Čija je moja sreća? Ima i boljih viceva od viceva o mojim muževima, zar ne?

in MY BLOG/Naslovna

Bila sam već poodrasli tinejdžer kada je moja mama govorila „Moja Tanja se još igra s Barbikama!“. Pa, nisam se baš igrala sa Barbikama, ali sam i dalje „jahala“ bicikl po ceo dan sa društvom, provodila leta kupajući se u Dunavu, kao najveći provod smatrajući zajedničke izlaske ili jedenje Banini keksa na Tamiškom keju u Pančevu, odakle je mama rodom.
Bilo je tu raznih dečijih zaljubljivanja, stiskanja u babinoj ajnfor kapiji, ali imala sam već 19 godina kada sam prvi put imala „zvaničnog“ dečka… I posle toga sve je išlo kako je išlo… Neke veze su trajale kraće, neke duže, neke su neopravdano razvlačene, kao žvaka kada izgubi ukus… U neke sam veze bila razočarana posle mesec, u neke posle godinu, a neke su bile razočarenje svakog dana… ali su se teglile kao žvaka, i trebale neko jače sredstvo da se skinu sa prstiju.
U bezmalo svaku sam svoju vezu, za tih 26 godina, ulazila otvorenog srca i sa namerom da to bude tada i zauvek. Nažalost, nije se desilo… a ja nisam neko ko može da trpi mnogo. Meni kad kažeš da nešto moram, ja neću sve i da mogu. A kad kažeš da je vreme da se od nečeg dignu ruke, ja ga držim rukama, nogama, zubima… samo da ga spasim i da sve bude kako treba, iako sam i sama negde u ćošku svoje svesti sebe obavestila da je to samo serija elektro šokova…
I zato… udavala sam se dva puta, živela sa više od dva muškarca… Od običnih do neobičnih, od umetnika do majstora, od pisaca do izdavača, od ambasadora do službenika, od Holanđana do Hrvata, do mladih a dosadnih, a starijih i zanimljivih, od škrtica koje ne uključuju bojler ako ne planiraju da se kupaju do rasipnika koji troše nemilice, od ljubitelja životinja do onih koji se ježe na dlake,… Sa nekima trajala, sa nekima istrajala do granica ljudskih moći, a neki su jasno i glasno pobegli… Kako bih saznala da li nešto radi ili ne radi ako ne probam? Kako znate kakav je kolač ako ga ne zagrizete? Mirisaćete ga kao mačak slaninu? Pa i mačak pojede slaninu… Moja mačka se, nažalost, ponekad davi i povraća i od obične krte piletine, ali je uporno i iznova traži, misleći da je to neko novo parče zadovoljstva i sreće,… kao i njena gazdarica…
Kada dajete sve od sebe, a pijete lekove protiv glavobolje; kada nemate mira i prevrćete se noću bez posebnog razloga ili zadovoljstva; kada ne čujete šta vam drugi pričaju; kada niste nasmejani; kada nemate poverenja, kada stavljate sve u treći plan iako prvi i drugi plan ne valjaju,… i držite sve to zubima, vreme je da napustite film, odšetate iz poslednjih kadrova tako da ni jedan gledalac ne zna i ne treba da zna da li ste otišli i bez zuba možda. Ili, pak, ostanete presrećni u svom univerzumu… ali ni tad se ne treba poklanjati publici, gledaocima. Jer to nije njihova priča, njihov film.

Too Many Husbands , Film (1940)

A gledaoci? Oni su posebna priča… Ima onih koji ni ne slute koliko si zuba izgubio, koliko si se gušio, davao, pokušavao, koliko suza prolio, koliko si uklapao sve kockice,… i opet nasmejan ulazio u novi film. Ima onih koji ne prezaju da od tuđih života prave šalu, koju progutate dva puta, pet puta, ali vam, jednom, pripadne muka od pominjanja koliko je neko muževa imao i koliko će ih imati.
Možda će, kad porastu, shvatiti da postoje različiti ljudi, različite želje, različita htenja, različiti osmesi, različiti penisi, različiti prioroteti? Pa zato, broj muževa nije ograničen ni jednim zakonom (osim ako ih imaš simultano), a posebno ne zakonom tuđeg mišljenja i neprekidnog provlačenja teme kao vica da bi se bio “zanimljiv”… Ima i boljih viceva, a život je samo jedan… i nikad se ne zna koliko će kome zuba na kraju ostati – da li za osmeh ili za hladan puding.

Moji zubi su samo moji, pa makar nemala na kraju ni jedan. Moja sreća samo moja, pa makar je nikada ni sa kim ne pronašla. Ali, volim puding. Topao. I da se smejem.