“Politika” 22.7.2011., J.Stevanović

Musolini je majstorski koristio radio, a propaganda je bila sastavni deo ratova i pre i posle njega, kaže Tanja Tatomirović, autorka „Musolinijevog mikrofona”.

Vesti su oružje rata čija je namena da dobiju rat, a ne da prenesu informacije, govorio je nacistički ministar za propagandu Jozef Gebels. Ništa manju veru u manipulisanje masama nisu imali ni fašisti Benita Musolinija a njihovom upotrebom radija u propagandne svrhe bavi se Tanja Tatomirović u knjizi „Musolinijev mikrofon”

Osnove rada Tanja Tatomirović napisala je u seminarskom radu na postdiplomskim studijama komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ovaj novi naslov u izdanju Društva Srbije za odnose sa javnošću opisuje kako je italijanski diktator koristio medije, film i štampu, ali pre svega radio, kako bi pomutio pamet narodu i zaveo ih na put krajnje desničarske ideologije.

Musolini (vladao od 1922. do 1943) umeo je da rukuje mikrofonom. Koristio je propagandu koju autorka određuje kao „jednostranu komunikaciju kreiranu da utiče na ljudsko mišljenje i postupke”. Tatomirović otkriva da su italijanski fašisti shvatili da u rukama imaju moćno oružje koje pokreće ljudske emocije. Ovaj medij je postao „režimski megafon” koji prenosi Musolinijeve govore i manifestacije nadahnute fašizmom. Radio je pripremao Italijane za osvajački rat.

Svi ratovi vođeni su uz pomoć medija i propagande. U Prvom svetskom ratu ulagano je u cenzuru, kontrolisanje informacija i kontrolu medija. Drugi svetski rat bio je period usavršavanja, a propagandnim aktivnostima pomogli su i novi, elektronski mediji – radio i televizija. Nekada su osnivana ministarstva koja su se bavila propagandom, a u novije doba, osim državnih organa, za ratnu propagandu i spinovanje, angažuju se i specijalizovane agencije i posebni savetnici – objašnjava naša sagovornica.

Još i ranije, piše Tatomirović, na primer u Građanskom ratu u Engleskoj (1642–1646) pamfleti i novine bili su sastavni deo vojnih akcija. Vojska Olivera Kromvela širila je političke doktrine dok je vodila rat.

Zahvaljujući društvenim mrežama kao što su Facebook, Twitter, LinkedIn, a u novije vreme i Pinterest, te mogućnostima komentara na online izdanjima raznih medija, o forumima kao načinu komunikacije na internetu, posebno u svrhe promovisanja brenda, sve manje se govori i na njih se usmereva sve manje pažnje. S razlogom ili ne, forumi su donekle zapostavljeni. Možda nam se samo čini da je njihov značaj dolaskom novih društvenih mreža umanjen?

Kako je to izgledalo pre samo nekoliko godina, a koji značaj forumi imaju danas, podelili su sa nama poznati online stručnjaci Miloje Sekulić, vlasnik i direktor Internet agencije (www.internetagencija.rs), Željko Subašić aka Poslednji Skaut, direktor Web Sistem Medie (www.sistem-media.com i www.poslednjiskaut.com) i Dragan Varagić potpredsednik Internet group (www.internetgroup.rs i www.draganvaragic.com).

Ova trojica doajena internet komunikacije podsetili su nas kada su forumi doživeli svoj najveći uspon. Dragan Varagić nas vraća u doba od 2001/2002. do 2007/2008. „U to vreme kompletan dijalog na webu se dominantno dešavao na različitim forumima, slično kao što je to sada sa Facebookom, ali ipak u manjoj meri – bilo je manje korisnika interneta u ovim krajevima.“ Željko – Poslednji Skaut, sa pet hiljada žena na svom ličnom Facebook profilu i značajnim brojem fanova na stranama koje je pravi i vodi, kaže da se era interneta deli na vreme pre i posle pojave Facebooka, najvećeg fenomena internet komunikacije. „Samim tim je i jedan broj foruma prestao da postoji, izgubivši svoju publiku, koja je našla zanimljivije mesto za interakciju.“ dodaje on.
Dragan podseća da različite društvene mreže imaju različite namene: „Korišćenje društvenih mreža je prisnije i jednostavnije. U osnovi, naročito putem Facebooka, korisnici dominantno imaju komunikaciju sa svojim poznanicima, a preko Twittera se dominantno informišu. Forumi nikada nisu bili uspešni u komunikaciji sa prijateljima i poznanicima, a naročito nisu bili naročito efikasni u prenošenju novih informacija.“
Ipak, Miloje Sekulić naglašava da, za početak, treba imati na umu činjenicu koju mnogu zaboravljaju, a to je da forumi jesu društvene mreže.

