Nisam izdržala. Bio je to jedan naporan dan, sa milion stvari naguranih da između njih nemam daha… Desi mi se tako da ni u WC ne odem satima,…jer ne stižem. Pa, ne stignem ni vodu da popijem, onda to ide jedno sa drugim, valjda? Mali mi je dan. Hoću da radim, hoću da doktoriram, hoću da pomognem gde mogu… i da usvojim sve napuštene životinje, da satima mislim da li bih mogla azilante da primim na imanje na selu. Jel` to “Brižit Bardo” sindrom ili sam zapala u dobre srednje godine i nemam redovan seks? 🙂 Ne znam. Valjda su me samo takvu mama i tata umesili? Posle svega sam završila u jednoj redakciji, popila jedan Pelinkovac, odšetala na jedan produženi espresso bez ičega u maloj šolji, pričala sa NJIM o tome kako je postao meteoropata, poslala tati mail da ga volim i da sam zahvalna što su mama i on od mene napravili ovo što jesam. Kakva god da sam. A ON kaže da sam kreten i da sa mnom nikad nije dosadno… Hah, čoveče, možda tebi nije, ali sam ja sebi često podosadna, jer neprekidno imam nove ideje kako spasiti svet u trenucima kada smo svedoci izumiranja jedne civilizacije… i kako zavrteti krug da se rodi novo… nešto. E, da, i sertifikovala sam svoj potpis da bih podnela neku elektronsku prijavu čega god… u onoj istoj policijskoj upravi iz polovine prošlog veka. To izgleda potpuno ludo…elektronski potpis koji ti dodeljuje službenica iza koje je ogromna KARTONSKA kartoteka u gvozdenim ormanima. Ali, kontrasti su tu da u njima uživamo… dok nas kao krajnosti ne samelju.

Deo jedanaesti, 30. april 2015.- Dan sa nalepnicom na majici “Zdravo, ja sam Tanja“… a da je bilo mesta na nalepnici moglo bi da piše “i ja imam mesec u devici i želim da sve bude pod kontrolom“. U redu. Ne mora taj red da bude savršen, al` mora da se zna… Ko? Pa, red. Tako sam stavila juče na papir da u junskom roku, na doktorskim studijama, položim 6 ispita, spremim jedan već napisan rad za objavu u domaćem časopisu, jedan za objavu u stranom, … Ne bi bilo to nerealno da ne znači pisanje 6 radova pogodnih za objavu u tim naučnim časopisima… Jer, stvari moraju da se završavaju. A i doktorat je, valjda, neka stvar. Zdravo, ja sam Tanja... A pita me danas moj dragi kolega (koji pegla još po dvojici, što će reći – nije zaokružio treću deceniju) kako sam, a ja kažem “Luda sam.”, a on iz topa konstatuje da sam i inače… Oh, da, jesam… ali me on odmah “uteši” da ima raznih ludila, pa i onih pozitivnih, i obeća mi da će mi dati auto od “milion” konja da vozim iduće nedelje. Provalio je da sam luda za kolima, pored svih ostalih ludila. No, bar sam sposobna da komuniciram sa mladima, što znači da mi duh nije uvenuo… a `ladno bi mogao šta sve njega pegla. Duh šta pegla. Noćas sam loše spavala… zvali su me neki glasovi, a nije mamin. Mama je uvek (bila) finjak prema meni. I kad u bilo kojoj prilici ili bilo kom trenutku zatvorim oči, osetim njenu ruku kako mi sklanja šiške sa čela… i vidim njene velike braon oči. Gledam njene slike danima i zaključujem šta sve imam na nju… kad sam mirna, blaga, vesela, onda mi se lice zaokrugli, oči porastu velike, osmeh raširi i onda sam potpuno ona… kad sam ljuta, kad se koncentrišem, oči mi se suze, jagodice iskoče, lice ušpici… onda sam tata i tatina mama.

mama matura
Mama na maturi

A danas sam “Zdravo, ja sam Tanja… mesec mi je u devici i sad kad se završi događaj i 25 gostiju ode, ja ću da sređujem salu, jer ne mogu za sobom da ostavim haos i kažem spremačici da sama sve to koji su ljudi ostavili za sobom. A i stolice moraju da budu pod konac.” I, možda pomislite da težim nekakvom savršenstvu, a ne težim. Ono i onako ne postoji. Težim redu i završavanju stvari. “To do – Done” sistem. Bez odugovlačenja. Brzo, čisto. Štiklirano. Bez uvijanja u sarmice. Bez bespotrebnih izgovora. Da bi se mrdnulo dalje, jer život nije smrdljiva bara sa krastavim žabama, osim ako je sami ne usmrdite ili ne nađete izgovor da je usmrdite. Ili ste krastava žaba, pa vam je lepo. Imam samo jednu stvar koja me zeza – nemam dete, pa ne vidim kako će izgledati red i “done” kad ja otputujem kod mame.


