Pod utiskom sam sedam ili ko zna koliko Pelinkovaca koje su mi moji bivši đaci bez pardona naručivali sinoć na proslavi deset godina od njihove mature ili, možda, pod utiskom vraćanja u prošlost kada sam bila samo jedan mali nastavnik sa malim odeljenjem i časovima u dvorištu, na travi.

Zbog kampanja koje će “spasti svet” ili mi obezbediti ne samo osnovnu egzistenciju, i zapravo očajna zbog takvih svojih propusta, shvatila sam da sam zaboravila toliko toga lepog, a desilo se samo pre jedanaest ili dvanaest godina. Koliko sam ja to mogla da postanem posvećena besomučnom hodanju napred, gledanjem u “bitno”, toliko brzom i u tako gustom poretku stvari, da zaboravim momenat kada sam malenom Opel Corsom iz dva cuga odvezla ceo razred na sistematski pregled? Bila je zima, led, hladno, ko bi ih ostavio da idu peške?
Koliko moram da otupim od stotina mejlova kojima nas zatrpavaju između svih ostalih i neki kvazi-stručnjaci i karijeristi da ne znam da su ta ista moja deca danas stomatolozi, muzičari, da uče pet jezika…?
Koliko treba vremena ili podsećanja na sitnice da bih shvatila da više nisam nasmejana kao nekad, da više ne umem da idem ni u WC bez mobilnog telefona, da vodim maratonske prepiske sa ljudima diskutabilnih karaktera, da mi se stvari slažu jedna na drugu, kao lisnato testo, a moj život između kora više nije ukusna i jednostavna krempita, nego velika crna rupa prepuna emocija, ispita na doktorskim studijama, bording karata, ljudi kojih više nema,… u koju tonu sećanja koja više ne mogu tako lako da dohvatim…?
Probali biste, možda, da ste na mom mestu, da uzmete sveću i nagnete je ka crnoj rupi u nadi da ćete videti sve one male trenutke koji izazivaju osmehe, decu koju ste učili da budu ljudi, da se setite sebe? A sveća kreće da titra. Od titranja ne vidite više ništa. U pozadini samo čujete zvuk pristižućih gomila mejlova na koje odgovarajući ipak nećete spasti svet, niti postati bolji čovek. Sveća titra, plamen je sve jači. Pomislite – najzad ću videti sebe, setiću se kako izgledaju sve one divne male stvari na koje su me deca podsetila, a onda se setite da vam je neko pričao kako je Moskva tako izgorela. Od jedne obične sveće.

x