Breakfast at Tiffany’s, this afternoon… / Doručak kod Tifanija, danas popodne…

in PRIČE IZ MAŠTE

Breakfast at Tiffany’s, this afternoon …

I am lying on the bed with my feet on the wall, and taking care that I do not put my leg on Audrey Hepburn’s face that is smiling to me from the wallpaper. Somewhere behind, somewhere in my head, music can be heard… A dream is stirring my thoughts which convince me that I should, like Holly Golightly, have my own Paul Varjak who would realize that behind that simple black dress, simple pearls and cigarette holder or jeans, plain T-shirt and Adidas sneakers hides fear that each man will be worse than the previous one… and was warning me of this, trying to prevent me from making one mistake after another.

I am thinking that, in fact, no one can prevent me, Tanja. Just as Paul did not prevent Holly …

While my feet slide down the wallpaper without any control, in a dream, and at the same time I feel as if Mr Him, my last choice, lay down next to me and I heard him say: “Darling, are you asleep?” … I close my eyes tightly and think — is this Paul or just another one of those who leave me with only a look which does not end anywhere instead of making me smile constantly… This look at nowhere is mostly challenged by Mr Him, in fact each of Mr Hims, mixing roles in my dream, takes the role of Holly and claims that people belong to no one and mustn’t be tied to each other, while in the same dream I am more of Paul who wants to settle down … but draws wrong cards or makes wrong moves with right cards.

My head is falling next to the pillow and instead of staying in some surreal embrace, I let Mr Him takes his afternoon nap by alone, because He’s actually Holly who lives alone, not intertwining his life, not even his dreams, with mine… Mr Him is complacent. I am just a stop along the way, I am Holly Golightly.

Roles are mixing like a dream … and show reality as it is.

I get up, go out of the room from whose walls the multiplied Miss Golightly is looking at me. I am taking a slice of stinky and sticky Brie cheese from the refrigerator and, still sleepy, I am writing another post on Facebook that it is maybe time to get out of here … because there is nothing for breakfast at Tiffany’s … except the stinky cheese… and then, almost fully awake, I remind myself at the moment how much I love that stinky cheese.

I am taking one more slice and I sit back in front of the Excel table to be ready for tomorrow and think Holly might be absolutely right – that people mustn’t be tied to each other. Maybe Mr Him understood completely correctly that Miss Golightly is just a stop along the way … because she is afraid. Him. And her.

 

Doručak kod Tifanija, danas popodne…

Ležim na krevetu sa nogama dignutim na zid, a pazim da nogu ne stavim na lice Odri Hepbern koja mi se smeška sa tapeta. Negde iza, negde u mojoj glavi, ide muzika… Neki prvi san mi komeša misli koje me vode do toga kako bih možda trebala, kao Holi Golajtli, da imam svog Pola Varžaka koji bi shvatio da se iza te obične crne haljine, jednostavnih bisera i muštikle ili farmerki, obične majice i Adidas patika krije strah da će svaki sledeći muškarac biti gori od onog prethodnog…i upozoravao me na to, pokušavajući da me spreči da pravim grešku za greškom.

Razmišljam kako mene, Tanju, u tome, zapravo, niko ne može da spreči. Kao što ni Pol nije sprečio Holi…

Dok mi stopala bez kontrole, u snu, klize niz tapete i istovremeno kao da osećam da gospodin On, moj poslednji izbor, leže pored mene i kao da ga čujem da kaže: „Draga, spavaš li?“… Zatvorim oči jako i pomislim – da li je ovo Pol ili samo još jedan od nekih koji umesto da mi drže neprekidan osmeh na licu, ostavljaju me samo sa pogledom koji se ne završava nigde… Taj nigde pogled uglavnom je izazvan time što gospodin On, zapravo svaki od gospode Njih, mešajući uloge u mom snu, uzima ulogu Holi i tvrdi da ljudi nisu ničiji i da ne smeju da se vezuju jedni za druge, dok sam ja, u tom istom snu, ipak više Pol koji želi da se smiri… ali izvlači pogrešne karte ili sa pravim kartama pravi pogrešne poteze.

Glava mi pada pored jastuka i umesto da ostanem u tom nekom nestvarnom zagrljaju, ja puštam da gospodin On odspava svoju popodnevnu dremku sam, jer On je zapravo Holi koja živi sama, ne mešajući svoj život, pa ni svoje snove, sa mojim… Gospodin On je sam sebi dovoljan. Ja sam usputna stanica, ja sam Holi Golajtli.

Uloge se mešaju kao san…i prikazuju javu onakvom kakva jeste.

Ustajem, izlazim iz sobe sa čijih me zidova gleda multiplicirana gospođica Golajtli. Uzimam parče smrdljivog i lepljivog Bri sira iz frižidera i, još uvek sanjiva, pišem drugu poruku na Fejsbuku da je možda vreme da odem odavde… jer nema ničeg za doručak kod Tifanija…osim smrdljivog sira… a onda, skoro potpuno budna, samu sebe u trenutku podsetim koliko zapravo volim taj smrdljivi sir.
Uzmem još jedno parče, zavalim se ispred Eksel tabele koja treba da bude gotova za sutra i pomislim da je Holi možda potpuno u pravu – da ljudi ne smeju da se vezuju jedni za druge… Možda je gospodin On potpuno pravilno shvatio da je gospođica Golajtli samo usputna stanica… jer se plaši. On. A i ona.