Deo dvanaesti, 6. maj 2015. –
Mnogi me pitaju zašto i dalje živim u Pančevu? Pa, eto, ako ni zbog čeg drugog, a ono što u japankama otrčim u čamac koji me preveze na ručak, preko reke; zato što u običnoj beloj majici (u kojoj mogu i da spavam) odem na kafu u centar grada, dva ćoška od kuće; što poznajem svako ćoše i svaki kibic-fenster jer sam sve vikende svog detinjstva provodila kod mamine familije; što mi je sasvim prirodno da pešaka odem svuda; što Bole može da se pokaki u blizini kuće nekog mog bivšeg; što se nikad ne osećam sama i kad sednem sama da popijem kafu. A zašto volim da se vratim u Beograd i osećam se skroz komotno u blokovima, iako sam od svoje četvrte – pete godine do kraja osnovne živela u kraju koji oivičavaju Savska (tada Slobodana Penezića Krcuna), Nemanjina i Kneza Miloša, sa sve čuvenom Sarajevskom u blizini? Zato što mogu u pižami da izađem da bacim đubre i da me niko ne vidi i onda prepričava po gradu da je Tatomirovićeva poludela i šeta u pižami… zato što mogu da popijem kafu sa bivšim dečkom, a da nikoga nije briga za to i niko to nikome neće prepričavati ili ispričati kako smo se pomirili, a da nismo; zato što mogu da trčim na keju kao puž dok ostali obleću oko mene, a niko mi se čak i ne javi,… sve ono što u Pančevu nije moguće… jer ovde se svi znamo, svi pijemo kafe, svi se javljamo jedni drugima, svi znamo ko trči brzo, a ko sporo… i ko je čiji bivši, budući, ko je sa kim krišom sedeo, koju stranku javno, a koju tajno voli…i tako u krug. Zato mi Beograd služi da se odmorim od Pančeva i prevelike prisnosti od silnih ulazaka u auru, a Pančevo mi služi da odmorim mozak od ludnice i gungule. Kad saberem i oduzmem – sve je u ravnoteži. Bar tako izgleda… Na kraju, ako mi se ne dopada ni jedno, ni drugo – imam 10h zemlje na koju mogu da odem i gledam u beskraj prostora dok oko mene trče kokoške, mačke, lete golubovi i seljaci pričaju kako je Tatomirovićeva poludela i vratila se iz grada, a da ja to uopšte ne čujem… a i da čujem, da li je ikoga, pa i mene, briga? Svi završimo na 2 metra kvadratna, kao mama…sa ili bez svežeg cveća odozgo,… i ne čujemo više šta ko priča, osnovano ili neosnovano… Mada je mamu bolelo uvo za takve stvari i dok je bila sa nama. Umela je samo da kaže “Zabole me.” i namigne svojim velikim braon okom. Mislim da sve više ličim na nju. Svakako nisam povukla na babu, Dolovku, koja bi išla za mnom i neprekidno govorila “Šta će komšije kasti!?” Uzdravlje. 🙂


Deo trinaesti, …
preskače se zbog sujevernih čitalaca.


