Pokušavam da prebrojim svoje letove avionom od septembra – oktobra do danas… i ne uspevam. Morala bih da uđem u kalendar ili pokušam da se setim. Nemam predstavu da li je deset puta ili više… ali jeste bar dva puta mesečno, jer… 1.300km nije daleko na mapi, ali za srce jeste.

Kada smo se tog dana upoznali, nije mi stao sat. Pružila sam ruku da se upoznam kada su mi ga predstavili na nekom sastanku, a on je čekao večnost da mi pruži svoju. Nije mu to trebalo ili možda baš i jeste…? Dogovorili smo se da zajedno odemo kod klijenta, ja da ispričam priču o društvenoj odgovornosti, ako je moguće tajkunu plasirati nešto takvo, a on da vidi šta će sa tom optikom i da li može da im proda još toga u paketu sa mojom pričom.

Bio je 20.april kada sam, kao što sam se kasno rodila – u avgustu umesto u julu, kasnila na sastanak. Poslala sam poruku na njegov broj, ne bi li me tako nadobudan sačekao. Poruka je bila sa najbednijim izgovorom kog se više i ne sećam. Požurila sam, dala sam gas…i stigla sam. Čekao me je u tom Audiju za koji se ispostavilo da može da ide preko 100km/h po gradu, pod izgovorom mog kašnjenja. Dopisivala sam se sa svojim dečkom usput, prevrćući se na zadnjem sedištu…

Kada se besmisleni sastanak završio i mi sa tajkunovom predstavnicom ispričali priču o nedostatku wc-a u školama širom zemlje, te kako bi bilo sjajno u njihovim neupotrebljenim halama napraviti umetničku komunu, on mi je, bez ikakvog posebnog razloga, dok smo se vozili liftom, namignuo.
Pomislila sam, a ja često stvari koje pomišljam, kažem i na glas, kako “Tanja opet pravi sranja…”, citirajući tatu koji je tu rimu često koristio od mojih malih nogu… Valjda sam ih stvarno često i pravila?
Počeli smo intenzivno da se dopisujemo, a ja sam 21. aprila otputovala sa dečkom kod moje tetke u Holandiju. Porodični praznici, ozbiljan dečko, na položaju, u odelu, znate onaj što traži poze za seks na Guglu, …a ja sam nastavila da se dopisujem sa namigušom iz lifta… Posle 4 dana, pre 5 godina, tog 25. aprila 2011., postali smo nerezdvojni. Namiguša i ja. Za moj 38 rođendan uselio se kod mene.

Ne znam kako da opišem ovih 5 godina… Od leptirića u stomaku koji su se u julu prošle godine pretvorili u čelične ptice koje te iznutra razdiru oštrim kandžama? Možda bi tako moglo?

Od leptirića i potpune zaljubljenosti i zaslepljenosti, preko napuštanja iste firme u kojoj smo radili, moje operacije sa koje me je tek treći put nagovorio da ne pobegnem, međusobnog navikavanja mene na Petra koji je tada imao 5,5 godina i Petra na mene koja sam imala 37,5… Od leptirića do padobranaca koji su pokušavali da iskoče iznad naše teritorije uglavnom samo da bi je zapišali i otišli, do davanja krvi za moju mamu koja nas je napuštala polako, ali sigurno… do stajanja u odbranu mene od mog sopstvenog oca, pa često…, mnogo češće i mene same… Od leptirića do naših krznatih članova domaćinstva, beskrajnih šetnji i iznenadnih sedanja u auto i odlaženja u Budimpeštu, Beč, Grac,… bilo gde gde je mogao da se provede vikend daleko od svih…

Od leptirića do 15. jula kada je rekao da odlazi…, a ja “kako god hoću”.
I otišao je, kao što je rekao. Obično je radio sve što bi rekao. Istina, neke stvari pre, neke kasnije, neke mnogo kasnije…, ali bi ih uradio.
Otišao je od leptirića. Od mojih suza za mamom. Od padobranaca. Od ljudske gluposti. Od učmalosti. Od straha šta će biti sutra. Od njegove mame. Od mog tate. Od tajkuna. Od praznih priča. Od škola u kojima deca imaju poljske wc-e.
Moje je bilo da uzmem ili ostavim. Nisam ostavila. Nisam ni uzela. Bar ne još.
Venčali smo se 30. decembra prošle godine. Tamo. Ne ovde.
Ja svake druge nedelje odlazim tamo. On ne dolazi ovde.Moji leptirići nemaju više malena providna krila. Moj leptir je sada čelična ptica. Obično Boing.
Ali nije posekla kandže. One grebu i dalje iznutra. Jer, kad nekog zavoliš u liftu, zato što je namignuo, kad ga voliš zato što je spreman da skoči i potuče se, zato što je i sa 39 godina je samo dečak…, a on je na 1.300km, onda ne vladaju leptirići, nego čelične ptice sa kandžama.

Ovog 25. aprila je 5 godina od kako me je navikao na leptiriće. Prošlo je 9 meseci od kako je odlučio da od princeze napravi viteza. Taj silom-vitez treba uskoro da dobije vizu, spakuje pinkle i tri klupka krzna i ode i on…u potrazi za svojim izgubljenim leptirićima, ostavljajući čelične ptice drugima…

Strateški – sigurno je ispravno. Po pitanju srca – ponekad se čini da za njega nema zakrpe. Možda ga zakrpe jaki nemački šavovi. Ali, uvek će negde da nastavi da traži svoje prve leptiriće. One iste od pre 5 godina. Kao svaki Balkanac koji uvek pokušava da prevari sistem…
Hajde da vidimo da li će mu za to trebati novih pet?

 Napomena: Ovaj blog-post napisan je u čast pet godina provedenih sa čovekom koga volim.