“Pihtije idu s godinama”, a shvatanje o razlikama između državnih i privatnih fakulteta s iskustvom, tj. takođe s godinama…

Jednom sam, u svojim ranim dvadesetim, tražeći sebe između prava (za kojim i danas žalim što ga nisam završila, jer smatram da bih bila dobar pravni zanatlija iliti advokat) i nekih drugih društvenih nauka, upisala “Megatrend”, jer je bio moderan i nov. Kao rođeni kontraš i bundžija, nov vid školovanja mi se tada učinio dobrom idejom, ali sam se ipak zadržala na Fakultetu političkih nauka, gde sam, pre šest godina, završila i postdiplomske, u sivoj zoni Bolonje – između magistrature i mastera, ne znajući gde se zapravo nalazim, ali družeći se sa sjajnom ekipom studenata postdiplomaca i profesora i “učitelja veština” kao što su stari komunikološki lav Miroljub Radojković, neprevaziđeno zanimljivi motivator i stručnjak Brana Stojković, oštra, ali iskusna Snježa Milivojević, te praktičari Dragoljub Žarković i Lila Radonjić, koji su plivali jako dobro u vodama komunikologije, interneta, medija i medijske legislative…i pomogli nam da naučimo kako da iz sebe izbacimo to što znamo, da objavimo, kažemo, prenesemo.

Pre šest godina nisam osećala da sam za tu svoju školarinu ičim zakinuta, osim što sam, i tada, radila od jutra do sutra, pa me je profesor Radojković povremeno prozivao da se pojavljujem tako često na fakultetu kao Halejeva kometa. Malo sam se durila, malo sam nadoknađivala to dobrim ocenama, objavljenim radovima, pa je sve prošlo u sreći i zadovoljstvu. Moja knjiga, jedina na podneblju Balkana na temu fašističke radio propagande, datira baš iz tog perioda Fakulteta političkih nauka.

Kada smo počeli da se bavimo temom doktorskih studija, profesor je zaključio da sam više praktičar nego teoretičar, te da se, bar za neko vreme, manem toga. I doktorat, valjda, dolazi s godinama?

Tako sam se jedno vreme pravila akademski mrtva, a onda sam se vratila u te vode na Fakultetu dramskih umetnosti koji je nudio već neko vreme katedru za menadžment kulture i medija. Kultura me nije posebno dirala, jer u ovim našim turbulentnim vremenima, oduvek sam je shvatala samo kao slamku spasa za napaćene mozgove i kao hobi manjine, ali joj nikada nisam prilazila sa stručne iliti teorijske strane. Par profesora, tih na doktorskim studijama, dalo mi je zamajac da i o tome više čitam, shvatam, zauzimam stav. Za to im hvala. Medije sam, pak, s druge strane, za svoje 42 godine, sažvakala sa raznih strana, sanjala, živela,… i neko vreme tražila gde ću to svoje znanje da zaokružim, sistematizujem, upotrebim i, na kraju, predam nekome… kao što ga, zrnce po zrnce, predajem kroz neke sporadične treninge ili tekstove u toj oblasti… ili, kao što kroz privatizaciju “Pančevca” saznajem sve aspekte jedne privatizacije medija i uporedo učim šta tu može bolje, šta ne valja, šta i gde škripi i gde smo, zapravo, zaglavili u tom procesu.

Privatni fakulteti, nekako, nisu dolazili u obzir za doktorat,… mada sam redovno, priznajem, kliktala na njihove sajtove, tražeći sebi alibi da se zaista svojim daljim studijama posvetim upravo tamo, na nekom od njih. Ali, avaj,… imidž koji su oni navukli na svoja pleća činio se nesavladivim. “Da li se tamo uopšte nešto radi?”; “Koliko košta školarina, nije li to preskupo za ono što (ne) dobiješ?”;  “Kako se vrednuju ti radovi, hoće li ih neko objaviti van granica?”; “Da li ću zaista uspeti da se sistematizujem?”; “Da li će ta disertacija “upropastiti” sve što sam do sada uradila na državnom Univerzitetu?”; “A šta ako odlučim da odem u inostranstvo?”; “Da li…? Ako…? Šta…? Ma, daj, Tanja, to je privatni fakultet na kom se skoro pa kupuju diplome…”.  Bam, puf, prijemni, … eto mene na listi primljenih nekoliko kandidata na FDU, na menadžmentu. Godina je 160.000 dinara. Tri godine. Trinaest ispita. Disertacija. Jupi… upi… pi..i………………………

