Jedne večeri, kao uvek do tada, gledali smo neke stare slike, pričali svako o svom detinjstvu i sećali se šta je bilo zajedničko sedamdesetih i osamdesetih nama ovde, Srbijancima i njima tamo, u Hrvatskoj. Gde smo sve išli na more, koje sladolede jeli, pevali pesme iz starih reklama…, sve su bile iste ili slične.
Te večeri izvadio je jedan presavijeni papir i krenuo da čita… Papir iz devedeset i neke vrlo rane godine, kada je On bio već ovde, a Njegov tata, Davor Predović, u Karlovcu, mestu meni poznatom kao tački na putu od Beograda do Oštrog kraj Kraljevice gde sam sa školom letovala nekoliko godina pre nego se zaratilo…
Pismo tate svom sinu od jedva osamnaest. Pismo tate koji je ostao “tamo”, sinu koji je došao sa majkom “ovde”. Pismo tate koga je On video poslednji put u ranu jesen 1991. godine, kada je s “one strane” došao na “ovu”… Gledala sam stare fotografije sa Njim. Davor Predović imao je istu frizuru kao i moj tata, nosio je iste zvoncare kao i moj, to je tih godina bilo moderno. Bio je sin partijske funkcionerke, pionir koji je išao Titu na rođendan i služio u Titovoj Gardi, pomalo razmažen, ali sam ga često zamišljala kao potpuno opuštenog frajera, sa jednom rukom u džepu i cigaretom u ustima… Onako kako danas vidim Njega. I često se obraćam njegovoj velikoj fotografiji koja visi na zidu u našoj kući, govoreći kako mi je žao što nije sada tu, da drmnemo ja jedan Pelinkovac, a on onaj neki Badelov konjak na primer. Nekako mi je, neobjašnjivo – jer ga nisam nikada upoznala, uvek nedostajao da ćaskam sa njim, kao što ponekad, iako na potpuno drugi način, ćaskam sa njegovim mlađim sinom.

Jednog dana, a tek nekoliko dana nakon što mi je, posle poslovnog sastanka namignuo u liftu i opčinio me svojom potpuno, ponekad i sirovom, prirodnošću, Davorov mlađi sin javio mi je telefonom da se vraća sa puta, ide kući, prolazeći kroz kraj gde moji roditelji imaju vikendicu. Kao iz topa, potpuno spontano, kao što sam sa njim sve uvek spontano i radila, predložila sam da svrati do mojih pod izgovorom da je došao po izvorsku vodu, u prolazu. Stigao je preko sela Ba, preko Ravne Gore, kružeći bez GPS-a,…ali je stigao. Mama je sedela ispod vinove loze ispred kuće. Nije joj trebalo mnogo da shvati da je “kolega” nešto više od kolege. Kao što je opčinio mene nekoliko dana pre, tako je moja mama, nakon njegovog odlaska, uzela telefon da mi javi da me “ovaj što je došao po vodu sigurno voli” i da je mnogo bolji od “tog Bosanca” i da ona navija za njega, sina onog, u prethodnoj priči pomenutog, Davora Predovića.

*******

Davor Predović nestao je jedne godine, tih devedesetih koje su nas uništile u kodu, skočivši u jednu od karlovačkih reka da se rashladi. Bio je 2. avgust. Nisam stigla da ga upoznam , ali i dalje na neobjašnjiv način čak i meni, koja ga nisam nikada upoznala, nedostaje.
I danas, na dan kada je zauvek otišao, ostajem ovde, u sobi, dan posle svog rođendana da pričam sa njim. Pored njega stoji Ljilja Tatomirović, ona koja je navijala za njegovog sina, a koja je otišla 2. aprila, pre tačno 4 meseca.

 

 

Gledaju me oboje s poluosmehom na licu. Natočim čašu Pelinkovca, nasmejem se oboma i kažem “Hvala vam.”… Odem na groblje, zapalim dve sveće, zapalim dve cigarete. Imam razloga… Razlog je trag koji su ostavili na naše živote, a koji zaboli kao svež ožiljak svakog drugog avgusta ili svakog drugog u mesecu. Svejedno je – ovde ili tamo.svece