Kada mi se jednog dana javilo jedno devojče i pozvalo me da učestvujem na nekoj tamo studentskoj konferenciji, pod nazivom „CEO Konferencija“, prvo što sam pomislila bilo je da je to CEO – kao generalni direktor i šta ću ja tamo, a i ti studenti – šta bi pa imali da čuju od mene… Kad se malo bolje preslišam, zapravo sam pomislila da će moj lokalni generalni direktor moći bolje da se snađe u CEO ulozi, a i da ja nisam TEDx tip kao Milan iz Razvojnog centra, …pa sam već počela da tražim izgovor u glavi i da smišljam koga da pošaljem…

No, ja koja povremeno patim od sindroma „šta je babi milo – to je i pročitala“, pa čitam „silos mešaona“ kao „salon nameštaja“, a skraćenice da tumačim kao npr. TIS – “tvornica ispuhanih sisa”… (Nisu problem sise, ni to što su ispuhane, nego odakle “tvornica” u sred Srbije? Uticaj udaje za hrvatskog državljanina ostavlja, čini se, trajne posledice na moju podsvest…)… Stoga CEO nema veze za generalnim direktorom, već sa Career Entrepreneurship Opportunities-ima…iliti – “podelite ličnu priču o karijeri, pred 500 studenata i mladih”, … ako smete. Trt!?

Rekla sam “da” pre nego što sam pitala gorepomenutog direktora da li je to sa njegove strane u redu, jer ipak se pojavljujem kao neko ko radi u kompaniji, a kada je on odgovorio prostorečeničnim mejlom “Saglasan.”, pozvala sam decu iz EKOF Media Group da snime video tizer za konferenciju zakazanu za 28. novembar.
Iako sam ga uredno podelila na Fejbuku i Linkdinu, na tizer nije bilo komentara od strane mojih kolega, što sam nekako i osećala normalnim…ili očekivanim u vreme kada se svi borimo za svoj (jbn) “vizibiliti”,… Jedino je Ana rekla da je videla neki snimak gde se pravim važna (ona je uvek iskrena), Nebojša dao usmenu podršku (on mrzi da piše), a Zoća ga je pogledao da se vidi kako je ispao (da se uveri da mu ta košulja stvarno dobro stoji, dok sedi pored mene u kuhinji na poslu)… Možda sam stvarno ispljunula previše si-vija za jedan dvominutni video… K`o da je bitno, na kraju… Kere laju, a karavani prolaze… 🙂
“I don`t do mornings”…
, ali sam 28.11. ustala rano, popila subotnju kafu iz njegove šolje za mleko na kojoj piše “Štazi” (moja šolja bi bila, ipak, “Mosad”) i pogledala misli koje sam prethodne večeri spontano izbacila u Power Point…, ispratila psa kod bebi-sitera, sela u auto i vežbala facijalne ekspresije na retrovizoru… To sam ja, ta što u kolima pored vas na semaforu izigrava majmunče… Dve ili četr`esdve, kao da je bitno!?

Kao jedan od 7-8 govornika, prvo sam otpraćena u Dekanat, da bih potom bila odvedena u amfiteatar Ekonomskog fakulteta… (Uf, koliko ih je! Pa, ja nisam nikada govorila pred 300, 400 ljudi o svom životu! Jedva govorim te stvari jedan na jedan, malo lakše kada se izduvam ovde na blogu,…a sad ih je puna sala…). Reflektori su mahali u punoj brzini, a meni su stavili mikrofon oko glave… I ja otvaram konferenciju. Bravo, mačko, za one izraze “ziheraš”, “palamudžija” i “mrsomud” u prezentaciji. Bravo. Ha!

 

1. slajd: Ko sam ja zvanično?
a. LIČNO: Jedinica, rođena u Beogradu, 42 godine
b. PORODICA: tata, dečko u Nemačkoj, posinak i familija
c. ŠKOLA: Političke nauke, Fakultet dramskih umetnosti
d. POSAO: Nastavnik, portparol Višeg trgovinskog suda, Petrohemija, SBB i ćerke firme, Microsoft
e. POSAO DODATNO: Autor udžbenika, privremeni zastupnik kapitala u privatizaciji najstarijeg živog nedeljnika na Balkanu.
f. HOBI: životinje, vožnja, radio
Ovde je, za sada, uglavnom sve pod kontrolom? Smem da kažem koliko imam godina, da imam dečka (a dečko je, mlađi je od mene), da sam maćeha, da sam bila fikus u jednoj od privatizacija… srećom te sam naknadu davala za nezbrinute životinje.
Dalje?

