Sa 11 godina, negde davne 1984., pisala sam kućnom savetu porodice Tatomirović, koju su činili mama, tata i ja, molbu za povećanje džeparca. Inflacija je nagrizala moj budžet i ja sam delovala kao svaki ravnopravan član kućnog saveta. Zahtev je imao uredan datum, udaren pečatom datumarom, kao i uredni faksimil pored mog potpisa. Kućni savet je par godina ranije odlučio da me motiviše takvim poklonom, jer je mama bila u bolnici, a ja prilično preplašena njenim odsustvom, ili, više, vremenom koje sam provodila sa tatom, pa sam želela da formalizujem svoje zahteve, molbe, osećanja i htenja. Faksimilom. Svojoj porodici. Svom kućnom savetu.

Moji roditelji su me, plašeći se da ne postanem razmažena jedinica, uključivali u sve rasprave, rešavanje dilema, odluke oko kupovine auta, nameštaja, oko putovanja, oko kućnog budžeta… Ja sam imala pravo da kažem da mislim da nisu u pravu, da je neko pogrešio. Imala sam pravo da okarakterišem babine postupke kao loše, ali i da napomenem tati da je to njegova mama i da je, moguće, i on vrlo sličan, a onda i ja, babi. Imala sam pravo da dignem ruku i oborim odluku vezanu za štednju i namenu budžeta.

Imali smo uspone, padove, tatine retke boravke kod kuće, mamin razum i njenu osećajnost, sve u paketu. Imali smo teška vremena kada je tata želeo da dovede u kuću još jednu ženu, jer zašto je bilo koji Musliman bolji od njega, pa on ima samo jednu, a oni i po četiri. Teška vremena i sa dedom, koji je 19 puta pisao testament. Kućni savet je svaki od kamenja na tom našem putu života analizirao, sagledavao i, koliko god teško bilo, rešavao na neki način. Zajednički. Naišla su bolna vremena sa drugim dedom, maminim ocem, koji se iznenada razboleo i brzo nas napustio. Bolna vremena sa maminom bolešću koja je izgledala kao svemirska dijagnoza i potpuno zbunila i nju samu i nas oko nje, da smo tek posle nekoliko godina shvatili šta je to lupus ustvari, kada smo seli i, kao i uvek, pokušali da razmotrimo sve aspekte svakog “spoljnog neprijatelja”. I kad je mama pucala na tatu, jer joj je, kako je rekla, „dokurčio“ sa njegovim idejama, naš mali kućni savet je zasedao da analizira taj čin.

Sa 24 godine sam otišla od kuće. Naš mali kućni savet nije najbolje radio te godine, ja sam dala ostavku na ulogu u porodici i otišla. Nikakve odluke, dekreti, otvorene ili diplomatske pretnje nisu bile bitne. Sa 25 sam se udala… sa 34 razvela, …jer nisam uspela da oformim novi kućni savet. Sa 37 sam pokušala ponovo… i nisam uspela. Uvek su to bili Rusija i Amerika, suprotstavljene strane, manjak podrške i poverenja. Uvek neki stavovi, podozrenja, optužbe i kompromisi, iako ne mogu da kažem da nije bilo i ljubavi. Ali, kućnog saveta nikad.

Danas, sa svoje 43 ne tražim mnogo. Opet tražim samo kućni savet.
Tražim ljubav. Poverenje. Tražim najboljeg druga. Tražim odlučnost. Tražim muda na obe strane. Tražim razumevanje. Sve na obe strane. Ne tražim hladni rat. Nikakvu diplomatiju. Nikakve kompromise i lex specialise. Ne želim dvostruke standarde. Ne želim paranoju. Ne želim neodlučnost. Sebičluk. Egoizam. Strahove bez povoda. Strahove sa povodom. Nikako to ne želim.
Želim samo kućni savet. Ni manje ni više nego običan kućni savet koji razmatra sve sa svih strana i donosi odluke. Može i bez faksimila. Potpisano običnom emocijom i osećajem pripadnosti. Osećajem poverenja. Kao što je bio običan i onaj kućni savet 1984., kada sam tražila povećanje džeparca kog je ozbiljno nagrizala inflacija… I da ga nisam dobila, osećala bih se dobro, jer bih i tada, tako mala, znala da će sledeći put sve biti u redu… jer će kućni savet uvek naći način da bude sve u redu. Odlukom. Razumom. Osećajnošću. POVERENJEM…kao jedinim faksimilom koji je važan.