Prisetili smo se i najpopularnijih foruma u Srbiji i regionu i njihovog „zlatnog doba“. Željko i Dragan odmah pominju Elitesecurity, Devprotalk i naravno Burek, ali i forum B92, forum Krstarice, MyCity, kao i veći broj manjih foruma koji su i danas dosta aktivni. Miloje dodaje da je Burek (www.burek.rs) definitivno najveći opšti forum u regionu i on broji preko 1.500.000 registrovanih članova. „Sama činjenica da je bio među retkim ovdašnjim web lokacijama koje su bile interesantne stranim investitorima da ulože novac u njih govori o potencijalu tolikog broja ljudi okupljenih na jednom mestu. Ivan ga lepo vodi i danas i mudro koristi njegov potencijal za podršku drugim projektima koje razvija.“ Miloje nas podseća i na „ženske“ forume – „Ana forum (www.ana.rs) je do pre malo više od tri godine kada su nastali „Blic žena“ i „Lepota i zdravlje“ bio jedina razvijena web lokacija specijalizovana za dame i njihova interesovanja. Mislim da se nisu dobro snašli u novom vremenu i da nisu monetizovali svoju popularnost koliko bi mogli.“ Ako vas ne dao Bog nešto štrecne i potražite na internetu lek za svoju boljku vrlo je verovatno da ćete među prvim rezultatima pretrage naići na Doktor forum. „Manje je poznato da je njegov vlasnik developerska kuća, a to se vidi recimo po naprednim fukcionalnostima objedinjenim u sekciji “Net Doktor”www.doktor.rs/netdoktor.php.“ kaže Miloje i podseća da je forum B92 (http://forum.b92.net) značajno doprineo popularnosti i poseti samog B92 sajta izazivajući i brojne negativne komentare zbog politike moderacije. Na kraju, ali naravno ne najmanje bitni, jer od njih je sve počelo, su pomenuti stručni IT forumi Elitesecurity (www.elitesecurity.org) i Devprotalk (www.devprotalk.com). Elitesecurity je u jednom trenutku bio regionalni fenomen. „Ne samo da je bio najveći stručni regionalni forum nego su na njemu, naravno bez tenzija, razmenjivali znanje i informacije svi IT profesionalci i oni koju su to želeli da postanu.“

Željko je bio urednik SBB foruma, koji je bio najveći i najorganizovaniji forum kada govorimo o forumima kompanija koje se bave internetom i kablovskom televizijom. „U početku je bilo dosta problema, dobio sam u ruke forum koji niko godinama nije održavao na pravi način. Recimo, za prva tri meseca sam uklonio ogroman broj komentara kojima nije bilo mesto ni na ulici. Urađena je totalna reorganizacija istog i započeto je moderisanje 24/7.“
Miloje je bio moderator i administrator “Internet marketing” delova Elitesecurity i Devprotalk foruma i još nekih delova Elitesecurity foruma vezanih za E-poslovanje, razvoj interneta, itd. „Početkom ovog veka (sjajno zvuči, zar ne!?), tamo negde 2002. godine poraslo je interesovanje za internet marketing pa su na tada praktično jedinom tadašnjem IT forumu otvorene sekcije posvećene ovoj temi.“, seća se Miloje i dodaje da su te teme uređivali Dragan Varagić i on. „Bilo je to stvarno lepo pionirsko vreme specifično i po tome što su “forumaši” počeli da se druže i van foruma.“ On je tada, uz dragocenu logitičko-organizacionu pomoć Zorana Torbice organizovao prva okupljanja članova Elitesecurity foruma, a potom i sedmodnevni festival interneta “ES leto” (http://www.elitesecurity.org/f63-ES-leto-manifestacija). „Mislim da je to bio inicijani trenutak za stvaranje ovoga što danas zovemo “Internet zejednica“ i nukleus za mnoga kasnija dešavanja. Ljudi su se tada videli, prepoznali i upoznali i ta prijateljstva i poslovne saradnje traju i danas.“ kaže Miloje.

