Muzika se utiskuje u mozak dublje nego bilo koje ljudsko iskustvo[1]… Mnogo slušam muziku poslednjih dana… valjda zato što je Spotify prepoznao da nisam više u „inostranstvu“ zvanom Srbija, pa me je pustio da ga opet izrabljujem… Legnem, stavim drvene slušalice u uši… i pustim da mi kopa po mozgu… Ne treba joj mnogo vremena, iako ima mnogo toga da skloni, preskoči, oduva… Pustim U2… “One”… pa je otpevam sama sa sobom, pa pustim da mi se naježi koža na celom telu kad čujem „There used to be a graying tower alone on the sea. You became the light on the dark side of me…“ (Seal: Kiss From a Rose), a onda nekako dođem do „Killing me softly…“ i jedne vlažne i tople avgustovske holandske večeri 1996.

Posle dosta vremena provedenog u Holandiji, trebala sam da se vratim kući u Beograd. Te večeri smo planirali da odemo u Apollo, diskoteku u mestu pored. Čekala sam momke (a ja se, to ste već odavno shvatili, družim obično sa momcima) da dođu po mene i pokupe me biciklima… Sela sam na tetkin (eno ga čuči prašnjav 20 godina kasnije, u babinoj kući u pančevačkoj Topoli) i odvezla se kroz noć. U Apollo. Preskočili smo gomile istih takvih dvotočkaša, jer to je Holandija, i ušli. Kupili smo žetone za piće, od kojih mi je jedan, kao uspomena, ostao i dan danas, da ga, kad mi dođe, prevrćem po rukama i sećam se… Šta smo slušali 1996.?
2Pac Feat. „California Love“, Los Del Rio – Macarena, tutnjalo je u diskoteci. Ušankirala sam se i nastavila da se, u nekom svom modu, ponašam kao egzotična živuljka iz Jugoslavije (i danas im je teško da nas rasparčavaju po zemljama, samo nama nije…). Slušam muziku, đuskam pored šanka, brbljam na engleskom, poštapajući se holandskim koji sam tada čak i imala hrabrosti da pričam („Ik kom uit Belgrado.“) i gledam ih kako svi igraju, prateći ritam jedne, druge, pete pesme… Devojke bez mnogo šminke, sa flašama piva u rukama, momci u farmerkama i majicama… u zadimljenoj hali zvanoj Apollo. Još je moglo da se duvani na javnim mestima tamo na zapadu…

Ja već spremna za povratak kući, spakovana u dva ogromna ranca od kojih je jedan teži od mene tada… jer imala sam samo 45kg, dugu crvenu kosu, noge kao pecaljke, ključne kosti da na njih zakačiš ofinger…

A onda… onda je krenulo „Strumming my pain with his fingers. Singing my life with his words. Killing me softly with his song. Killing me softly with his song…“
Pogledao me je, pogledala sam ga. Istovremeno smo jedno drugom pružili ruku i krenuli ka centru Apola… dim, lepljiv pod od prolivenog piva i sporać za fajront. Uhvatio me je oko struka. Čvrsto. Imala sam tremu. Tremu od jedne obične pesme…ili od sebe same.
Od tog avgusta do danas to više nikad za mene nije bila samo obična pesma. On, plavooki Holanđanin četvrtastog lica, viši od mene za glavu i ko zna koliko mlađi od mene i ja, sa ovim mojim garavim očima koje se često od uzbuđenja rašire kao kod sove, gledali smo se par sekundi, pripili jedno uz drugo i potonuli u muziku… I ne samo da se utiskuje u mozak. Utisnula se te večeri u srce, dušu, u sećanje… Trajala bi večno ta pesma da se svetla nisu upalila, a mene čekali ranci i avionska karta AMS-BEG.

Seli smo na bicikle. On na njegov, ja na tetkin i, usput pevajući, stigli do Willem de Zwijger ulice. Sačekali smo jutro u dvorištu, pod zvezdama, ne odvajajući se jedno od drugog… ponavljajući te iste i ko zna koje još stihove…

Avion nije mogao da čeka.

Aerodrom u Amstedamu, 1996.

Mama me je, uplakanu, dočekala na aerodromu. (Mama, izvini, ako me čuješ tamo gore, što sam bila svađalački raspoložena… znaš da to mene prođe za tri minuta.) Sledeće veliko je bio samo veliki telefonski račun… a i tu je ljubav negde, zbog 2.000km, doživela da bude vrlo „softly“ ubijena.

Danas, u hladnom i oblačnom danu predbožićnog slavlja u Nemačkoj, ležim i gledam u plafon i pevušim „Killing me softly with his song…“ i ne bih imala ništa protiv da, kao 20 godina ranije, budem „ubijena“ pesmom… Muzika se (O, da!) utiskuje u mozak dublje nego bilo koje iskustvo. A ni patike lepljive od piva, ruka u ruci i jedan pogled nisu za bacanje.

Tanja

 

 

[1] Oliver Saks, neurolog