Deo četrnaesti,
NA DAN POBEDE, 9. maj 2015.
– Na šta ste spremni da sačuvate ono malo dostojanstva koje nam je, svima zajedno, ostalo? Subota je… ptice cvrkuću, mačke mjauču… a ja se pitam da li su nam i čime jezici skraćeni. A, ne,… ne pričam striktno o politici, niti mislim da je politička situacija merilo (ne)zrelosti jednog društva… Ni političke stranke nisu krive za ono što nas je snašlo. Nije nam političke stranke niko spustio sa druge planete, političke stranke – to smo mi. To su naše sestre, braća, drugari, kolege… to smo mi. Funkcionalno nepismeno stanovništvo, …to smo mi. Stranke koje nemaju previše ljudi koji su sposobni da nešto izvuku do kraja, …to smo mi. Nismo mi obrazovane i sposobne ljude stavili u neki zatvor ili sakrili u špajz među tegle sa babinim pekmezom. Njih, jednostavno, nema… I baba je odavno pojela svoj pekmez. Ostala je jedna tegla. Za nju se tako plašite? Pomirite se sa tim da je u zenitu moja generacija koja je do kraja osnovne škole preživljavala par – nepar, bonove za ulje i šećer, Najke od tetke iz Amerike, …letovanje u Dalmaciji preko sindikata do negde srednje škole, a onda smo ušli u ratove… iz kojih su se neki vratili u sanducima, a neki sa sanducima punim slavina, kvaka,… goblena… Neki – to smo mi. Lepo je pričao moj deda Dragutin… u Velikom ratu izginulo ono što je valjalo, usput ono što je preostalo, u Drugom ratu Nemci pobili ostatak… šta je ostalo… genetski otpad. Ljutili se ili ne… više nismo spremni da se pokrenemo ni kad nam gori guzica, ni kada je stvarno važno… ali to smo mi, takvi kakvi jesmo i nemamo osnova ni da se bunimo. Kako bismo se sami protiv sebe bunili? Smešno. I zato ne talasajte protiv politike. Ako umete bolje – vi zasučite rukave, a ne učlanjujte se u partije zbog pekmeza. Pekmez je pojeden, novi mora da se napravi da bi bilo slatko. Ovako, kada je mama pričala naširoko, tata bi umeo da je prekine i kaže “Radovane, skrati, Radovane!” Radovan, mamin tata, Lala iz Mokrina, znao je sporo i naširoko da priča, izgubi nit i nikad se ne vrati na ono što je hteo… Sad sam ja Radovan. Pitanje s početka je bilo – na šta ste spremni da sačuvate dostojanstvo? Da li ste spremni da kažete šta mislite? Da li ste spremni da odgovorite šefu “Ne, nisi u pravu, jer…”? Da li ste spremni da se argumentima borite sa autoritetom? Da li vas činjenica da imate dete, decu, kredit za stan,… egzistenciju koja je kakva – takva, brata u politici, sestru bez posla, … sprečava da kažete šta mislite, makar to mišljenje bilo i argumentovano? Da li mislite da ljudi postaju sve veći ziheraši? Da li ima sve manje onih koji su spremni da kažu, istrpe neprijatnost? Koliko je onih koji umeju da stoje s obe noge na zemlji i s argumentima u rukama? Da li mislite da je hrabrost izumrla? Da je ljudski rod sve siromašniji duhom? Znanjem? Iskustvom koje je korisno i primenjivo? Da li mislite da je se sve pretvorilo u neargumentovanu politiku i borbu za sopstvenu egzistenciju od danas do sutra, bez strategije za preksutra? Ako i mislite, nemojte samo da mi klikćete “lajk”, nego idite da uradite nešto sa tim – recite mužu da znate za njegovu ljubavnicu, recite šefu da je doneo pogrešnu odluku, javite se najboljem drugu i recite mu da bi bilo OK da vam vrati onaj dug od prošle godine, napišite negativan post koji ste oduvek želeli i pomenite imenom i prezimenom tog nekog koji vas žulja, recite toj ženi da je volite iako nije vaša žena,… odmotajte svoj život iz sarmica u koji ste ga umotali… Izađite iz špajza u koji ste se zavukli zato što se plašite da će vam neko oteti tu poslednju teglu pekmeza… Nema boljeg bez vas, niko nije te bolje i pametnije zatvorio u mračnu sobu i ne da im da izađu, dok političari za to vreme igraju igre i zarađuju silne novce. Nema ni silnih novaca, nema ni politike, nema ni mračne sobe… To ste sve samo vi. Mislim, mi. Lep vikend vam želim. Danas je Dan pobede. Javite šta ste hrabro uradili ovog vikenda i rizikovali svoju guzicu. Javite mi da li ste napravili novu teglu pekmeza. Javiću vam i ja, ako se usudim… 🙂 Svemirci me, još uvek, nisu odneli. Jer, i ja sam vi. Mislim, mi. Glavna stvar je da pobedimo sami sebe…


Deo petnaesti, 11. maj 2015. –
…danas je 40 dana od kako ne mogu da te pozovem telefonom i pošaljem poruku, iako tvoj broj i dalje postoji. Postojiš i ti. Uvek si tu. Odgovaraš mi nečujno na sva pitanja. Daješ mi nečujne, ali prave savete kao i do sada. Kritikuješ me… i, isto tako, redovno mi sklanjaš šiške sa čela i redovno se smejemo, obe sa tim tvojim pomerenim smislom za humor od kog boli stomak od smeha. Osećam ti miris i, plašeći se da ga ne izgubim iz nozdrva, redovno, kao neko kuče, njuškam tvoj jastuk. Znam da sam pola tebe ja. I, molim te, bar nemoj da prestaneš da mi sklanjaš šiške sa čela…ako već ne mogu da te dodirnem. Znaš da te volim. Najviše na svetu.