Šta se postizalo komunikacijom na forumima? Da li je postojala opipljiva korist za kompaniju/brend ili su forumi služili za komunikaciju sa publikom i za ublažavanje eventualnog negativnog imidža kompanije i/ili brenda?

„Forum je bio mesto gde smo se trudili da svaka novost iz kompanije prvo bude saopštena korisnicima, kao neka vrsta ekskluzive.“ kaže Željko i podseća da je forum odigrao važnu i ogromnu ulogu u momentu velike krizne situacije u SBB-u. „Društvo Srbije za odnose s javnošću je tu uspešnu kriznu komunikaciju, u kojoj su korišćeni najviše online kanali, nagradilo PRiZNANJEM pre dve godine. Blagovremenim informacijom na forumu, ali i na drugim online kanalima o kvaru satelita kada je bezmalo pola miliona domaćinstava ostalo bez TV signala, kompanija je prošla bez negativnih objava u medijima i bez otkazanih ugovora, što je bio veliki uspeh.“ Željko podseća da ovo nije bilo moguće bez stručne pomoći i saradnje u samoj kompaniji – „Ja sam imao sreće da je tamo tada o PR-u vodio računa istinski stručnjak i jedan od pionira online komunikacije u kompanijama, bez kojeg bi ovaj forum verovatno postojao samo kao mesto za izbacivanje frustracija nezadovoljnih korisnika.“
Forumi i danas predstavljaju veoma dobro „tesno okruženje“ za vežbanje online konverzacije, jer je ona u osnovi sporija na forumu nego na mrežama kao što su Facebook ili Twitter. „Korisiti za organizaciju su bile mnogo manje vidne u konverzaciji u odnosu na sadašnje društvene mreže i takva je situacija zbog mnogo većeg broja online korisnika sada, a naročito velikog učešća predstavnika medija na društvenim mrežama, koji veoma brzo preuzimaju i koriste interesantne informacije sa današnjih društvenih mreža.“, ocenjuje Dragan Varagić.

Šta se dogodilo sa forumima koje su administrirali naši sagovornici? Da li neki i danas ima sličan značaj kada su u pitanju online komunikacija, pre svega kompanija, brendova? Kakav je trend? Ima li budućnosti za forume?

Dragan je najviše bio aktivan na EliteSecurity i Devprotalk forumima. „Na oba foruma sam administrator za određene teme i danas, s tim da se s vremena na vreme uključujem uglavnom na Devprotalk.“
Milojevi moderatorski forumski dani prošli su zapošljavanjem u agenciji za odnose sa javnošću u kojoj je uvodio praksu intenzivne online komunikacije u korist klijenata, pa bi se tako našao u sukobu interesa. „Sem toga“, podseća Miloje – „korporativni angažman zaista zahteva toliko vremena i pažnje da čak ni za ovakvu vrstu hobija ili rada na dobrobit zajednice, kako ga ja vidim, nisam imao vremena.“
Željko više ne prati rad SBB foruma, tako da ne može reći šta i kako funkcioniše, ali podseća da forumi nesumnjivo i danas imaju svoju publiku, a samim tim i značajnu ulogu u digitalnom marketingu i online komunikaciji. „Koliko to mogu prepoznati marketing stručnjaci u kompanijama, drugo je pitanje. Bojim se da sve manje imaju ili uopšte nemaju sluha za forume, a sve više ili se jedino bave Facebookom, Twitterom i drugim društvenim mrežama.“ – dodaje on.
Elitesecurity je, kako Miloje smatra, i dalje nezaobilazno mesto za početnike u struci, ali zbog community principa vođenja i (pre)glomaznosti za takav vid neprofesionalnog upravljanja opao kvalitet i popularnost tog foruma.

