Svako jutro kada otvorim Fejsbuk da pogledam da li su moji poznanici živi i zdravi, da proverim da li je izbio treći svetski rat i da li je Aleksandar formirao vladu, meni taj isti Fejsbuk otvori onu opciju „na današnji dan“ i katapultira me u prošlost… a prošlost kao takva može mi dan ofarbati u razne boje.

Jutros mi je ispod nosa servirao neki fazon u vezi Merkelove, podeljen samo 4 dana nakon što se moja jača polovina spakovala i bez dogovora otišla kod te iste Merkelove da nas ne gleda kako trulimo ovde, nemajući strpljenja da sačeka da se i ja smislim da li sam lancem ili koncem vezana za Srbiju.
I tako mi je ta servirana godišnjica zamirisala na godišnjicu kada je Marko zaista i otišao odavde. Nije to bio lep dan. Tata tada sam i ne baš sjajno sam; mama otišla tri meseca pre toga, na neko bolje, ali nezemaljsko mesto; a onda ostadoh i ja sama, bez obzira što zapravo i nisam,… Godišnjica. Kakva god da je.

A onda shvatim da je i moj rođendan za 20 dana. Punim 43. Godišnjica. Pozamašna, jel` da?

Jutros sam skrolujući po toj gadnoj Fejbuk opciji shvatila da je skoro svaka godišnjica jedna rana, nikad zarasla do kraja. Onda dođe taj dan, gurne ti prst u ranu, pročačka levo – desno, rana malo prokrvari, tebe zaboli u grudima, oči ti se napune suzama, udahneš duboko i čekaš sledeći dan. Sledeći dan – sledeća godišnjica.

Što si stariji, sve ih više imaš… Godišnjice. Braka, razvoda, drugih brakova, rođenja, raskida, početka, prekida, novog posla, završetka škole, doktorata, smrti daljnjih, smrti bližnjih, pa ratova koje smo mi ovde preživeli, pa godišnjice onih koji te iste ratove nisu preživeli, pa odlasci, dolasci, vraćanja, oduzimanja, davanja, sve ima svoje mesto u vremenu. Sve svoj datum u kalendaru. Svoje rođenje i svoju smrt. Gadno je samo to što su sve to godišnjice. I što si stariji, da, više imaš onih koje su i počele i završile se. Kao ja. Kao ti. Kad god dođe taj neki datum, a prokleta tehnologija te na njega podseti, mene zaboli.

Godišnjice bi trebalo ukinuti. Javite ako postoji aplikacija za brisanje godišnjica koja tera kalendar u 367. dan i ni jedan te, ni brojem, a ni osećajem, ne podseti na prethodni. Teraš dalje, kao da juče ne postoji… i nema ni jedne godišnjice da ti pročačka ranu i zamagli oči suzama koje ne cure.

time