Tag archive

društvene mreže

„SELFI“ – NAČIN KOMUNIKACIJE KROZ AUTOPORTRET

in MY WORK

Svakodnevni život danas za većinu ljudi podrazumeva sveobuhvatnu upotrebu savremenih tehnologija, komunikacije u digitalnom svetu, kao i deljenje informacija i sadržaja u realnom vremenu putem velikog broja društvenih mreža. Mobilni – pametni (eng. smart) telefoni su gotovo non-stop uz nas, a njihova inicijalna, primarna, funkcija – razgovor telefonom – sve češće ustupa prostor drugim vidovima onlajn (eng. online: na vezi, na internetu) komunikacije.

Na jednoj od poslednjih konferencija na temu umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, Markus Romer (orig. Marcus Romer), glumac i režiser, istakao je da dok je radiju trebalo 38 godina od svog osnivanja do dostigne 50 miliona korisnika, televiziji 13 godina, Fejsbuk (orig. Facebook) je ostvario isti uspeh u samo dve godine. To je pokazatelj koliko je budućnost komuniciranja zasnovanog na informacionoj tehnologiji neizvesna, jer su mogućnosti nemerljive, a brzina razvoja nepoznata. (Tatomirović T., „Virtuelno komuniciranje u budućnosti: upotreba i zloupotreba”, CM Časopis za upravljanje komuniciranjem, 7/2008, 103-112.)

Ako samo i površno posmatramo reklame za mobilne telefone primetićemo da retko koja prikazuje ljude dok razgovaraju. Većina reklama sadrži scene sa mladim, nasmejanim korisnicima, koji snimaju zabavne fotografije, najčešće selfi (eng. selfie: fotografija autoportret), namenjene deljenju na društvenim mrežama.

Korišćenje savremenih tehnologija u svim aspektima života neminovno utiče i na to kako posmatramo i doživljavamo svet i ljude oko sebe, kao i na koji način vidimo sebe u okruženju. Fotografije drugih, a sve više i nas samih, kao portreti i autoportreti koje pravimo sa do sada nezabeleženom lakoćom – omogućavaju nam alati koji više nisu privilegija malog broja ljudi, već masovno sredstvo za komunikaciju.

Spoj najnovijih tehnoloških rešenja i društvenih mreža ponudio je platformu gde autoportret dobija svoju omasovljenu verziju u vidu selfija, a njegova vidljivost i rasprostranjenost postaje pomognuta deljenjem informacija u realnom vremenu.

Mišljenja se razlikuju oko toga da li je selfi samo odraz narcisoidnosti, ili može predstavljati i proces samoistraživanja, ili dubljih potreba da se kroz slike – fotografije, odraze nas samih, komunicira sa drugim ljudima. U tom kontekstu ovaj rad se bavi i pitanjem da li kroz selfi njihovi autori prvenstveno žele sebe da „nametnu“ pogledima drugih, ili im je bitna i komunikacija koja se iz takve interakcije može razviti.

U odnosu na ova pitanja rad analizira zaključke objavljene 2015. godine, u Međunarodnom žurnalu za komunikaciju br. 9, do kojih su, istražujući potencijalni značaj selfija, došla dva tima naučnika – Dr. Dejvid Nemer i Dr. Guo Frimen (orig. Freeman), i Dr. Tereza Senft (orig. Theresa Senft) i Dr. Nensi Bejm (orig. Nancy Baym), kao i stavove autora tradicionalnih autoportreta poput Fride Kalo (orig. Kahlo) i Endija Vorhola (orig. Andy Warhol). Ovim pitanjem se bavila i Dr. Pamela Ratlidž (orig. Rutledge), stručnjak za pitanja odnosa psihologije i medijskih tehnologija u okviru svog rada objavljenog na portalu „Psihologija danas“ (Psychology Today.com, Rutledge, 2013.).

Takođe, praćenjem heštega #selfie na društvenoj mreži Tviter (eng. Twitter), u periodu četiri nedelje, i to od 11.08.2016. do 07.09.2016. godine (https://www.tvitni.com/campaign/at3PJ/mxh9Nv4,2016.), obezbeđena je kvantitativna analiza, odnosno uvid u podatke o broju korisnika, u ovom slučaju Tviter društvene mreže, koji su tokom nasumično odabranog perioda, na neki način bili angažovani u onlajn aktivnostima koje su se odnosile na digitalne autoportrete, odnosno selfije. Time želimo da pokažemo da rasprostranjenost fenomena, koji mada ne novitet u ljudskoj želji za (samo)izražavanjem, svakako dobija sasvim nove dimenzije zahvaljujući savremenim tehnologijama i novim medijima.

Cilj ovog rada je i da potvrdi hipotezu da selfi, kao forma komunikacije autoportretom, suštinski nije novina, već fenomen nastao kao rezultat tehnološkog razvoja, kao i da pokuša da objasni svrhu autoportretisanja tj. fenomena selfija.

 

Selfi i slikarski autoportret kao njegova preteča

Ljudi su oduvek imali potrebu da se pokažu drugima, ali i samima sebi, pa su tako prvi poznati autoportreti nastajali uporedo sa usavršavanjem procesa proizvodnje ogledala u vreme renesanse. Sve do XIX veka, najčešće su ih stvarali samo slikari poput pionira autoportretisanja, Albrehta Direra (orig. Albrecht Dürer) (1471-1528).

Razvoj fotoaparata i fotografije omogućava nešto većem broju ljudi da sami sebe ovekoveče, naravno uz trošak i vreme koji su bili vezani za razvijanje filma. Prvi poznati fotografski autoportret napravio je Robert Kornelijus (orig. Cornellius) 1839. godine (www.petapixel.com, 2014) [1].

Digitalni fotoaparati i internet olakšali su još većem broju ljudi da u kratkom vremenskom periodu sa drugima podele momente koje su sami zabeležili. Potom XXI vek donosi pametne mobilne telefone sa prednjom kamerom (Ajfon 4 (orig. iPhone) pušten je u prodaju 2010. godine), kao i društvene mreže fokusirane na foto i video sadržaj kao što su Instagram, Snepčet (orig. Snapchat), Fejsbuk, Jutjub (orig. YouTube) i druge.

 

U svom proglašenju reči „selfi“ za „reč 2013. godine“, Oksfordski rečnik je naveo da je razlog za njeno proglašenje baš te godine taj što ona od trenutka kada je prvi put upotrebljena 2002. na jednom onlajn forumu, zaključno sa 2012. nije stekla širu popularnost – ali da je zato doživela enormnu ekspanziju 2013. godine. Analizirajući učestalost korišćenja ove reči, Oksfordski rečnik navodi da je ona upotrebljavana čak 17.000% više u 2013. nego u prethodnoj godini.

Reč „selfi“ je uvršćen u Oksfordski rečnik, sa definicijom: ˝Fotografija samog sebe, tipično snimljena sa pametnim mobilnim telefonom ili veb (orig. web) kamerom i postavljena na sajt društvene mreže˝.[2] (Oxford University Press, 2013)

Da bismo mogli da napravimo paralelu između selfija i tradicionalnog autoportreta, neophodno je da uzmemo u obzir i definicije reči „autoportret“: ˝Portret samog sebe koga napravi umetnik˝[3] i reči „portret“: ˝Slika, crtež, fotografija, gravura osobe – naročito ona koja prikazuje samo lice ili glavu i ramena˝[4] (Oxford Dictionaries). Odavde se može zaključiti da je jedina razlika između selfija i tradicionalnog autoportreta u tome što prvi ne mora napraviti poznati umetnik, već bilo koja osoba, koja pri tome može postati i poznata nakon što selfi podeli na društvenoj mreži.