Pitamo se da li Facebook, Twitter ili neka druga društvena mreža mogu adekvatno da zamene forume i zajedno zaključujemo da era popularnosti savremenih društvenih mreža jeste smanjila aktivnosti na forumima, ali nije ugasila forume, niti će ih ugasiti. „Forumi su mesta koji po svojoj formi i sadržaju korisniku daju drugačiji osećaj od onog koji imaju na Facebooku, na primer. Vrlo bitna stvar jesu stručna zanimanja, za koja je lakše pronaći odgovor na nekom forumu, nego na Facebooku.“ kaže Željko.
Dragan Varagić nam objašnjava da je interesantno da se forumi i dalje koriste, možda u manjoj meri, ali ovaj najstariji vid društvenih mreža danas i dalje koristi dosta osoba na isti način kao i ranije, a nije mali broj ni onih koji koriste forume jer im se iz nekog razloga ne dopadaju savremenije društvene mreže. „Sa aspekta korišćenja foruma u promotivne svrhe, slična je situacija kao što je bila i ranije – ako je ciljna grupa korisnika foruma to što je važno organizaciji koja želi da se promoviše – ovo oglašavanje ima smisla. Sa aspekta negativnih komentara o organizacijama koje potiču s foruma, ovakva komunikacija postaje važna za organizaciju tek kada sa tih foruma pređe na druge društvene mreže gde kao sadržaj počnu da je prenose uticajniji online korisnici.“ – skreće pažnju Varagić.
„Kolika je važnost foruma najbolje može da se vidi po banerima koji su postavljani na Burek. Na tom primeru može da se vidi i kakav je potencijal drugih foruma koje sam pomenuo i kolika je nesposobnost osoba koje ih vode.“ opominje Miloje. „Da su forumi nebitni ne bi u marketinške sektore npr. operatera mobilne telefonije svaki dan dopremali izveštaji o stavovima forumaša o njihovim uslugama. Ima li bolje karme za brend iz npr. auto-industrije da bude aktivno i korporativno prisutan na forumu svojih poštovalaca i da im bude na usluzi? To naravno traži prilično „cimanje“ ili da se lepše izrazim “zahteva pojačan i dodatni napor od onih koji se brendom bave”. Da budem brutalno jasan o kom se problemu radi citiraću prijatelja koji je na poziciji brand managera brenda iz oblasti robe široke potrošnje: “Izbegavamo prisustvo na društvenim mrežama jer baš traži angažovanje brend tima. Kod reklamiranja angažuješ jednu agenciju za kreativu i drugu za zakup i miran si.”, a forumi su, ne zaboravimo to, društvene mreže. Bazične, ali počesto sa vrlo kvalifikovanim korisnicima.“

Bilo je i teških trenutaka na forumima koje su Dragan, Miloje i Željko administrirali, a često su situacije prevazilazile okvire uobičajene komunikacije sa članovima foruma. U Draganovom slučaju bilo je momenata u kojima je bilo potrebno reagovati kada se desi određeni tzv. „flaim“ (žučna rasprava), ali je to bilo kratkotrajno, i nije bilo naročito problema da se komunikacija na kraju svede u razumne okvire.
Željko nas podseća da rad na forumima kompanija koje pružaju usluge, posebno usluge internet veze, podrazumeva i razne probleme, zaoštrenu komunikaciju i situacije u kojima znate da su članovi foruma u pravu, a zbog kompanije, tj. klijenta to ne možete da kažete, već se bavite diplomatskim odgovaranjem, što je često znalo kod forumaša da izazove ljutnju i još veće napade. To je bio slučaj upravo sa onim „kvalifikovanim korisnicima“ koje je Miloje pomenuo, koji se dobro razumeju u IT. „Krizne situacije smo najbezbolnije rešavali blagovremenim informisanjem korisnika, u što je bilo moguće kraćem roku.“, tvrdi Željko. „Ipak, bilo je situacija kada kompanija nije imala odgovor na pitanje forumaša. Tada smo morali da se vraćamo na glavnu poruku i da izbegavamo direktnu raspravu. Moderisanje foruma takve vrste uopšte nije jednostavno.“
Miloje, pak, kaže da je za njega forumaško iskustvo bilo jedna od boljih škola E-PR-a. „Ne mogu da shvatim da se neko bavi tim poslom, a da ne piše blog li da nije aktivan član bar jednog foruma.“