Naporan raspored konsultacija iliti predavanja koji profesori ne žele da preskoče, jer, kažu, svi ih posmatraju posle tih kojekakvih afera oko kupovina doktorata od strane znanih i neznanih… Moramo da sedimo tri do četiri puta po par sati nedeljno, prežvakavamo svakojake teme i dobijemo potpis da smo bili uredni u dolascima. Kao prvačići. Neki od profesora pokušavaju da nas ubace u okvir, neki nam oslobađaju tračke kritičkog duha, a neki nas uvlače u teme koje oni poznaju, bez želje da se otrgnemo iz okvira baš tih, njima poznatih, stvari… Baci hipotezu na papir, provuci je kroz teoriju, ospori i dokaži i to je to. Ako omaneš metodološki – idemo iznova. Baci hipotezu, provuci teoriju, ospori ili dokaži… spremi rad za objavu, pomozi mi u istraživanju da li je starije kokoška ili jaje i to je to… Naučni doprinos? Piiiip. Piiiip. Ko je rekao da je nužan naučni doprinos? Kažu “to je sve proces učenja”. Yes, indeed, ali nismo mi tu došli da učimo, no da posložimo ovo što znamo, uskrstimo, prekrstimo, izbacimo sopstvenu teoriju, inoviramo metodologije, zaista dignemo kritički duh na nivo koji će biti ne šuplje kritike radi same kritike, nego inovatorske i, možda, revolucionarne… To hoću za 160.000 dinara po akademskoj godini. Hoću i više da platim ako neko neće da me šiba po prstima zato što znam nešto više nego što zna on. Na državnom Univerzitetu. To sam želela. Tome sam se nadala. Nisam normalna. Idealista. Ne vidim dalje od očiju. Tako se pogrešno i zaljubljujem čitavog života. Valjda imam poverenja u državu (!?) i njene institucije od 1980. kada sam položila pionirsku zakletvu? “Dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi…” i da neću tumbati isključivo tuđe teorije i praviti se pametan po metodološki ispravnom receptu? Aha. U Srbiji. Koja umire jer 5% nešto pokušava da uradi, a 95% čeka da neko drugi uradi nešto za njih. (Izvin`te, ništa lično, vi što čitate ste sigurno u ovih 5%.)

Desilo se nešto nalik onome zbog čega sam pljuvala privatne fakultete… Dobila sam mačku u džaku… Sada je stanje takvo da znamo više od nekih profesora na neke teme, a da oni to pokušavaju da osujete tako što će pokušavati da nas demotivišu rečima da ne znaju šta ćemo mi uopšte na doktoratu (iako su nas oni nedavno primili na prijemnom ispitu); da moramo da se bavimo oblašću koju oni preferiraju; da moramo da prećutimo (moramo li?) kada nam, ne vodeći računa o svom rečniku, kažu da je “sadržaj ALJKAV” jer nije dobro numerisan, a nama zamere na “nedovoljno akademskom rečniku” u radu; saopšte nam i to da nisu imali vremena do noć pred ispit pregledaju radove (bolje da su to prećutali); zamole da im šaljemo te iste aljkave radove samo u Word formatu, jer u .pdf nije moguće obeležavati i komentarisati, kako kažu (!?); kritikuju svoje kolege sa iste katedre koji dozvoljavaju da se radovi koriguju u istom ispitnom roku (šta bi sa “procesom učenja”?); pominju negativne slučajeve tipa “odličan student doživeo je nervni slom, nije ovo za svakoga” (ja to čujem kao: “Kupite prnje! Ne možete vi nama da govorite šta je ispravno.”); prete proverom plagijatorstva “provlačenjem kroz Google” (advanced tools, nema šta); ponašaju se kao da smo im konkurencija i … oh, wait… KONKURENCIJA? No way?