Povlačenje paralela između selfija i autoportreta u kontekstu umetničkih analiza i vrednovanja nije nešto čime se ovaj rad bavi. Druga vrsta paralela će biti razmatrana i odnosi se na suštinu onoga što stoji i u jednoj i u drugoj formi auto-portretisanja, a to je komunikacija sa posmatračem.

Rasprostranjenost i popularnost selfija svakako može biti povezana sa masovnom dostupnošću tehnologija i platforma koje ih omogućavaju, ali postoji i drugi aspekt, onaj koji se odnosi na ljudske potrebe i želje. Većina ljudi vidi i doživljava sebe kroz odnos sa drugima, preko onoga kako ih drugi vide.

Potreba da prikažemo sebe drugima na određen način, i da tako učestvujemo u kreiranju percepcije o tome ko smo mi, leži i u osnovi starijih verzija (auto)portreta. Tokom ljudske istorije slikarski, vajarski ili klesarski materijal nisu uvek bili lako i široko dostupni, a oni koji su mogli da priušte sredstva i talenat za izradu umetničkih dela tražili bi i izradu svojih portreta, prvenstveno kao vid dokumentovanja, “ovekovečenja”, statusa. Selfi zahvaljujući tehnološkim rešenjima isključuje “posrednika” (umetnika koji bi napravio portret), ali ne i potrebu da nešto kažemo, poručimo, kroz prikaz, sliku nas samih.

 

 

Prošlost i uticaj tehnologije na razvoj rasprostranjenosti autoportreta

Koliki je značaj selfija u društvenom i kulturološkom smislu, i da li je njegova velika prisutnost doprinela boljoj komunikaciji među ljudima – pitanja su kojima se bavio i Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, iz 2015. U njemu je implicirano da selfi podstiče odnose, komunikaciju među ljudima koji ih dele, komentarišu ili lajkuju (eng. like) – i da samim tim može služiti i za prenošenje dubljih poruka. (Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Uvod, 2015)

Ovaj opis, koji za razliku od Oksfordskog rečnika navodi i interakciju među ljudima, a ne samo čin postavljanja fotografije na društvenu mrežu, dopunjen je i objašnjenjem da je interakcija omogućena posredstvom tehnološki faktora. Selfi postoji zahvaljujući mobilnim telefonima, kompjuterima, internetu. Upravo je tehnologija zaslužna za to što će original selfija, koji je u realnom vremenu napravljen i prvi put podeljen – postati deo infrastrukture digitalnog prostora – i samim tim nadživeti trenutak i mesto svog stvaranja. (Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Uvod, 2015)

Sa kulturološkog aspekta, selfi može doprineti boljem razumevanju različitih kultura, njihovih tradicija, prihvatanju ili neprihvatanju različitih pojava i stavova. Detaljnijim praćenjem onlajn trendova možemo doći i do zaključaka da li su i na koji način određen stav/poruka, izraženi kroz selfi, prihvaćeni od strane ljudi različitih polova, uzrasta, ekonomskih staleža, boja kože, religija… Ukratko, selfi može pomoći širenju nekog mišljenja i ubrzati diskusiju o njemu.

Po pitanju toga da je selfi fenomen koji na društvo prvenstveno utiče pozitivno (podstičući komunikaciju i razmene mišljenja) ili negativno (otuđujući nas i povlađujući našoj narcisoidnosti ili objektivizaciji), mišljenja se razlikuju.

Dr. Dejvid Nemer i Dr. Guo Frimen sa Univerziteta Indijana, u članku pod naslovom ˝Davanje moći marginalizovanima: razmišljanje o selfijima u siromašnim predgrađima Brazila˝, (Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Nemer i Frimen, 2015.) navode da su istražujući fenomen selfija u brazilskim favelama došli do zaključka da mladi koji u njima žive selfije koriste ˝…da bi govorili o nasilju u svojoj oblasti, da dokumentuju svoje živote i da obaveste svoje roditelje da su bezbedni tokom dana˝.[5] Oni selfije postavljaju na društvene mreže kao vid ostvarenja slobode govora, međusobnog povezivanja, deljenja informacija koje mogu biti i od životne važnosti. Samim tim, selfije dobija na težini i postaje snažno oruđe za iskazivanje socijalnih i ličnih stavova i problema, kao i sredstvo putem koga mladi u favelama dokumentuju svoj život. (Medjunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Nemer i Frimen, ˝Davanje moći marginalizovanima: razmišljanje o selfijima u siromašnim predgrađima Brazila˝, 2015)

 

Dokumentovanje ličnih životnih situacija, statusa, kao i uticaja širih društvenih dešavanja na pojedinca može se pronaći i u autoportretima slavnih slikara.

Jednim od najznačajnijih autoportretista smatra se i Rembrant van Rejn (orig. Rembrandt van Rijn) (1606-1669). Za života je napravio skoro 100 autoportreta, ali ga najvećim ne čini toliko brojnost koliko vernost autoportreta. Slikao je sebe mladog, starog, siromašnog, bogatog, ozbiljnog, nasmejanog… Analizirao je i sebe, i svoje životne uspone i padove – trudeći se da ih što vernije dokumentuje.

Posmatrajući njegova dela, najčešće se prepozanju tri faze stvaranja autoportreta, od kojih je svaka oslikavala situaciju u kojoj se nalazio. Njegovi rani autoportreti ostavljaju utisak svežine, ljubopitljivosti, kreativnosti, kao i želje da samog sebe podvrgne eksperimentu i istraživanju. Zatim je usledila životna faza u kojoj je bio priznat, poznat, cenjen i bogat. Autoportreti iz ovog perioda odišu dostojanstvom, mada izgleda kao da su izgubili na neposrednosti koja je krasila prethodni period. Pred kraj života, osiromašeni Rembrant se vraća neposrednijem i introspektivnijem stilu autoportretisanja.

Ilustracije preuzete sa web stranice: http://www.artrepublic.com/

Iako su Rembrantova dela, poput Noćne straže i brojnih portreta savremenika, među najpoznatijim slikarskim radovima toga perioda, autoportreti se izdvajaju po svom širem značaju. Istoričar umetnosti Džejms Hol (orig. James Hall) čak smatra da: “Na neki način autoportreti su ono što Rembranta čini poznatim više nego njegova umetnost. Kopije njegovih ranih autoportreta su razaslate na sve strane, tako da svi znaju kako je izgledao čak i ako nikada nisu videli još jedan rad od Rembranta” (Hall, 2014)[6]

I dok je Rembrant nastojao da sebe prikaže što vernije – kako u duhovnom, tako i u fizičkom smislu – neki drugi veliki autoportretisti iz kasnijih epoha su fizičku realnost zamenjivali maštom i alegorijom, ili je uprošćavali – ujedno se trudeći da autoportret prvenstveno dočara njihovo duhovno stanje.

Među njima je i Vinsent van Gog (orig. Vincent van Gogh) (1853-1890), autor više od 30 autoportreta. U svom pismu sestri, van Gog je napisao: “Ja sam u potrazi za dubljom sličnošću od one koju dobije fotograf”.

Svom bratu je pisao: “…da je teško poznavati sebe. Ali nije lako ni slikati sebe. Portreti koje je naslikao Rembrant su više od pogleda na prirodu, oni su više kao otkrovenje.”[7]

Frida Kalo (1907-1954) je svoju duševnu i fizičku bol predstavljala prenaglašeno slikajući svoje slomljeno telo. Često ostajući sama i vezana za krevet, Kalo je izjavila: “Slikam sebe zato što sam često sama i zato što sam model koga najbolje poznajem.” [8]

Ova rečenica u mnogome može objasniti i poriv za pravljenjem selfija. Ljudi sami sebe ipak najbolje poznaju, stoga nije neobično što sami sebe biraju za modele koje prikazuju, i istražuju. Iza selfija, dakle, može stajati i dublja želja za samoistraživanjem, a ne isključivo puka taština, narcisoidnost ili sklonost samo-objektivizaciji.