Dragan Varagić nam je otkrio da određeni broj njegovih studenata i dalje koristi forume. Drugi studenti teško shvataju prethodni značaj foruma.
Web Sistem Media, koju vodi Željko, sada uglavnom radi online komunikaciju za velike naslove filmske industrije i trenutno forume koristi za dobijanje raznih vrsta informacija koje se tiču filmskih izdanja na kojima je angažovan, ali i za pokušaje širenja svesti o autorskim pravima. „U zavisnosti od toga da li radim na nekom filmu ili TV kanalu, zavisi i korišćenje foruma. Filmska publika ima veliki broj foruma na kojima iznosi svoja mišljenja. Problem koji se javlja u radu sa filmovima su autorska prava, koja u velikoj meri nanose štetu producentima filmova. Osim krivične odgovornosti, mnogo je važniji moralni aspekt ove priče. To je tema koja na forumima, ali ne samo na forumima, treba i može da doprinese boljem sagledavanju sistema filmske produkcije. Niko ne bi voleo da radi i ulaže novac u nešto što će mu na kraju biti ukradeno.“

„Forumi postoje, posećeni su, mahom su specijalizovani ili su bar neki njihovi specijalizovani delovi istaknuti od drugih, odlično se kotiraju na pretraživačima, zapisano na njima ostaje – bilo da je pozitivno ili negativno, osobe koje ih posećuju su mahom dobro obaveštene o temama o kojima pišu ili su u drugoj krajnosti vrlo zainteresovane za informaciju o nekoj temi. Smemo li, znajući sve ovo, da ih zanemarimo?“ zaključuje Miloje.

Tanja Tatomirović
(uz zahvalnost sagovornicima)

Članak objavljen u magazinu LISA, 11.11.2011.

Dijagnoza: Hormonska displazija, terapija: Masaža  

članak objavljen 25.10.2011. na ORGANVLASTI.COM povodom akcije blogerki#mojedojkesuOK, kao doprinos Mesecu borbe protiv raka dojke, a potom 11.11.2011. i u magazinu “LISA”

Imala sam blizu 30 i bila sam već (teško mi je sada i da zamislim da sam se tako mlada udala) par godina u tadašnjem braku.

Dece nismo imali, ali nismo bili ni na kontraceptivnom režimu. Ipak, sa mojom dvojčicom i tadašnje 52 kile na 173 cm, sa kojima sam često mogla da prođem i bez brushaltera, tih dana dobila sam dva balona veličine 3. Trudna nisam. Sreća jedna za oko, ali ne i za moje kretanje. Nisam smela da dodirnem grudi, a o spavanju na stomaku mogla sam samo da sanjam (ako uspem da zaspim).

Kao dete zdravstvenog radnika, odlučila sam da, bez neke unapred definisane bojazni, odem na pregled. Sa platom profesora u srednjoj školi nisam sebi baš lagano mogla da priuštim privatnog lekara, pa sam, hrabro, pokušala da odem u dom zdravlja. Nikome to nikada ne bih preporučila, pa ni danas, jer nikada ti domovi nisu služili ničemu osim da ti se sloši od čemera i jada tamošnje atmosfere, od turobnih lica, a posebno saznanja gde živiš i da, na tvoju sreću, ni od svojih 400 € profesorske plate, ne živiš uopšte loše…

Odustala sam od državnih zdravstvenih ustanova, jer su mogle samo da me iniciraju da postanem alkoholičar ili pobegnem iz zemlje, kad već to nisam uradila na vreme.