Tanja i mama
Tanja i mama

 

PS: Našla sam ovu sliku iz ko zna koje godine. Naći ću datum, ali sigurno je iz kasnih devedesetih ili ranih dvehiljaditih… Slikale smo se kod tebe u Kliničkom centru, sećaš se da sam ti često dolazila…i mrštila se jer “sva mirišeš na bolnicu”… Vidi kako sam bila smešna, sa onolikom kosom i nešto više od 45kg… A ti si lepa…bez i jedne sede i bez i jedne bore… Vidiš? <3 VtW

 

 

 

 

 

Deo šesnaesti, 31. maj 2015. – … danas je bilo pravo leto. Celih 28 stepeni. Nekako sam morala da odem na to mesto koje zovu grobljem, jer mi rekoše da se “zemlja slegla”. I slegla se. Ležiš na mestu gde smo pre čitavih 30 godina spustili dedu, a zemlja je, zbog kiše, ulegla, sa gomilom pored, tamo gde smo pre dve godine i nešto više, spustili Milenu, tvoju mamu.
…knedla u grlu velika je kao grumen zemlje, onaj najveći. Ni ljubičice nisu nikle, jer je kiša sprala sve što sam ja pokušala da posejem… Kad bi tako sprala sve što mi ne treba, bilo bi dobro. I mrzim taj odvratni osećaj da mogu samo da obigravam okolo, palim sveće raznih boja zbog kojih je tetka, kad sam ih palila samo dedi, unezvereno zvala da mi javi da je “kod dede bila neka sekta sa plavim svećama.” Znaš koliki je ona paničar,…ali sad zna da ja donosim razne sveće, jer plamen je plamen i svetlo je svetlo, ko je propisao koje boje treba da bude? Obigravam okolo sa M&M bombonicama ili onim našim francuskim koje smo kupovale u Balkanskoj,… obigravam i sejem ljubičice koje kiša spere,… palim cigare kada ih od nekoga ukradem. I tu pušim, pored tebe i dede, kao da će Milena da se naljuti ako zadimim sa njene strane…
Isključila sam osećaje i gledala sopstvene ruke kako nameštaju zemlju. Slažu grumen po grumen da ti bude uredno. Sklanjaju svaku travku. Čupkaju nepotrebne žilice. Na kraju rašireni dlanovi leže na zemlji, kod tvojih nogu… i znam da si osetila kako ti masiram stopala, kao zimus. Znam, čula sam te kako govoriš “Tanja, bre, prestani da me golicaš!“…
Hodala sam stazom i razmišljala kako sam pre neki dan jedva čekala da se vratim kući iz Sijetla, kao ono jednom ti iz Njujorka, kada si nazvala tatu i rekla da te čekamo par dana ranije, jer ne možeš više da se šetaš sama po Menhetnu… I sedim sada, razmišljajući da li ljudi dovoljno često govore onima koje vole da ih vole? Nije bitno što oni drugi to sigurno znaju, bitno je da se ovi posle ne zapitaju, kao ja sada, da li su im dovoljno puta, dovoljno jasno to dali na znanje?
Volim te najviše na svetu. Lepo spavaj. I, molim te, sredi te ljubičice da rastu kako treba,…znaš da nisam povukla tvoj gen za cveće.

Deo sedamnaesti,… nastaviće se obećala sam da ću pisati o seksu, jer si ti govorila da je “sve to prirodno”, ali ima nekih koji se bune. Šta ću kad me nisu rodila dva puritanca, nego tata koji mi je uvek preporučivao tri muškarca u isto vreme (jedan za kuću, jedan za posao, jedan za uživanje) i ti, takva, bez dlake na jeziku.  Zato, da… nastaviće se.

Mamini SMS-ovi :)
2012.