 

U već pomenutom Međunarodnom žurnalu za komunikacije br. 9 – Dr. Tereza Senft i Dr. Nensi Bejm protive se generalizovanom mnjenju o selfijima kao sigurnom pokazatelju narcisoidnosti i taštine.

Većina mladih ljudi ima manju potrebu za privatnošću od ljudi starijih generacija, te stoga i prave više selfija, i aktivniji su na društvenim mrežama. Njihovi selfiji mogu biti odraz taštine, ali ne uvek – a u obzir se mora uzeti i činjenica da selfije prave i političari kako bi preneli neki stav, poznate ličnosti kako bi se približile fanovima, obični ljudi koji žele nekog da nasmeju (Medjunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Senft i Bejm, 2015.).

Baveći se mogućom vezom između snimanja selfija i niskog samopouzdanja, zavisnosti i narcisoidnosti, autorke tvrde da „…do danas nismo videli ni jedno recenzirano delo naučne literature koje ubedljivo dokazuje da su pravljenje selfia i mentalne bolesti u korelaciji.“ [9]

Drugim rečima, selfije u većini slučajeva ne možemo povezati sa razvojem mentalnih bolesti i željom da se drugima nametnemo, već sa potrebom da se sa drugim ljudima povežemo, komuniciramo i prenesemo im neku poruku.

O uticaju selfija na svakodnevni život, na sajtu „Psihologija danas“ pisala je i Dr. Pamela Ratlidž: ˝Ljudi su društvene životinje, upravljaju se potrebom da budu povezani i cenjeni u društvu. Svi mi želimo da budemo cenjeni, poštovani, i uključeni u grupe koje su nam bitne.˝[10] U tim grupama moguće je izraziti svoj stav, svoju pripadost, svoj umetnički dar. Selfie može da pomogne drugima da nas analiziraju i bolje upoznaju kroz veliki broj fotografija. Može biti sredstvo u obezbeđivanju prihvatanja od strane onih do čijeg nam je mišljenja stalo, ili podsticaj na samoanalizu. Uz selfie, moguće je dobiti ili izgubiti pristalice i fanove, moguće je biti ono što jesi i u stvarnom životu, ili igrati neku ulogu. (www.psychologytoday.com, Rutledge, 2013.)

Ni u kontekstu kreiranja uloga i različitih persona, selfie ne odstupa previše od takvog vida komuniciranja primenjivanog u umetnosti ranijeg perioda.

Pop-art umetnik Endi Vorhol (1928-1987) nije imao želju da sebe predstavlja realistično, ni u fizičkom ni u psihičkom smislu. “Ko želi istinu? Tome služi šou biznis – da dokaže da se ne računa ono šta si, već to što oni misle da jesi”, napisao je Vorhol 1980.[11]

 

Pravljenje tradicionalnih portreta u prošlosti, a danas digitalnih autoportreta – selfija – svakako ne pruža argumente za izjednačavanje ova dva procesa. Međutim, prostor za analiziranje sličnosti nalazimo u komunikaciji i interakciji koja je svesno ili ne inicirana u odnosu autora i posmatrača. Savremene tehnologije i globalna umreženost su u tom smislu sredstvo koje ovakvu vrstu komunikacije čine masovnijom i preobražavaju je u svojevrsni fenomen.

U kojoj meri je fenomen selfija rasprostranjen, i koji doseg ima, može nam pokazati i kvantitativna analiza heštega #selfie na Tviteru (urađena putem servisa www.Tvitni.com). Hešteg (eng. hashtag) ili simbol tarabe “#” je do pre samo jedne decenije označavao samo termin koji se odnosi na telefone ili je označavao samo pojam „povisilica“ u muzičkoj oblasti. Sve ove percepcije su se u međuvremenu promenile, a ovaj jednostavan simbol danas predstavlja jedan od osnovnih alata za komunikaciju i prerastao je u fenomen popularne kulture, bez koga komunikacija na onlajn kanalima gotovo da više nije ni moguća, a sve više se širi i u komunikaciji van društvenih mreža[12].

Analiza heštega je rađena tokom četiri sedmice (period 11.08.2016. – 07.09.2016. god.)[13]. Istraživanje je pokazalo da je ukupan broj originalnih tvitova sa heštegom #selfie iznosio 199.629, dok je zajedno sa retvitovima (eng. retweet: ponavljanje, citiranje tvitova) taj broj porastao na 291.717. Takođe, 147.584 ljudi je aktivnosti sa heštega #selfie u ovom periodu označilo kao sadržaj koji im se dopada (lajk).

Pomenuti tvitovi, retvitovi i lajkovi potiču od 152.733 korisnika Tvitera.

Međutim, kada se uzmu u obzir i svi pratioci korisnika (eng. potential reach) – dolazimo do izuzetnog podatka – tokom nepune četiri sedmice bilo ih je čak 547.697.200. Više od pola milijarde ljudi bilo na neki način uključeno u onlajn aktivnosti vezane za hešteg #selfie.

S obzirom da je analiza rađena samo na jednoj društvenoj mreži, bez uzimanja u obzir medija poput Instagrama, Fejsbuka ili Snepčeta (primarno namenjenih deljenju fotografija i video sadržaja) – jasno je da su mobilne tehnologije i društvene mreže odigrale glavnu ulogu u pretvaranju selfija u globalni društveni fenomen.

 

Zaključak

Tradicionalni i digitalni autoportreti u suštini nastaju kao proizvodi iste težnje – da zabeleže trenutak iz nečijeg života, i da ga ponude na uvid i analizu drugima. Na taj način, autoportret, kao i selfi, otvaraju mogućnost stvaranja odnosa i komunikacije između autora i posmatrača.

U slučaju selfija razmatranja njihove vrednosti može odabrati negativan pristup i tumačiti masovnost ovog trenda kao odraz sveobuhvatne krize društva. Međutim, ugao posmatranja može biti i nalik stavovima koje je iznela Dr Pamela Ratlidž (Psychology Today – Selfies: Narcissism or Self-Exploration?, Rutlidge, 2013), gde je jasno da postoje i potencijalni konstruktivni i pozitivni aspekti kreiranja i deljenja selfija. Samoanaliza i razumevanje sopstvenog identiteta se značajno mogu unaprediti transparentnom i otvorenom komunikacijom sa drugima, gde videti sebe i očima drugih može pomoći u rastu i razvoju ličnosti.

Rezultat analize zastupljenosti heštega #selfie na Tviteru govori mnogo o potencijalnoj moći ovog fenomena. Putem njega se velikom broju ljudi može preneti neka informacija, sugerisati nešto – ili ispitati javno mnjenje. Drugim rečima, prava snaga selfija ne leži u samopromociji, već promociji neke ideje – i povezivanju ljudi.

Ostaje da se prati kako će ovaj vid interakcije napredovati, odnosno kako će sve brži razvoj tehnologije i sve veća digitalna umreženost uticati na komunikacije i razmenu predstava koje imamo jedni o drugima i samima sebi.

Rembrant je imao talenta i vremena da svoj život dokumentuje na slikarskom platnu. Većina ljudi danas nema ni jedan od ova dva preduslova – ali imaju prednju kameru na pametnom mobilnom telefonu, i neverovatan broj ljudi sa kojima potencijalno mogu da stupe u kontakt preko društvenih mreža, da im prezentuju neku ideju i da sagledaju sebe – kroz njihove oči, i sopstvenu fotografiju.

