Kad sam bila mala, a bilo je to pre tridesetak godina i više, nisam baš bila dete koje lako zaplače. Pre su mogli očekivati da ću se posvađati, potući ili nadureno ćutati dok ne bude po mome ili me osećaj ne popusti.
Nisam plakala čak ni kada je 1985., jednog odvratnog i hladnog januara, naspram kog ovaj 2016. nije ništa, tata došao u školu za vreme velikog odmora. Znala sam da dede više nema. Onog dede, maminog oca, koji je meni, devetogogodišnjem jedinom unučetu, dozvoljavao da spavam u kamp prikolici koju je kod njega u dvorištu u Orebiću, na Pelješcu, ostavio neki Nemac do idućeg leta. Umro je sa samo malo više od 62. Nisam plakala, samo sam vikala “Zašto Milena nije umrla umesto njega!?”… Milena je bila mamina majka, koja je živela 89 godina…  Čemu suze? Samo bes je bio dovoljan. Tada.
I to tako, valjda, ide, dok ne počneš da rasteš, a onda ti “odraslost” ne dozvoljava da budeš plačipička i liješ suze za bilo čim ili kim? Onda nije u redu ni da pitaš zašto je neko umro, a neko drugi nije. Nije u redu bilo ni da moliš mamu da ne umre pre tate, mada sam to radila. No, moja Ljilja je to u svom stilu, uz smeh, zatvarala kao temu: “Boli me uvo. Kad ja umrem, radite šta znate…”, aludirajući na težak odnos koji od svojih malih nogu, pa sve do danas imam sa svojim ocem. Težak čovek, težak odnos. Nisam ni ja laka. Vaspitavao je ćerku jedinicu kao vojnika, a vojnik je pravio pobune… I tako celog života.

Nije bilo mnogo suza ni kada je 1991. u demostracijama poginuo moj školski drug Brana Milinović. Bilo je besa, razočaranosti, tuge, ali ne mnogo suza. Sa 18 više razmišljaš kako da promeniš stvari, nego gde su papirne maramice…

Onda su počele da se dešavaju “stvari za odrasle”. Devojka mog brata od tetke je jednog oktobarskog dana otišla da se porodi. Nije se vratila. Vratili su samo zamotuljak od 3kg o kom smo trebali da brinemo, jer nije imao ko drugi. A i kako taj mali nosić da daš bilo kome? …I prve suze koje teško zaustavljaš krenule su kada je zamotuljak imao grčeve, a ja ga, sa 23 godine, nosala od vrata do vrata, pa u krug po kući… na smenu sa ukućanima.
Onda ti jedan pendrek iz kordona u Kolarčevoj na “Kotramitingu” razbije glavu. Krv se sliva niz vrat, ne znaš da li ćeš ostati živ, a posebno zdrav, mozak ti se, kao u kabrioletu, luftira na decembarskoj zimi, ali ne plačeš. Ti menjaš svet? Menjaš sutra malo! I to sutra ko zna kad je i da li je…

Rasteš, a kao da ne odrastaš, mada ti suze postaju jedini način da se odbraniš od stvari koje ne možeš promeniti… A mnoge ne možeš, iako pokušavaš. U mnogima si bespomoćan. Bes više “ne radi”.
Bespomoćan si kada ti druga iz osnovne škole vrate posle ko zna koliko godina sa Kosova, gde je poginuo. Bespomoćan si kada saznaš da ti majka boluje od lupusa, od kog samo oko 30% ljudi preživi duže od 10 godina u borbi sa njim. Bespomoćan si kada odeš u bolnicu i zatekneš majku svoje majke pokrivenu pocepanim ćebetom, u sobi sa čijih se zidova ljušti masna farba, a vrata su odavno skinuta sa šarki. Bespomoćan kada se vratiš jednog dana kući i shvatiš da te je on stavio pred svršen čin i odlučio da se odseli na 1000 km između ostalog i zbog uslova u kom je 2,5 godine ranije umrla majka tvoje majke, a pre samo 3 meseca i tvoja majka. Bespomoćan si kada vidiš ko sve ima “prođu” u poslu. Bespomoćan kada oni koji bi trebali da pomognu drugima zapravo jašu metlu. Bespomoćan kada klinci iz prvog osnovne zapale mačku u džaku, a drugi, tek malo stariji, stave psu petardu u usta.

I šta ti ostaje kada iscrpiš sve snage u besu, pokušajima Kalimera da se izboriš sa nepravdama raznih vrsta? Da ne bi poludeo, sedneš i isplačeš se. Pomaže.
Plači, nisi dete! Posle ćemo da vidimo šta ćemo, čistih, ispranih očiju i mirne glave. I sa rukom na okidaču. 😉

x
Ilustracija preuzeta sa weba (Weheartit).