Jednog dana se probudiš sa parčetom nečega pored sebe na jastuku. Gomila iščupana iz tvog mozga leži van tvoje glave, a ti sa čistinom kroz koju bezmalo može i promaja da duva. I sa osmehom na licu, jer ti je glava laka, iako se suze slivaju niz tvoje oči… Bez jecaja, bez bola, samo teku kao da odvode tugu i dane u kojima si razmišljao šta i kako dalje, kako da zakrpiš rupe, kako da napraviš novi korak… jer to više nije bilo ono na šta si navikao. Navikao? Ne, nije bilo ono što ti je davalo krila da poletiš svako jutro kad pogledaš u te sanjive, poluzatvorene oči na drugoj strani jastuka…

Okreneš se, a gomila izvađena iz tvoje glave se samo, kao pepeo, raspe po jastuku. Duneš jednom, ništa. Duneš drugi put i pepeljaste emocije odlete u vazduh. Otvoriš prozor da izluftiraš sobu i odeš da spereš sa sebe ono malo toga što je po tvojoj koži ostalo… I tako svaki put. Uz malo, ali jako malo traga koji ostane na tebi…

Koliko treba vremena od trenutka kada nekome predaš sebe do trenutka kada sebe od njega otmeš? Zavisi… Meni je uvek trebalo dosta. I prvi put, i poslednji put. I uvek su mi tekle suze kao i sada, nekada čiste, a nekada pomešane sa toplim rozeom…

Bili smo osmi razred. Imao je dužu kosu i slušao je „Riblju čorbu“. Znao je sve njihove pesme, išao na sve koncerte i potpisivao se menjajući slovo „i“ u svom nadimku znakom ribljeg skeleta. Bila sam opčinjena njime. Crtala sam riblji skelet na levom zglobu svoje ruke. Crtala. Crtala. A onda više nisam morala, ostao je ožiljak, koji je potrajao dok svi zajedno nismo otišli na more, u Oštro kraj Kraljevice, Rijeke. Nosila sam njegovu košulju iz Francuske jedne vetrovite večeri… Srce mi je tuklo kao ludo, a toplota se razlivala svuda po grudima. Volela sam ga. Imali smo skoro 15 godina te 1988.
Dvadeset i kusur godina kasnije opraštajući se od njega, ostavila sam mu CD „Riblje čorbe“… i gledala kako grobar limenom lopatom nabacuje zemlju na njega, na cveće, na pesme… Kotrljala se po koja suza, ali sam ga i dalje videla ispred sebe, bez promaje u glavi… Nije stigao, nije imao prilike da mi postane promaja… mada se u pepeo pretvorio.

Te 1998. sam odlučila da odem od svojih roditelja. Imala sam 24 kada sam u šorcu i papučama, jednog aprila, zalupila vrata, odlučna da prestanem da trpim svog oca i njegovo nepodnošljivo policijsko vaspitavanje ćerke jedinice. Četiri meseca kasnije, na svom 25. rođendanu, prvi put sam poljubila svog prvog muža… Voleli smo se dok nije došla ona. Promaja. Dunula sam pepeljaste ostatke emocija koje su se našle kraj mene na jastuku i krenula dalje… No, promaja je duvala narednih 9 godina, kovitlajući sav taj pepeo mojih dvadesetih i zamagljujući mi pogled, zbog čega, nekako, nisam umela da vidim šta je ispred mene…

Te 2005. sam upoznala njega. Sedeo je u crvenoj jakni na našoj prvoj kafi. U kafiću koji i dan danas služi sastančenju i zaludnim pričama lokalnih političara, novinara, policajaca…  Za par dana postao je ono što se zove „ljubav nečijeg života“…  u septembru je promaja duvala raznoseći pepeo naše „životne“ ljubavi svukuda po Pančevu…

Kako te samo emocija udari, useli se u tvoje grudi, glavu, srce, a onda je jedna obična promaja ubrzo raznese? Da li je emocija slaba da se izbori? Da li su izazovi veliki? Da li se iza ćoška krije neko drugi, ko će potrajati još kraće? … Ne znam, a ni ovaj topli roze mi ne pomaže da shvatim. Jedno je sigurno, da pepeo odleti i ti ostaneš lagan i prazan. Opet. Ponovo. Uvek iznova.

Te 2011. mi je namignuo u liftu. Večiti dečak bundžija, spreman na sve sada i odmah, kao i ja sama. Voleli smo se, bili nerazdvojni, a onda je crv krenuo da buši onu gomilu nečega u glavi… Jednog jutra sam se probudila. Od nas, posle napuštanja zajedničke firme, ostavljanja svih onih zajedničkih impulsivnih putovanja, svih tuga, svog smeha, ostala je samo jedna SMS poruka da je dobro sleteo u Štutgart. Tog jutra umesto da ostavim to nešto da se raspadne na jastuku pored mene i promaja ga oduva u ajnfor, a onda i u Tamiš, ja sam zgrabila tu masu i vratila je nazad u svoju glavu odlučna da se izborim do kraja… Pepeo je leteo, a ja trčala, skupljajući ga odavde do Baden Virtemberga i nazad… Svaki put se jedno zrno više izgubilo negde u međuvremenu…, a pogled bio sve zamućeniji.

I nije da nije bilo onih koji su pokušali da mi obrišu pogled zamućen od jurenja svakog zrna… Neke sam samo oborila u tom trku i ostavila ih da leže nepomični, pogleda uperenih u mene. Kao u filmu ili kada koračaš kroz bojno polje posle bitke i čuješ samo jecaje, a možda te neko i za nogu uhvati. Ti malo posrneš, ali suze ti ispiraju oči, gledaš dalje i grabiš dalje. Jecaji ostaju tamo gde su. Njihovi. Ali i tvoji… i pepeo usput skupljaš i trpaš u džepove, jer ni pepela nema neograničeno.

Onda naiđe on. Osmeh. Pogled. Oko smeđe. Oko drugo, sjajno. Beskrajna priča. Pametna glava. Topla ruka… i svi uslovi da budeš razapet od malograđanske javnosti. Jer, mi u Srbiji ne prihvatamo da se muškarci drže za ruke, iako je u redu da se lupaju po dupetu dok igraju fudbal. Mi u Srbiji ne prihvatamo muškarce 15 godina mlađe, ali je sasvim u redu da muž bude 25 godina stariji. Mi u Srbiji ne prihvatamo ništa što veliki šef nije rekao da treba. Mi u Srbiji ne prihvatamo ljubav… samo pepeo, samo promaju… (“Promaja is killing people in Balkans since 1912?”)

Probudiš se jedno jutro i shvatiš da je ono parče nečega iz tvoje glave opet pored tebe. Nije više u glavi. Na jastuku je. Izvađeno. Jer, pametna glava je nemirna glava… kao i svaka. I njegova. I tvoja.  I oko sija kako stigne.
Gledaš onu gomilu dok se nije još u pepeo pretvorila. Pogledaš je još sanjivim očima… Uzmeš je toplim rukama, vlažnim od treme. Vratiš je na mesto… pažljivo, lagano da se ne raspe…
Dosta je promaja vodila igru raznoseći pepeo okolo…
Udahneš duboko. Čekaš da se probudi. Osmehneš se i kažeš „Volim te. Puno.“… iako to zauvek ostaje u četiri zida, … dok se u pepeo ne pretvori. Jednom. Nekada. Možda.

Ne dam… samo je pitanje da li se pitam. Išta. Ikada.
Zatvorim prozor, da me promaja ne ubije…

Volim te. Tebe.
Tanja