 

 

Lista literature

 

  1. Hall, James (2014), The Self Portrait: A Cultural History, Thames & Hudson
  2. Tatomirović, Tanja (2008), Virtuelno komuniciranje u budućnosti: upotreba i zloupotreba, CM Časopis za upravljanje komuniciranjem br.7
  3. Tatomirović, Tanja (2015), Hešteg kao fenomen popularne kulture, FDU Beograd, Seminarski rad
  4. Warhol, Andy (1980) Popism, Harcourt Brace Jovanovich

 

Web dokumenti

  1. Art History Archive (2007) Moffat, Charles: The Life of Frida Kahlo, http://www.arthistoryarchive.com/arthistory/surrealism/Frida-Kahlo.html (02.09.2016.)
  2. Art Republic (2014) Selfies and the History of Self Portraiture, http://www.artrepublic.com/articles/475-selfies-and-the-history-of-self-portraiture.html/hešteg #sthash.OcIB6Rx7.dpuf (02.09.2016.)
  3. International Journal of Communication (2015) Nemer & Freeman: Empowering the Marginalized: Rethinking Selfies in the Slums of Brazil, http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3155/1403   (03.09.2016.)
  4. International Journal of Communication (2015) Senft & Baym: What Does the Selfie Say? Investigating a Global Phenomenon http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3244/1394 (03.09.2016.)
  5. Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/portraithešteg #portrait__3 (06.09.2016.)
  6. Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/self-portrait (06.09.2016.)
  7. Oxford University Press (2013) The Oxford Dictionaries Word of the Year 2013,http://blog.oxforddictionaries.com/press-releases/oxford-dictionaries-word-of-the-year-2013/ (01.09.2016.)
  8. Peta Pixel ( 2013) Becker, Dejvid: Pioneering Photographer Robert Cornelius Credited With World’s First Selfie c. 1839, http://petapixel.com/2013/12/05/pioneering-photographer-robert-cornelius-credited-worlds-first-selfie/ (01.09.2016.)
  9. Psychology Today (2013) Rutledge, Pamela: Selfies: Narcissism or Self_Exploration? https://www.psychologytoday.com/blog/positively-media/201304/selfies-narcissism-or-self-exploration (04.09.2016.)
  10. Tvitni.com (2016) https://www.tvitni.com/campaign/at3PJ/mxh9Nv4 (01.09.2016.)[1] Peta Pixel ( 2013) Becker, Dejvid: Pioneering Photographer Robert Cornelius Credited With World’s First Selfie c. 1839, http://petapixel.com/2013/12/05/pioneering-photographer-robert-cornelius-credited-worlds-first-selfie/ (01.09.2016.)
    [2] Oxford University Press (2013) The Oxford Dictionaries Word of the Year 2013,  http://blog.oxforddictionaries.com/press-releases/oxford-dictionaries-word-of-the-year-2013/ (01.09.2016.)
    [3] Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/self-portrait (06.09.2016.)
    [4] Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/portraithashtag #portrait__3 (06.09.2016.)
    [5] International Journal of Communication (2015) Nemer & Freeman: Empowering the Marginalized: Rethinking Selfies in the Slums of Brazil, http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3155/1403 (03.09.2016.)
    [6] Hall, James (2014) The Self Portrait: A Cultural History, Thames & Hudson
    [7] Art Republic (2014) Selfies and the History of Self Portraiture, http://www.artrepublic.com/articles/475-selfies-and-the-history-of-self-portraiture.html/haštag #sthash.OcIB6Rx7.dpuf (02.09.2016.)
    [8] Art History Archive (2007) Moffat, Charles: The Life of Frida Kahlo, http://www.arthistoryarchive.com/arthistory/surrealism/Frida-Kahlo.html (02.09.2016.)
    [9] International Journal of Communication (2015) Senft & Baym: What Does the Selfie Say? Investigating a Global Phenomenon http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3244/1394 (03.09.2016.)
    [10] Psychology Today (2013) Rutledge, Pamela: haštag #Selfies: Narcissism or Self_Exploration? https://www.psychologytoday.com/blog/positively-media/201304/selfies-narcissism-or-self-exploration (04.09.2016.)
    [11] Warhol, Andy (1980) Popism, Harcourt Brace Jovanovich
    [12] Tatomirović, Tanja (2015), Hešteg kao fenomen popularne kulture, FDU, Seminarski rad
    [13] Tvitni.com (2006) https://www.tvitni.com/campaign/at3PJ/mxh9Nv4 (07.09.2016.)

 

“Yugoslav Drama Theatre on Social Networks” (Teatron)

in SOME NEWS
“Novi participatorni mediji kao što su društvene mreže imaju tendenciju da napreduju u elaborativne, organizovane sisteme za izražavanje. Pozorišta imaju potencijal da prođu sličnu (r)evoluciju kao i web, da transformišu statični sadržaj u dinamične platforme za sakupljanje i podelu informacija. U nestabilnim uslovima, u nedostatku sistematske kulturne politike i sistema funkcionisanja umetničkih institucija u uravnoteženom trendu, javlja se prirodna potreba za derivatom menadžmenta u kulturi. U najgorim društveno-ekonomskim epohama i lošim ekonomskim prilikama u kakvim se Srbija nalazi u ovom trenutku, kultura se bazira na snalaženju, a „suve ideje“ donose najbolje kreativne rezultate.
Većina organizacija izvođačkih umetnosti suočava se sa finansijskim izazovima. Blagajna igra značajnu ulogu u finansiranju tako da je prodaja karata za nastupe uživo glavni prioritet. Postoji malo novca koji ostaje za eksperimentisanje sa digitalnim medijima. Tradicionalisti i inovatori imaju suprotne stavove o tome koliko brzo pozorišni svet treba da žuri u novi digitalni svet. Dodatno, tradicionalisti s pravom razmatraju njegovu isplativost, te konkretnu akciju, nasuprot pukoj interakciji sa publikom koja ne utiče na trenutnu finansijsku korist ustanove, već na njen imidž u javnosti, te podršku strategiji na duže staze, koja je, u turbulentnim društveno-ekonomskim okolnostima kakve su aktuelne u Srbiji, veoma diskutabilna korist.”
Rad Tanje Tatomirović “Jugoslovensko dramsko pozorište na društvenim mrežama”, objavljen u časopisu “Teatron“, istražuje uticaj komunikacije na društvenim mrežama u realnom životu potrošača – posetilaca pozorišta.
Beograd, Decembar 2015/Januar 2016 – srpski jezik
Tanja Tatomirovic`s “Yugoslav Drama Theatre on Social Networks”, published in “Teatron – časopis za pozorišnu umetnost” is researching the impact of communication on social networks in “real consumers` life.“
Belgrade, December 2015/January 2016 – Serbian language
teatron snapshot

Roman o ljubavnom trouglu koji istražuje granice ljubavi i beskonačnost interneta

in SOME NEWS

U izdanju Lagune, 12.9.2014. godine u knjižarama se pojavio “PR”, roman Aleksandra Ilića koji sam imala čast i zadovoljstvo da pročitam pre drugih i da za njega napišem: „Osim što vas lako natera da instalirate sve aplikacije koje u knjizi pominje i da se upitate odakle su vam to poznati svi ovi ljudi, Ilić objašnjava, bez pardona, šta se krije iza slike stvarnosti koju kreira domaća PR scena. Njegova priča ogolila je bombastične nazive funkcija, iskrivljeni rečnik, isfabrikovane menadžere, lažni moral i nametnutu potrebu da svi izgledamo isto i ponašamo se isto. Kada pročitate ‘PR’ pročitali ste nas sve.“

Više o romanu možete pročitati OVDE

Tanja Tatomirović: Danas se svako predstavlja kao “PR” | Intervju

in MY WORK

Tanja Tatomirović – Komunikolog
Beograd: 04.12.2012.