Otišla sam u privatnu ambulantu, vesela doktorka, onkolog mi je digla ruke i počela da pipa… Ja sam, naravno, počela da tonem i da, kao u momentima ludila, razmišljam da li bi bilo bolje da me kremiraju ili da me sahrane na starom pravoslavnom groblju u centru Pančeva, jer volim taj grad, ma kako smrdljiv ponekad bio. Testament je, već, napisan u glavi. Razmatraju se reakcije familije ako zauzmem mesto pored dede… Hah.

-    „Da li se samopregledate?“
-   „Ne, meni se svaki čvorić čini smrtonosnim i mislim da, stoga, nema preterano svrhe za samopregledom.“ (u sebi: „Da li da overim testament u sudu ili je dovoljno da ga napišem svojeručno?“)
-    „Uradićemo ultrazvuk, ne mogu da postavim dijagnozu palpacijom.“
-    (u sebi: „Palpacija, uf, zvuči kao neka neizlečiva bolest…“) „Da, slažem se, ipak ćete videti o čemu se radi.“
-    „Da, da ipak znamo šta da radimo.“
Tonem. „Da znamo šta da radimo.“???

Sonda ultrazvuka, čiji me dodiri koštaju oko 25 € (a razmišljam, u trenutnom magnovenju, da je bolje da sam otišla sa drugarima u grad i potrošila to u kafani), pritiska me po mojim naraslim balonima i počinjem da razmišljam samo o bolu, ne i o grobljima, žutim ružama i testamentu.

-    „Tanja, ovo će morati neko da masira!“, uzvikuje razdragana doktorka.
-    „Da masira? Paaaa…, masira već.“
-    „Nije dovoljno! Imate hormonsku displaziju, ništa strašno, pregledaćemo se na šest meseci, a vi ćete staviti obloge od komovice da Vam grudi splasnu!“
-    (u sebi: „Da splasnu, pa taman sam dobila sise!“) „Obične obloge od komovice!?!?“
-    „Da, i, molim Vas, nađite nekoga da Vam masira grudi, što više – to bolje.“
-    „Pa, ja sam udata, masiraju se…“
-    „Očigledno nedovoljno, vidimo se za šest meseci!“

Tako je Tanja za 25 € shvatila da neće umreti, da bolovi nisu opasni ako se stvar drži pod kontrolom i redovno pregleda, ali i da bi bio red da nađe nekog ko će je bolje masirati i delovati preventivno na njeno duhovno i fizičko zdravlje.
Tako i bi.

Danas, bezmalo deset godina kasnije, imam 38 godina i pregledam se na šest meseci. Grudi su mi ovih dana opet broj 3, masaža je OK, mirna sam, ali tek nakon što sam, redovno, otišla na ultrazvuk. Lekar nije preporučio masažu (muško je, šta on zna ), ali mi je dao pravi verbalni, jednostavan sedativ:
-    „Obucite se, sve je u redu!“

Hormonska displazija grudi nije nekakva „opaka bolest“. Kažu da su ove promene na grudima bezopasne i da ih ima više od 50% žena. Prepoznaćete je kao zrnastu, granuliranu strukturu dojki. Promena se najčešce javlja u vidu osetljivosti i bola koji se ciklično ponavlja. U pitanju su hormoni, a šta drugo!? Samopregledom ćete opipavati veliki broj čvorića, što je vrlo neprijatan osećaj. Ipak, obezbedite sebi mir i idite na pregled. Ustanovite da li su samo hormonski čvorići ti koji vam ne daju mira. Možda će i vama vaši lekari prepisati masažu, a to neće prijati samo i isključivo vašim grudima…

Moje grudi su ok, a tvoje?

Iz susedne prostorije zapomaže žena kojoj su na listi (to ti je ono roze papirče kod nogu, ali ne još zakačeno za nogu, nego za krevet) napisali da je 1394. godište. Stažisti je već po hodnicima nazivaju kosovkom devojkom.

Srećom, moja polovina je znala da ću pobeći iz bolnice ukoliko me ne smesti u apartman. Sad me unutra niko i ne vidi. Ne vidi ni da mi iz vene viri slavina. Ne znam da li je interaktivna, dvosmerna. Znam da peče. Znam i da iznad nje imam gadnu modricu.