Deo osamnaesti, 9. juli 2015. – Dugu pauzu sam napravila u pisanju, a nisam napisala neke obećane stvari. Sve sam ubeđenija da sve što je u prošlosti treba u prošlosti i da ostane. Deo sedamnaesti kaže da sam najavila priču o seksu… Ma,… Koga je briga šta ja mislim o seksu, kada Žana o tome odlično piše na “Situ i rešetu“? Zar nije i mama govorila da je seks najnormalnija i najprirodnija stvar? Ko još piše o najprirodnijoj stvari, a da to bude zanimljivo? Koga zanima da li ih je bilo cca 40? Ili 100? Ili je bio jedan? Obično je jedan. Zapravo, uvek je jedan. 🙂 Koga zanima da li sam zaspivala na nečijem ramenu ili sam odlazila kao furija, ne dozvoljavajući sebi ni trenutak više izgubljenog vremena? Koga zanima kakvih sve muškaraca ima – da li su emotivni ili robotizovani? Koga može da zanima da li sam od jednog jurila ka drugom u istom danu? Koga zanima da li rade ovo ili ono, da li su opušteni ili i u tim trenucima intime, nevezano za to da li emocija ima ili nema, glume kao što glume u životu?

Koga bi moglo zanimati zašto sam se sa nekim upuštala u bilo šta više osim kafe? Pa, ni jednom, čak ni u slučajevima kada sam se fanatično tuširala nakon svega, nisam zažalila. Vodim se time da sve što uradim – uradim jer TADA mislim da to tako treba… ili ne mislim uopšte, ali to ŽELIM.

Recke by Dragana J.
“Recke” by Dragana J.

I ako ostane u prošlosti, zašto ga vaditi odande? Nikada ne bih spočitavala svojoj polovini nešto što je uradio pre mog ulaska u njegovu auru. Možda u nekim slučajevima ne bih spočitavala ni “za vreme”. Hvatanje za prošlost i mahanje starim “gresima” kao hvatanje je za sasušenu grančicu u nemanju pravih činjenica za spočitavanje… A ta grančica obično pukne. Ovako ili onako. Svakako pukne. Uz veliki prasak ili tiho. Svejedno je kada je prošlost jedina stvar za koju se neko može uhvatiti. Pa, zar ste očekivali da sa (za tri nedelje) 42 godine budem kao suza i bez trunke diskutabilnih postupaka? Nisu svi sjajni i nisam sa svakim bila raspoložena za #selfie 🙂  A vi, sigurno, jeste? Ali nije bilo ni taaako zanimljivo kao u romanu. Romani se tek pišu. Stay tuned.

(“Najbolja stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš i pamtiš…” David Albahari)

Deo devetnaesti, 1. mart godinu dana kasnije… 2016.-

Danas sam crtala tvoj spomenik… Kakav posao, ha!? A ti bi rekla “Sve je to prirodno, ne filozofiraj.”
Sa kamenorescem kao batlerom iz Addams Family, velikih šaka, nisam mogla da dođem do rešenja koje bi me potpuno umirilo. Pokazivao mi je svoje modele po groblju kao komade nameštaja po salonu. Prebacivala sam crteže i modele u glavi, sa neprekidnom slikom zemlje na tvom grobu koja se nije ni posle 11 meseci nije slegla.
Ništa što sam posadila, osim čuvarkuće, nije se primilo. Ne ide mi cveće kao tebi… Džunglu si znala da napraviš očas posla u stanu. A meni se i plastično osuši.
Morili su me oblici srca koje je batler skicirao, a onda sam to polu-srce nacrtala sama… Kako!? Kako da ga nacrtam kad si mi ti crtala radove za likovno!? Na kraju mi je kolega rekao da srce liči na uši Mikija Mausa koji se sakrio iza spomenika… 😆 Smejala sam se kao što smo se nekad cerekale zajedno… Miki Maus na groblju? I ja koja pušim na groblju. Samo na groblju. Zamisli scenu! 👻
Crtala sam u glavi, crtala… A onda sam uhvatila ostatak rolne tapeta, da iscrtam ono što želim u prirodnoj veličini… Okrenula sam se ka tvojoj slici i rekla “Ajde, Lili, pomozi.”… I ispalo je srce, u pravoj razmeri, pod baš onim uglom pod kojim sam htela, baš onih krivina… Olovka je išla sama, makaze bez krivudanja… Imam model smotan u rolnu. Sutra ide kod batlera da ga izreže od kamena.
A ti!? Opet si mi radila rad za likovno.
Volim te. Znaš.
VtW 💜