…diplomirani politikolog i svršeni postdiplomac komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina… Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom („Demokratija“, „Blic“), a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant. Zahvaljujući, između ostalog, njenom radu i formiranju mreže portparola regionalnih trgovinskih sudova u saradnji sa USAID projektom CCASA, Viši trgovinski sud dobio je 2007. godine nagradu povodom „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ za poseban doprinos ka uspostavljanju pozitivne prakse u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Posebne preporuke Tanja je tada dobila i od poverenika Rodoljuba Šabića.

ZaJavnost.info: Te davne 2000. godine od britanske Vlade ste dobii stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, ali ste ostali u Srbiji. Šta je po Vama bilo presudno za takvu oduku koju mnogi ne bi propustili?

Ah, Notingem, Šervud i Robin Hud, a ja sada pričam sa vama, ovde…!? 🙂
Te godine je samo nas nekoliko dobilo tu mogućnost. Ako vam kažem da su svi bili šokirani mojom odlukom da odbijem stipendiju britanske vlade za postdiplomske studije, a da sam ja imala 26, 27 godina i bila tek dve godine (u sada već davno bivšem) braku, biće vam jasno da su me vodile emocije, a ne razum. Nisam ponosna na tu svoju odluku i smatram je jednom od većih propusta u životu. No, ponosna sam na samu šansu koju mi je ukazana i žao mi je što Univerzitet u Notingemu nije bio moj tadašnji izbor. Ipak, da je bilo tako, verovatno danas vi i ja ne bismo pričali… živela bih ko zna gde.

ZaJavnost.info: Više od 15 godina ste u medijima i odnosima sa javnošću. Koja su po Vama najbitnije stvari na koje se treba obratiti pažnja ukoliko iz novinarskih voda predjete u PR sektor?

Sjajna je stvar za PR stručnjaka ako je bar par meseci proveo radeći u nekoj redakciji. Tada uspeva da ostvari korektne odnose sa novinarima, jer zna šta je dobro, šta nije, šta može i šta ne može. Ne može dobar PR da bude neko ko nije ušao ni u jednu redakciju nikada u životu. Iako su te dve profesije slične, ne treba ih poistovećivati. Svako radi svoj posao i nema nikakvih problema ako postoji obostrano razumevanje i saradnja. Nije uvek tako, ali to ne zavisi od posla, to zavisi od čoveka – njegove širine, fleksibilnosti, korektnosti i obrazovanja.

ZaJavnost.info: PR kao poziv je u ekspanziji kod nas. Koliko je vremena potrebno za dobrog i uvaženog PR-a u Srbiji?

Nisam sigurna da li je ta ekspanzija dobra ili ne. Razgovaralo se na “PRilici” – konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću o obrazovanju i licenciranju ljudi koji se bave ovim poslom… Danas se svako predstavlja kao “PR”, a da biste to zaista postali morate imati odgovarajuće obrazovanje i urođeni talenat, kao i za mnoga druga zanimanja. Naravno, dešava se i da je dovoljno da budete tatina ćerka, član neke političke partije, pa da postanete “PR”… Ali, ako možete da postanete ministar bez mnogo kvaliteta, zašto ne biste postali i PR? Nadam se da će Društvo Srbije za odnose s javnošću, ako ne uvede licenciranje, postaviti bar neke više standarde, kako bismo sačuvali integritet struke.

ZaJavnost.info: Juna 2008. godine ste završili Londonsku školu za odnose sa javnošću, a kod Diane Cromer specijalnu obuku za odnose sa javnošću u kriznim situacijama. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak nakon ovih obuka?

Londonsku školu za odnose s javnošću završila sam kada sam već imala iskustvo koje sam stekla kao novinar, iskustvo u trgovinskom pravosuđu, iskustvo u pančevačkoj “Petrohemiji”. Kao i mnogi drugi kursevi i stručna usavršavanja koje sam prošla i prolazim i dalje, i ta škola mi je pomogla da sistematizujem neke delove znanja iz ove oblasti. Najvrednije do sada, iako najmanje praktične, bile su moje postdiplomske studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

ZaJavnost.info: Našli ste se na listi EURO 50 u izdanju internacionalnog “Digital TV Europe” magazina kao jedna od 50 najvažnijih ličnosti u oblasti digitalne televizije. Da li Vam je ovo priznanje olakšalo ili pomoglo u nastavku karijere?

Jedno takvo priznanje je zaista velika stvar. Naći se rame uz rame sa još 49 menadžera velikih broadband kompanija iz čitave Evrope (HBO, Eutelsat, Fox, Virgin media,…) priznanje je i čast prvenstveno za mene lično, ali i za celu struku u Srbiji. Ne znam da li mi je pomoglo,…

ZaJavnost.info: Koje su po Vama prednosti a koje mane bavljenja odnosima sa javnošću u Srbiji?

Degradacija struke! Ponekad je teško reći “Ja sam PR!”, jer se tim poslom bave i oni koji su pročitali samo knjigu tipa “Kako postati PR za 24 sata” ili ni to. Naravno da se kvalitet prepoznaje i izdvaja, ali vam treba dodatna snaga i za kojekakve borbe, umesto da je utrošite na neke lepše stvari. Smeta mi i to što mnogo kolega želi baš sve da unovči. Jasno je da je situacija teška, ali ne može se sve naplatiti… Gde je ona dobra volja i želja da se nešto uradi samo radi sopstvenog i/ili tuđeg zadovoljstva i sreće?

ZaJavnost.info: Povremeno držite i predavanja na temu odnosa sa medijima. Šta je ono na šta se na svakom predavanju trudite da prenesete slušaocima, a što je krucijalno za tu temu?

Ja sam veliki praktičar. Trudim se da prenesem svoja najbolja, ali i najgora iskustva. Uvek potenciram etiku, transparentnost i gajenje dobrih odnosa sa novinarima. Mnogo stvari mora da nauči jedan dobar PR, ne samo kako će sarađivati sa medijima. Nije jednostavno baviti se našim poslom – u svakom trenutku morate da budete bar korak ispred svih kada je informisanost u pitanju. U poslednje vreme držim obuke u oblasti društvenih mreža. To volim i potenciram mnogo praktične obuke, umesto suve teorije kojoj tu nije mesto. Prezrela sam Power Point.

ZaJavnost.info: Aprila 2011. godine objavili ste knjigu “Musolinijev mikrofon”, koja je prvenac izdavačke delatnosti Društva Srbije za odnose s javnošću. Kako ste zadovoljni kritikom na knjigu?

“Musolinijev mikrofon” je nevelika knjiga u kojoj je obrađena tema fašističkog radija za vreme Dučea. Tema nije nikada do sada obrađivana na srpskom, pa joj je to bila i odskočna daska. Kritike su bile sjajne, a najveće priznanje je to što je knjiga uvršćena na spisak dodatne literature na jednom od predmeta na studijama istorije na Univerzitetu u Beogradu. Ja sam zadovoljna… Počela sam da radim i na drugoj verziji knjige, koja će se više baviti onim “iza kulisa” – preljubama, špijunažom, izdajama i emocijama. To će biti prava stvar, mi Srbi volimo afere.

ZaJavnost.info: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su one danas bitne i kako im predvidjate budućnost?