“Kakve su ti to vene?”
“Ne znam, pokušajte na drugoj ruci.” (u sebi: “Druge nemam, jel bi htela školski primer vena?”)

Divna je samo jedna stvar. Ne razmišljam o wannabe kompanijama, ne zovu me novinari (mada sa njima najviše volim i da pričam), zove me po koji bivši obožavalac, neki od normalnih kolega, majka, otac, Marko…

Sutra je operacija. Holesterinski kamenčići. (Koja se još budala pravila da nema pojma da je stres otac holesterola?).
Nož radi, opšta anestezija.

Oko 3:30, u pola noći, u moj apartman upada velika žena u belom, sa kutijom punom staklića….i pali svetlo. Aaaaaa!
“Tooooplooo-meeeer!”
“Dobro veče!” (“Nisi mogla malo nežnije u ovo doba, nisam ti ja gluva baba iz susedne sobe?”)
“36 sa 5. Laku noć!”
Ne odgovaram, spasao me (ili nju) iPod, ima meke slušalice koje ulaze duboko.

“Tatomirooooović!”
“Ja sam.” (“Pa, piše ti na papiru, a i nema nikog drugog ovde!”)
“Ajde da te obrijam.”
“A Vi ste?” – gledam u veliku ženu koja se pre nego što je došla mene da obrija, nije sama obrijala.
“Ja brijam!”
“Ne treba, hvala.” (“Samo izađi sada…”)
“Nema ne treba, diži majicu!”
“Majicu?” (“Znala sam da ličim na dečaka ponekad, ali nisam znala da imam maljave grudi.”)

Tri poteza po stomaku i izađe sa velikom kožnom torbom u kojoj komotno može da drži i sekiru.
Pristajala bi.

Dolazi sledeća. Umotava mi noge.
“Ali, ja imam samo jednu vidljivu venu na levoj nozi!”
Ne mari, umotava me kao mumiju. Kaže da tako treba. Jedino to, za sada, verujem.

Odlazimo velikim liftom u podrum. Žene u zelenom, sa maskama preko lica prolaze ispred mene.
Daju mi isti takav zeleni mantil da se obučem. Nikada nisam volela nudističke plaže. Previše sam samokritički i kritički raspoložena. Divim se onim nesrazmernim ženama koje nose kratke suknje i uzane haljine. Hrabre su (ili ih je neko dobro slagao.)
Mantil ima šlic pozadi. Veliki.
“Sjajan vam je ovaj autfit!”
“Molimmm?” odgovara lice ispod maske.

Imaju i šarene marame na glavi, valjda su mnogo gledali “Uvod u anatomiju” i garant imaju neku Meredit i Dereka.
Priključuju me na sve moguće instrumente, infuzije, anestezije, komentarišu moju tetovažu na leđima…
“A gle joj prste, molim te! Viiidi kako su tanki!”
Osmeh. Kiseli. (u sebi: “Ne diraj mi prste. Uspavaj me i daj da ovo bude gotovo!”)

Lampe kao od gume počinju da se krive i idu sa plafona ka meni. Bluuup, bluuup…ronim (kao onomad na Pagu). Glasovi se gube, kao da su i oni pod vodom. Sedam sijalica iznad operacionog stola stapa se u jednu… Tajac.

. . . . . . .

“Okreni se, daćemo ti nešto protiv bolova!”
“Mmmmmm…” (“Ko je sad ova i gde su gumene sijalice?”)
“Tanja! Taaaanjaaaa! TAAANJAAAAAA, JEL ME ČUJEŠ!?”
“Ahm.” (“Što viče, opet su me pomešali sa babom rođenom 1394.?”)

Smenjuju se jedna po jedna, razlikujem ih samo po gabaritima i boji kose, još su kao pod vodom. Onda vidim tu i Živorada, Dragana, Aleksu, Željka, Marka, Sašu, Vericu… svi su pod vodom, ali nemaju maske, ni disalice. Dobro, kad odspavam, svi će, valjda, opet biti normalni…ili i bolji.