2. slajd:
a. Ispod drveta
b. Hoće neko da je uzme
c. Sladak kupus na patosu
d. Branko Ćopić i Agata Kristi
e. Predškolsko i testovi, pa i odvezana mašna
f. Psiholog i direktor
g. Ljubavi (nekih nema više)
h. Izostanci i nova sredina
Ovde već počinjem da se vraćam u sedamdesete i osamdesete… Odrasla malo kod dede na Pelješcu, malo ispod tužne vrbe u Toze Markovića u Pančevu; kad sam se rodila moj otac je saopštio mojoj majci da ima kolegu koji želi da me uzme (otac se i danas ponaša kao da nisam njegova, samo nema više kolegu koji bi me uzeo); malo jela sladak kupus sa Rahidom, pevačicom koja nam je iznajmljivala stan na Banovom brdu kada sam imala oko 4 godine (pa sad mogu na patosu da jedem, spavam, čitam…a i nije mi bitno da li je se neko zove Radomir ili Rahida); Branko i Agata bili gutani u kompletima do 10. godine; u predškolskom uradila testove za 4. razred, pa je psiholog Irena zvala mamu da vidi ko je mene to rodio (a rodila me baš ta mama, jedna obična mama koje nema već 8 meseci); pa sam iz tog istog predškolskog pobegla kada mi se odvezala mašna na košulji i nisam više umela isto tako lepo da je vežem (mama je odsekla mašnu, a mene naučila da se problemi mogu rešiti i sečenjem); pa se onda, ispred publike od stotina studenata, setim kako je Milan Gligorić nestao sa ovog sveta pre par godina (i kako sam mu ostavila CD Riblje čorbe na humci i kako sam nosila njegovu košulju u osmom, na školskom letovanju);…i kako je mama trčala sa Ortopedske klinike u Vojvode Milenka sve dole do tadašnje Tesline, do škole, kada su joj javili da imam desetine izostanaka, jer mi se nije išlo u školu (nisam radila ništa što mi se ne radi)…
Publika daje podršku, a ja idem sve lakše…
3. slajd:
a. Fakulteti i želje
b. Brak u 25
c. Master u 34
d. Razvod u 35
e. Knjiga u 37
f. Čovek života u 37
g. Doktorat u 42
h. Lik u romanu u 43
Setim se pred stotinu dece da sam želela da upišem Višu školu unutrašnjih poslova i budem najbolji policajac ili inspektor na svetu (genetika, a i Agata činile su svoje, ali mi tata nije dao da budem isto što i on… On je onaj koji celog života nešto NIJE DAO); da sam upisala prava, pa političke nauke, pa se predomišljala i izjavljivala roditeljima da imaju glupo dete koje ne mora da završi fakultet, a onda kasnije završila i master i ove godine dala deset ispita za deset meseci na doktorskim studijama; udala se u 25., razvela u 35., ne zato što Goran nije valjao, nego zato što ja nisam njegov tip; dovršila i izdala knjigu u 37., kada se pojavio ON (taj što je seo u avion jednog jutra i otišao da živi u Nemačkoj)…, a onda sam deci rekla da sam toliko smešna, da me je Igor Marojević uzeo za lik u svom novom romanu “Prave Beograđanke”… Čitajte sledećeg leta, ali nemojte baš u sve da poverujete… reći ću vam kako se zovem u romanu kada ga “Laguna” objavi.

Na ostalim slajdovima sam pametovala deci i rekla im da se ne pitaju šta će da BUDU kad porastu, (jer se nisi rodio da BUDEŠ) nego šta će da URADE kada porastu…
Ispričala sam im i kako radoznalost NIJE ubila mačku, iako je mačka zbog jedne naslovnice mogla da završi u `apsu devedesetih, a zbog svoje radoznalosti 1996. dobila pendrek u glavu… Ali, mačka ima više života. A kad si već preživeo, onda ne smeš da budeš ZIHERAŠ, PALAMUDŽIJA, niti MRSOMUD.
Kad preživiš još nešto, onda se ne plašiš da izađeš iz zone komfora i baš te briga što se čude na tvoje gole sise u kampanji protiv raka dojke… Da ne smeš da budeš menadžer, posebno ne “forvard menadžer”, jer ih već ima dosta…a ni korporacijski pacov. Da smeš da budeš lider, a nikako gumeni medved…, jer gummy bear se lako savija, savija, ali kad se proguta, više ga nema…i niko ga se ne seća, uzme sledećeg.
Rekla sam im da ne smeju da budu zvezde, jer zvezda i zvezdica ima mnogo, već da probaju da prave zvezdano nebo… Sve je bolje kad nisi sam i kad imaš podršku, a i ti je daješ drugima… Rekla sam im i da završavaju započeto, da ustanu kad padnu i vrate se u igru… i uvek budu ponosni na sebe.
I kada pobeđuju… i kada gube.

 

Tanja

 

  • Prezentacija se može videti OVDE
  • Za one koji nisu bili na konferenciji – tu je kratak VIDEO
  • Za one koji preferiraju Twitter, utisci su na – #CEOBeograd

 

kada pobedjujes

kada gubis