Aktivna sam jer ih volim – dobre su za posao, spajaju ljude i pomoću njih sam, ovako radoznala, saznala i saznajem mnogo toga, Na kraju, mnogo divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući Twitteru, pre svega. Brine me samo to što ih mnoge kolege precenjuju. Da, bitne su. Da, jeftin su kanal komunikacije. Ne, neće se više od 10% preneti u real-life. Na trejler filma na YouTubeu klikne 150.000 ljudi, a samo 15.000 ode u bioskop. Isto tako 20.000 ljudi daje podršku organizaciji nekog protesta, a na protest ih ode samo 200 ili ni toliko… Dobre su za razmenu informacija, ali nisu pokretač – ne u Srbiji. Mi smo vazda različiti. Smatram da smo ih u poslu precenili, ali treba biti prisutan. Umeju da budu zabavne, emotivne. Neka se i samo 10% emocija i smeha prenese u naše živote i biće dobro.

ZaJavnost.info: Vaš životni moto je?

”Uvek može bolje!” 🙂
Teks preuzet sa info-portala ZaJavnost.Info

MOGUĆNOSTI ZA NAPREDOVANJE UZ POMOĆ DRUŠTVENIH MREŽA

in MY WORK

Nemojte alate sa društvenih mreža koristiti samo kao zabavu ili samo kao rešenje u kriznim situacijama. Koristite Facebook, Linkedln, Twitter i Google + proaktivno, da izgradite poslovne odnose i poboljšate mogućnosti za profesionalno napredovanje.

Uspešno umrežavanje podrazumeva nekoliko stvari. Pre svega povezanost sa pravim ljudima kroz prave kanale komunikacije, i aktivnost u pravim zajednicama uz pravi sadržaj. Deluje komplikovano? Pa, imenovali smo samo nekoliko aktivnosti koje su važne za svakog ko planira da proširi posao ili svoju profesionalnu karijeru učvrsti online. Ako se osećate zbunjeno, pročitajte sledeće navode kako biste saznali više o prednostima korišćenja više različitih društvenih mreža.

Budite „cela“ osoba na Tviteru

Verovatno ste čuli da je Tviter otovrena platforma za društveno umrežavanje. „Otvorena“ znači da se možete povezati i biti povezani sa bilo kim, bez obzira na vaše prethodne veze. Ako pratite ljude iz svoje ciljne grupe, vi ste najverovatnije tu kako bi se povezali sa onima koji bi mogli postati vaši poslovni partneri ili sa budućim klijentima.
„Otvoren“ takođe znači da se ne treba bojati tvitovanja o stvarima iz ličnog života. Umesto toga, tvitujte tako da dozvolite ljudima da vas upoznaju kao stvarnu osobu. Kako bi pomogli ljudima da razumeju vaša interesovanja i profesiju, obratite dodatnu pažnju na ispunjavanje biografije. Omogućava vam da se izrazite u 160 karaktera, budite sigurni da ste ih iskoristili! Ako imate blog, dodajte link u biografiju i redovno tvitujte linkove do vaših objava na blogu.

Nemojte se previše opterećivati građenjem baze pratilaca na Tviteru. Mnogo važnije od broja sledbenika je kako i koliko su angažovani. Između ostalog, to znači i da obraćaju pažnju na konverzaciju i na pitanja koja postavljate na Tviteru. Više o Tviter angažovanosti pročitajte ovde.

Ubacite se u Google + krugove

Dok vam Tviter daje međunarodni „domet“ bez mnogo mogućnosti da ga kontrolišete, Google+ dolazi sa krugovima, koji vam umnogome olakšavaju smanjujući „šum“. G+ ne samo da vam dozvoljava da kreirate krugove koji odgovaraju vašim potrebama, već vam dozvoljava i da ciljano birate publiku koja verovatno ima interesovanja za vaš sadržaj. Na ovaj način vi ste savršeno pozicionirani da angažujete svoje pratioce i gradite svoj lični kredibilitet. Zahvaljujući krugovima mnogi korisnici su zapravo u mogućnosti da nađu najrelevantnije podatke samo na G+. Dakle, ako ste već aktivni na G+, samo nastavite!

Budite profesionalac na LinkedIn

LinkedIn  je društvena mreža koju najviše koristite za svoj profesionalni život. To je vaš online CV i mesto gde se možete povezati sa vašim oblastima porfesionalnog interesovanja, potencijalnim ili sadašnjim klijntima, mogućim poslodavcima. Zato vaš LinkedIn profil mora biti dobro vođen, i mora sadržati važne prekretnice u vašem obrazovanju i karijeri.
Ako aktivno tražite posao, obratite pažnju da ubacite i vaše veštine i stručnost, i dodate rečenicu koja će vas predstaviti, npr. „Finansijski stručnjak sa iskustvom traži poslovnu priliku“. Ako ste u radnom odnosu trebalo bi da nastupite strateški i da se opredelite za nešto suptilnije alternative. To bi značilo da možete da naglasite da ste zainteresovani za investicije, pravo, marketing, ili šta je već vaša oblast. Vodite računa da ne navedete previše oblasti kako ne bi izgledalo da ste očajni.

Kako da izgradite više veza

Ako ste iskusni profesionalac voljan da posavetuje ili ste zainteresovani da se upoznate sa novim ljudima, dozvolite da vaša e-mail adresa bude vidljiva. Nema svako Premium LinkedIn nalog, a omogućavanjem vidljivosti vaših kontakt podataka stavljate do znanja da ste pristupačni, što vam može doneti interesantne i korisne veze. U ovom slučaju, želećete možda radije da prikažete svoj lični mail. Kada vas neko kontaktira na privatni mail možete odlučiti da li ćete odgovoriti. S druge strane, pošta koju primite na poslovnu mail adresu ne bi trebalo da ostane bez odgovora.

Da li LinkedIn grupe funkcionišu?

Mnogi profesionalci u potrazi za novim mogućnostima ulaze u više grupa iz njihovih oblasti poslovnog interesovanja. Nije neuobičajeno da ljudi završe u 30-40 grupa u nadi da će ih neko primetiti. U stvarnosti, ove grupe ne funkcionišu. Većina će vam reći da nikada nisu dobili poslovnu ponudu oslanjajući se isključivo na ovaj kanal.

Razmišljajte kao headhunter

Dve važne stvari imajte na umu ako želite da vas kontaktira lovac na talente (headhunter): lokaciju i ime poslodavca. Ako tražite posao u Bogradu, a mesto boravka vam je u Sarajevu nemate gotovo nikakve šanse da vam pridje skaut iz Beograda. Za ove ljude je važno da ste zaista u gradu u kom želite da nastavite svoju karijeru, u suprotnom to je samo gubljenje vremena. Takođe, oni su u potrazi za kandidatima koji su već radili za istu oblast/industriju.

Poslodavci se razlikuju u zavisnosti od industrije, ali kao opšte pravilo stoji da morate imati neko prethodno iskustvo sa već afirmisanom kompanijom.  Naravno, najvažniji preduslov da bi vas kontaktirao skaut je da imate do u piksel savršen LinkedIn profil. Savet: nemojte dodavati headhuntere u svoje kontakte! To vam uopšte nije potrebno. U redu je imati jednog ili dvoje u svojoj mreži, ali je suština da ako ispunjavate kriterijume za određeno radno mesto, oni će vas kontaktirati direktno. Pošto vaš LinkedIn profil pokazuje liste kontakata koje ste dodali, treba paziti na to da ćete, ukoliko dodate previše ljudi iz oblasti HR-a, izgledati previše očajno.

Kako da izvučete najviše iz svog Fejsbuk profila?

Ako želite da koristite Fejsbuk do njegovog punog potencijala, trebalo bi da donesete odluku kako ćete ga koristiti. Mnogi profesionalci odluče da Fejsbuk koriste isključivo iz ličnih razloga. Fejsbuk je drugačiji alat za komunikaciju od LinkedIna ili Google + i zato daje više prostora da se povežete sa svojim prijateljima i komunicirate opuštenije. Sadržaj vaših objava može dopuniti i vaš profesionalni život. Ako koristite Tviter možete odlučiti da neke tvitove priikažete i na Fejsbuku.