“Bio sam u nekoj akciji!” čujem Sašu kako priča, naravno, o ženama…i glasovi se mešaju…
“E, da sam ja imao apartman, sedeo bih godinu dana u bolnici.”
“Moram da idem, mnogo je i ovo, nisam bio u bolnici ni kad mi je majka ležala.”
“Majke ti, ova baba stalno tako zapomaže?”
“Ja bi` ovde umr`o!”
“Jel te mnogo boli?”
“Spavaj, srećo, spavaj…”

“Toooplomeeeerrrrr!”
Da, kao sat, 3:30 je. Injekcija u 6:00.

“Ideš na ultrazvuk, ako je sve ok, ideš danas kući.”
“Sama ću, hvala.” (“Ma, nećeš valjda MENE da voziš u invalidskim kolicima!?”)
Dahćem kao da trčim maraton, držim se za stomak i stižem na ultrazvuk. Ležeći pacijenti i oni upali direktno sa ulice, svi smo zajedno. Oni u zimskim jaknama, ja u pižami sa motivima iz crtaća.

“KOLIKO IMAŠ GODINA?” – urla doktor.
“ČUJEEEEMMM DOOOBRO!!!! IMAM 38!”
Osmeh. Specijalizanti su se okupili, gledaju moj stomak preko sonde. Brboće. Sve je u redu. Nema žučne kese, sad će to da se izmrda i namesti kako treba.

“Gotovo, lepotice!” kaže olinjali doktor.
“Hvala lepo!” (“Ti li ćeš da me nazivaš lepoticom? Ako žučnu kesu nemam, zube imam. I to keramičke.!…izbio mi Čižik zub za 25.rođendan…”)

Apartman – Ono što se zove tako i omogućava ti da budeš sam i ne gledaš u bolest i muku drugih.
Pakovanje – ideš kući i raduješ se što je sve prošlo, tj.proći će uskoro i opet ćeš moći da se pogledaš u ravan stomak. Istina, imaće 4 ožiljka od po 1 cm, ali biće ravan, jer propisana dijeta ne dozvoljava ništa od čega bi mogao da prestane da bude ravan. (Srećom, nisam bedevija od 180+ cm i 70+ kg…)

“Dobro je sve prošlo, samo smo morali malo duže da Vas držimo pod anestezijom.” kaže doktor koji me je operisao.
“Duže?” (“Kako, bre, duže???)
“Pa, da, bili su Vas pripremili malo ranije.Onda su me tražili, nisam odmah bio na raspolaganju, pa smo morali malo da produžimo.”
“Aha?” (“Šta bi bilo da je otišao kući na ručak?”)
“Pa, da, ali je sve dobro prošlo i možete kući.”
Osmeh. Kiseli, 99. po redu.

Michael Kvium, Hor

Spakovana, koračam kroz hodnik. Ne mogu da nadišem, ali idem. Gumene sijalice su očvrsle.

A šta da su produžili još, sijalice ostale gumene, a glasovi pod vodom…možda bi apartman ostao samo moj…i ja ostala samo svoja. Ovako sam i njihova. Mamina, tatina, Markova, Sašina, Ondrejeva…i više niko ne može da mi gruva holesterol, ni wannabe kompanije, ni pojedinci. Niko. Nema gde da se taloži, od sada sam netolerantna na stresotvorce. Umem da budem nežna plavuša, a umem da budem i rotvajler…pa ko šta voli. Izvol`te.

Punkt.

It’s a beautiful day to save lives. Let’s have some fun.
Dr. Derek Shepherd

U jakoj konkurenciji, SBB je osvojio srebro za HDTV kampanju koju je sproveo krajem prošle i početkom ove godine. Okosnica ove kampanje bio je sjajan spot Miloša Radovića u produkciji Le Spota, sa Brankom Katić u glavnoj i jedinoj ulozi. Pored Le Spota, uspehu kampanje je doprinela i GSM Advertising agencija, kao i celokupan SBB tim marketinga i komunikacija. Ceremonija proglašenja dobitnika ove godine održana je u Budimpešti, uz prisustvo velikog broja takmičara i predstavnika televizijskih kanala i kablovskih operatora (Discovery, HBO, E!, UPC, Telenet…).