Godina 1995.

Svetla su se gasila, samo je u jednom uglu već dobro pijan di-džej puštao neku neprepoznatljivu muziku. Spuštala se niz stepenice u kratkoj suknji i cipelama visokim bar deset centimetara, gledajući svaki stepenik pažljivo, kao da želi svaki da proveri… Prvi put je pila votku. Visoke cipele nisu joj smetale da igra čitavo veče. Noćas u 4 on će se dovesti taksijem da joj čestita Novu godinu. Javili su joj da je čeka.

Svi su već bili dole, bilo je vreme fajronta. Ostali su samo najuporniji… da popiju ostatke votke i đusa. Piva nije bilo još od ponoći.

Čekao je u odelu, pomalo raščupan, što za njega nije bilo uobičajeno. Stajao je ispred, izdvojen iz gomile, sa rukama u džepovima, gledajući u nju. Prišla je i pomilovala ga po kosi. Privukao je ka sebi i poljubio.

„Popila sam previše, najbolje je da idem kući.“… vrtela je u svojoj glavi u isto vreme slušajući kako će on da zaustavi prvi taksi…

Uši su joj zujale. Ne od votke, nego od ideje da je najzad njen… On. Plav. Plavook. Baš onakav kakvim ona opisuje „svoj tip“ muškarca. Mlad. Zapravo – mlađi. Ali, njen nemirni duh i spremnost da uradi sve što je u momentu zamislila, nisu brojali godine…

Seli su u taksi. Uhvatio je za ruku i rekao „Idemo kod mene!“… Ćutala je. Nije joj čak ni bilo hladno. Samo je ćutala uživajući u zaokruženoj priči, cilju koji se bliži…, a posle će videti šta će sa njim. Verovatno ništa, samo je bitno da ostvari ono što je htela.

Grad je mirisao na barut. Petarde su se još po negde čule. Taksi se zaustavio. Uhvatio je za ruku. Počela je da se trese od hladnoće… Udarila je prejako vrata taksija. Nije joj puštao ruku… Popeli su se na prvi sprat. Stan je bio hladan, bilo je skoro pet ujutru.

Zatvorio je vrata. Ljubio je po vratu, ramenima, stomaku… Skinuli su se brzo i još brže se zavukli pod jorgan.

Sledećeg čega se seća je ženski glas sa druge strane vrata koji kaže „Podne je prošlo odavno. Ručak je na stolu.“ Povukla je jorgan preko glave i obmotala noge oko njegovih nogu. Bile su tople. Noge. I ramena. I grudi. Zaspali su zagrljeni. Ručak se ohladio… mama je negde otišla.

Koračala je stepeništem sa prvog sprata. Taksi je čekao. Odvezla se tamo gde su je čekale patike, farmerke, džemper, Coca Cola Light i drugari sa kojima je odrasla… Više se nisu čuli. Nova godina te godine nije imala reprizu. Ona je nije želela. Krug je bio zatvoren.

Godina 2016.

Grlila je svog psa kada je ušao on. Završavala je kafu i spremala se da krene. Pomalo zbunjen, ozbiljan, ali i nasmejan… odmereno. Razmenili su tek par reči. Odnela je čokoladu koju joj je doneo da bi se zahvalio za učinjenu uslugu… Nije ga više videla… Postali su prijatelji na Fejsbuku. Par reči, ništa više… načelan dogovor da jednom, nekad u budućnosti popiju kafu… A ta budućnost je trebala da bude tu negde, tih dana…ali se nije desila.

Bila je nedelja. Šetala je svog psa… čekala je da joj se javi neko. Taj neko nije imao vremena da se javi. Obično je svoj raspored pravio isključivo u odnosu na sopstvene potrebe. Nju je zvao samo kada mu je trebao psihoterapeut ili osećaj da prema nekome ima emocije. Nekako je bilo lakše da sedne sa njom, popije piće, ispriča joj sve o velikom projektu koji je natovario na svoja pleća u firmi u kojoj već godinama radi, istovremeno joj govoreći kako je voli i kako ne zna šta će sa sobom… Pokušala je da ga nagovori da ode kod pravog psihoterapeuta, jer to danas, mislila je, nije sramota, a on je osvešćeni intelektualac koji treba kormilara… Ne, ne. Ona ne želi da mu bude kormilar, ona želi da bude devojčica. Samo devojčica koja će da se ludira, golica, peva dečije pesme, ljubi, spava bez pižame, vozi bez cilja, šeta, skita bez plana, iznenada otputuje,… a ne da vodi neprekidne teške razgovore, a putovanja planira mesecima unapred… i tumači tuđe razbarušene emocije. Želela je da preskoči to tog dana…

Nedelja, kao i svaka nedelja u palanci, dovela ju je, korak po korak, sa kafom u rukama do njega. U jednoj ruci povodac psa, a u drugoj kafa. Stajao je sa ostalima u odzvanjajućoj prostoriji, ne obraćajući mnogo pažnje na nju. Gledala ga je krajičkom oka. Kao da bi se istopila i nestala ako bi ga pogledala ravno u oči… Kao da se spušta istim onim stepenicama od pre dvadestet godina, u istim onim štiklama, izlazeći napolje jer zna da je čeka… Srce joj je kucalo sve jače. A on je samo bio tu. Nije mu bila raščupana kosa. Nije je uhvatio za ruku. Nisu se poljubili. Ona čak nije ni pojela onu čokoladu koju joj je dao kada su se prvi put sreli… Samo je bio tu… ali njeni koraci, iako u ravnim patikama, bili su kao da je opet na onim istim štiklama. Nestrpljivi. Želja se razmazivala po vazduhu… Uši su joj zujale kao pre dvadeset godina. On, ni malo plav. Ni plavook. Ni malo „njen tip“ muškarca… Mada se tih arijevskih tipova odavno odrekla…Ali, mlad. Zapravo,… dosta mlađi.

Umesto kao pre dvadeset godina, da ga ona pomiluje po kosi, a on je uhvati za ruku, ona je ubrzo odlučila da samo ode. Strčala je u stepenicama, u patikama, potpuno trezna…, ali ne potpuno trezvena. Taksi nije čekao. Otišla je sa njim u glavi. Pas je trčkarao pored nje. Nije bilo fajronta…

Ovog puta nije htela da zatvori krug. Htela je da ta nedelja ima reprizu… kao svaka dobra nedelja što ima… nije bitno da li je Nova godina. Za nju je bila nova. Dvadeset godina kasnije… a potpuno nova i bez želje da se krug zatvori… bar ne brzo kao onaj pre dvadeset godina… S pameću u glavi i srcem na dlanu… odšetala je u nekom nepoznatom pravcu. Brojeći (Nove) godine… s osmehom. I kao da nije bio bitan samo on,…nego i taj osećaj užurbanog spuštanja niz stepenište… i svega onoga što ide posle.