Međutim, Fejsbuk treba koristiti sa dodatnom pažnjom. Sve sporne fotografije ili objave treba podesiti tako da budu vidljivi samo odabranim prijateljima. Treba imati i svest o objavama u svakom trenutku, kako bi bili sigurni da nećete uvrediti druge ljude. Kao što radite i u svakodnevnom životu: budite iskreni i zanimljivi u komunikaciji i delite koliko i uzimate. Ako konkurišete za novi posao, imajte na umu da regruteri i potencijalni poslodavci mogu koristiti i vaš Fejsbuk profil kako bi vas proverili.

Želeli mi to da shvatimo ili ne, umrežavamo se kad god koristimo neku društvenu mrežu. Setite se da gotovo sve što objavite ostaje na Internetu zauvek, i zato bolje dva puta razmislite.
Prevod i adaptacija:
Tamara Gočmanac i Tanja Tatomirović
Izvor originala:
Socialbakers

SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

in MY WORK

Internet doajeni o istoriji i budućnosti internet foruma
SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

Zahvaljujući društvenim mrežama kao što su Facebook, Twitter, LinkedIn, a u novije vreme i Pinterest, te mogućnostima komentara na online izdanjima raznih medija, o forumima kao načinu komunikacije na internetu, posebno u svrhe promovisanja brenda, sve manje se govori i na njih se usmereva sve manje pažnje. S razlogom ili ne, forumi su donekle zapostavljeni. Možda nam se samo čini da je njihov značaj dolaskom novih društvenih mreža umanjen?

Kako je to izgledalo pre samo nekoliko godina, a koji značaj forumi imaju danas, podelili su sa nama poznati online stručnjaci Miloje Sekulić, vlasnik i direktor Internet agencije (www.internetagencija.rs), Željko Subašić aka Poslednji Skaut, direktor LBS TEAM  (www.lbsteam.com i www.poslednjiskaut.com) i Dragan Varagić potpredsednik Internet group (www.internetgroup.rs i www.draganvaragic.com).

Ova trojica doajena internet komunikacije podsetili su nas kada su forumi doživeli svoj najveći uspon. Dragan Varagić nas vraća u doba od 2001/2002. do 2007/2008. „U to vreme kompletan dijalog na webu se dominantno dešavao na različitim forumima, slično kao što je to sada sa Facebookom, ali ipak u manjoj meri – bilo je manje korisnika interneta u ovim krajevima.“ Željko – Poslednji Skaut, sa pet hiljada žena na svom ličnom Facebook profilu i značajnim brojem fanova na stranama koje je pravi i vodi, kaže da se era interneta deli na vreme pre i posle pojave Facebooka, najvećeg fenomena internet komunikacije. „Samim tim je i jedan broj foruma prestao da postoji, izgubivši svoju publiku, koja je našla zanimljivije mesto za interakciju.“ dodaje on.
Dragan podseća da različite društvene mreže imaju različite namene: „Korišćenje društvenih mreža je prisnije i jednostavnije. U osnovi, naročito putem Facebooka, korisnici dominantno imaju komunikaciju sa svojim poznanicima, a preko Twittera se dominantno informišu. Forumi nikada nisu bili uspešni u komunikaciji sa prijateljima i poznanicima, a naročito nisu bili naročito efikasni u prenošenju novih informacija.“
Ipak, Miloje Sekulić naglašava da, za početak, treba imati na umu činjenicu koju mnogu zaboravljaju, a to je da forumi jesu društvene mreže.

Prisetili smo se i najpopularnijih foruma u Srbiji i regionu i njihovog „zlatnog doba“. Željko i Dragan odmah pominju Elitesecurity, Devprotalk i naravno Burek, ali i forum B92, forum Krstarice, MyCity, kao i veći broj manjih foruma koji su i danas dosta aktivni. Miloje dodaje da je Burek (www.burek.rs) definitivno najveći opšti forum u regionu i on broji preko 1.500.000 registrovanih članova. „Sama činjenica da je bio među retkim ovdašnjim web lokacijama koje su bile interesantne stranim investitorima da ulože novac u njih govori o potencijalu tolikog broja ljudi okupljenih na jednom mestu. Ivan ga lepo vodi i danas i mudro koristi njegov potencijal za podršku drugim projektima koje razvija.“ Miloje nas podseća i na „ženske“ forume – „Ana forum (www.ana.rs) je do pre malo više od tri godine kada su nastali „Blic žena“ i „Lepota i zdravlje“ bio jedina razvijena web lokacija specijalizovana za dame i njihova interesovanja. Mislim da se nisu dobro snašli u novom vremenu i da nisu monetizovali svoju popularnost koliko bi mogli.“ Ako vas ne dao Bog nešto štrecne i potražite na internetu lek za svoju boljku vrlo je verovatno da ćete među prvim rezultatima pretrage naići na Doktor forum. „Manje je poznato da je njegov vlasnik developerska kuća, a to se vidi recimo po naprednim fukcionalnostima objedinjenim u sekciji “Net Doktor”www.doktor.rs/netdoktor.php.“ kaže Miloje i podseća da je forum B92 (http://forum.b92.net) značajno doprineo popularnosti i poseti samog B92 sajta izazivajući i brojne negativne komentare zbog politike moderacije. Na kraju, ali naravno ne najmanje bitni, jer od njih je sve počelo, su pomenuti stručni IT forumi Elitesecurity (www.elitesecurity.org) i Devprotalk (www.devprotalk.com). Elitesecurity je u jednom trenutku bio regionalni fenomen. „Ne samo da je bio najveći stručni regionalni forum nego su na njemu, naravno bez tenzija, razmenjivali znanje i informacije svi IT profesionalci i oni koju su to želeli da postanu.

Željko je bio urednik SBB foruma, koji je bio najveći i najorganizovaniji forum kada govorimo o forumima kompanija koje se bave internetom i kablovskom televizijom. „U početku je bilo dosta problema, dobio sam u ruke forum koji niko godinama nije održavao na pravi način. Recimo, za prva tri meseca sam uklonio ogroman broj komentara kojima nije bilo mesto ni na ulici. Urađena je totalna reorganizacija istog i započeto je moderisanje 24/7.
Miloje je bio moderator i administrator “Internet marketing” delova Elitesecurity i Devprotalk foruma i još nekih delova Elitesecurity foruma vezanih za E-poslovanje, razvoj interneta, itd. „Početkom ovog veka (sjajno zvuči, zar ne!?), tamo negde 2002. godine poraslo je interesovanje za internet marketing pa su na tada praktično jedinom tadašnjem IT forumu otvorene sekcije posvećene ovoj temi.“, seća se Miloje i dodaje da su te teme uređivali Dragan Varagić i on. „Bilo je to stvarno lepo pionirsko vreme specifično i po tome što su “forumaši” počeli da se druže i van foruma.“ On je tada, uz dragocenu logitičko-organizacionu pomoć Zorana Torbice organizovao prva okupljanja članova Elitesecurity foruma, a potom i sedmodnevni festival interneta “ES leto” (http://www.elitesecurity.org/f63-ES-leto-manifestacija). „Mislim da je to bio inicijani trenutak za stvaranje ovoga što danas zovemo “Internet zejednica“ i nukleus za mnoga kasnija dešavanja. Ljudi su se tada videli, prepoznali i upoznali i ta prijateljstva i poslovne saradnje traju i danas.“ kaže Miloje.