Većina studenata na doktorskim studijama o kojima pričam je enormno uspešna u svojim praktičnim poslovima i od njih manje – više dobro živi. Većina njih drži u malom prstu ideje, projekte, iskustvo koje neki od profesora i nemaju i nikada ga neće imati ako nastave da se kriju iza katedre i jedne objavljene knjige, koja je, u stvari, njihov doktorat. Svaki od tih studenata ima već neki objavljeni rad. Neki i knjige. Svaki radi ozbiljno i naporno u jednoj ili više oblasti. Neki rade mnogo ozbiljne stvari. Neki se bore protiv vetrenjača i pokušavaju da održe u životu ustanove kulture. Neki organizuju spektakle na nivou savremenih i ekonomski jakih zemalja. Neki učestvuju u stvaranju legislative. Neki je sprovode u praksi, uz sve muke koje nepovezana legislativa može da uzrokuje. Svaki je došao na državni Univerzitet, umesto da ode na privatni, jer je želeo da dobije “bolju” diplomu, čistiju, priznatiju,… a dobija demotivaciju; izjave neprimerene jednom akademskom građaninu i pedagogu; sistem koji funkcioniše pomoću štapa i kanapa; profesore koji predaju o novim tendencijama, ali savetuju da je, ipak, bolje držati se teme iz oblasti istorije… jer, plašim se ja, ne poznaju dovoljno ono što bismo mogli da dotaknemo na konsultacijama ili u svojim radovima… ili, jednostavno, državni fakultet gubi trku sa privatnim i od sve vrednosti koju ima – a) ima nekolicinu sjajnih profesora kojima treba skinuti kapu (skidam vam je!), jer se osim profesure bave i nekim praktičnim stvarima koje doprinose boljitku ovog posrnulog društva, koje prenose studentima i od njih stvara onih 5% koji nešto rade i b) ima imidž koji datira iz starih vremena, podšprajcovan sa par afera sa privatnih fakulteta, koje pogoduju imidžu konkurencije. To sve ide na štetu studenata koji bi mogli na privatnim fakultetima nešto i da urade, inoviraju, pokušaju da izađu iz okvira koji im čvrsto propisuje državna institucija, ovakva. Verujem da to i rade?

Uvod, hipoteza, predmet, cilj, zaključak… i dođoh do onoga što sam htela da kažem. Nije baš metodološki. Čak je i prilično aljkavo, jer su mi, kao i svakom meteoropati koji radi dva posla, doktorira, te ni posle tri meseca ne može da shvati da više nema majku, i misli aljkave (pardon my non-academic wording). Nije sve crno – belo. Nisu privatni fakulteti nužno loši. Nisu državni nužno pošteni, jaki i dobri. Stvar je do čoveka. A ljudi sve manje. Stvar je i do suštine. A forme sve više.

Stavovi idu s godinama. K`o i pihtije… mada do njih još nisam stigla.
Uzdravlje.

PS: Ako me budu prozvali ili na drugi način osetim posledice ovog posta, javiću vam detalje. Čisto da znate u šta se upuštate ako i dalje mislite da je državna obrazovna institucija nešto što znači kvalitet. Ja više ne mislim. Čast izuzetnima. 🙂

PS2: I ako me budu stigle posledice, neka me stignu. U tom slučaju znači da ne moram ni da trošim energiju za studije u takvoj instituciji. Sa 42 mogu da imam mišljenje i ne budem ziheraš. Imala sam ga i sa 12.

phd070908s

[This is very personal blog post. The opinions expressed here represent my own and not those of my employer or anybody else.]