Šta se postizalo komunikacijom na forumima? Da li je postojala opipljiva korist za kompaniju/brend ili su forumi služili za komunikaciju sa publikom i za ublažavanje eventualnog negativnog imidža kompanije i/ili brenda?

Forum je bio mesto gde smo se trudili da svaka novost iz kompanije prvo bude saopštena korisnicima, kao neka vrsta ekskluzive.“ kaže Željko i podseća da je forum odigrao važnu i ogromnu ulogu u momentu velike krizne situacije u SBB-u. „Društvo Srbije za odnose s javnošću je tu uspešnu kriznu komunikaciju, u kojoj su korišćeni najviše online kanali, nagradilo PRiZNANJEM pre dve godine. Blagovremenim informacijom na forumu, ali i na drugim online kanalima o kvaru satelita kada je bezmalo pola miliona domaćinstava ostalo bez TV signala, kompanija je prošla bez negativnih objava u medijima i bez otkazanih ugovora, što je bio veliki uspeh.“ Željko podseća da ovo nije bilo moguće bez stručne pomoći i saradnje u samoj kompaniji – „Ja sam imao sreće da je tamo tada o PR-u vodio računa istinski stručnjak i jedan od pionira online komunikacije u kompanijama, bez kojeg bi ovaj forum verovatno postojao samo kao mesto za izbacivanje frustracija nezadovoljnih korisnika.
Forumi i danas predstavljaju veoma dobro „tesno okruženje“ za vežbanje online konverzacije, jer je ona u osnovi sporija na forumu nego na mrežama kao što su Facebook ili Twitter. „Korisiti za organizaciju su bile mnogo manje vidne u konverzaciji u odnosu na sadašnje društvene mreže i takva je situacija zbog mnogo većeg broja online korisnika sada, a naročito velikog učešća predstavnika medija na društvenim mrežama, koji veoma brzo preuzimaju i koriste interesantne informacije sa današnjih društvenih mreža.“, ocenjuje Dragan Varagić.

Šta se dogodilo sa forumima koje su administrirali naši sagovornici? Da li neki i danas ima sličan značaj kada su u pitanju online komunikacija, pre svega kompanija, brendova? Kakav je trend? Ima li budućnosti za forume?

Dragan je najviše bio aktivan na EliteSecurity i Devprotalk forumima. „Na oba foruma sam administrator za određene teme i danas, s tim da se s vremena na vreme uključujem uglavnom na Devprotalk.“
Milojevi moderatorski forumski dani prošli su zapošljavanjem u agenciji za odnose sa javnošću u kojoj je uvodio praksu intenzivne online komunikacije u korist klijenata, pa bi se tako našao u sukobu interesa. „Sem toga“, podseća Miloje – „korporativni angažman zaista zahteva toliko vremena i pažnje da čak ni za ovakvu vrstu hobija ili rada na dobrobit zajednice, kako ga ja vidim, nisam imao vremena.“
Željko više ne prati rad SBB foruma, tako da ne može reći šta i kako funkcioniše, ali podseća da forumi nesumnjivo i danas imaju svoju publiku, a samim tim i značajnu ulogu u digitalnom marketingu i online komunikaciji. „Koliko to mogu prepoznati marketing stručnjaci u kompanijama, drugo je pitanje. Bojim se da sve manje imaju ili uopšte nemaju sluha za forume, a sve više ili se jedino bave Facebookom, Twitterom i drugim društvenim mrežama.“ – dodaje on.
Elitesecurity je, kako Miloje smatra, i dalje nezaobilazno mesto za početnike u struci, ali zbog community principa vođenja i (pre)glomaznosti za takav vid neprofesionalnog upravljanja opao kvalitet i popularnost tog foruma.

Pitamo se da li Facebook, Twitter ili neka druga društvena mreža mogu adekvatno da zamene forume i zajedno zaključujemo da era popularnosti savremenih društvenih mreža jeste smanjila aktivnosti na forumima, ali nije ugasila forume, niti će ih ugasiti. „Forumi su mesta koji po svojoj formi i sadržaju korisniku daju drugačiji osećaj od onog koji imaju na Facebooku, na primer. Vrlo bitna stvar jesu stručna zanimanja, za koja je lakše pronaći odgovor na nekom forumu, nego na Facebooku.“ kaže Željko.
Dragan Varagić nam objašnjava da je interesantno da se forumi i dalje koriste, možda u manjoj meri, ali ovaj najstariji vid društvenih mreža danas i dalje koristi dosta osoba na isti način kao i ranije, a nije mali broj ni onih koji koriste forume jer im se iz nekog razloga ne dopadaju savremenije društvene mreže. „Sa aspekta korišćenja foruma u promotivne svrhe, slična je situacija kao što je bila i ranije – ako je ciljna grupa korisnika foruma to što je važno organizaciji koja želi da se promoviše – ovo oglašavanje ima smisla. Sa aspekta negativnih komentara o organizacijama koje potiču s foruma, ovakva komunikacija postaje važna za organizaciju tek kada sa tih foruma pređe na druge društvene mreže gde kao sadržaj počnu da je prenose uticajniji online korisnici.“ – skreće pažnju Varagić.
Kolika je važnost foruma najbolje može da se vidi po banerima koji su postavljani na Burek. Na tom primeru može da se vidi i kakav je potencijal drugih foruma koje sam pomenuo i kolika je nesposobnost osoba koje ih vode.“ opominje Miloje. „Da su forumi nebitni ne bi u marketinške sektore npr. operatera mobilne telefonije svaki dan dopremali izveštaji o stavovima forumaša o njihovim uslugama. Ima li bolje karme za brend iz npr. auto-industrije da bude aktivno i korporativno prisutan na forumu svojih poštovalaca i da im bude na usluzi? To naravno traži prilično „cimanje“ ili da se lepše izrazim “zahteva pojačan i dodatni napor od onih koji se brendom bave”. Da budem brutalno jasan o kom se problemu radi citiraću prijatelja koji je na poziciji brand managera brenda iz oblasti robe široke potrošnje: “Izbegavamo prisustvo na društvenim mrežama jer baš traži angažovanje brend tima. Kod reklamiranja angažuješ jednu agenciju za kreativu i drugu za zakup i miran si.”, a forumi su, ne zaboravimo to, društvene mreže. Bazične, ali počesto sa vrlo kvalifikovanim korisnicima.

Bilo je i teških trenutaka na forumima koje su Dragan, Miloje i Željko administrirali, a često su situacije prevazilazile okvire uobičajene komunikacije sa članovima foruma. U Draganovom slučaju bilo je momenata u kojima je bilo potrebno reagovati kada se desi određeni tzv. „flaim“ (žučna rasprava), ali je to bilo kratkotrajno, i nije bilo naročito problema da se komunikacija na kraju svede u razumne okvire.
Željko nas podseća da rad na forumima kompanija koje pružaju usluge, posebno usluge internet veze, podrazumeva i razne probleme, zaoštrenu komunikaciju i situacije u kojima znate da su članovi foruma u pravu, a zbog kompanije, tj. klijenta to ne možete da kažete, već se bavite diplomatskim odgovaranjem, što je često znalo kod forumaša da izazove ljutnju i još veće napade. To je bio slučaj upravo sa onim „kvalifikovanim korisnicima“ koje je Miloje pomenuo, koji se dobro razumeju u IT. „Krizne situacije smo najbezbolnije rešavali blagovremenim informisanjem korisnika, u što je bilo moguće kraćem roku.“, tvrdi Željko. „Ipak, bilo je situacija kada kompanija nije imala odgovor na pitanje forumaša. Tada smo morali da se vraćamo na glavnu poruku i da izbegavamo direktnu raspravu. Moderisanje foruma takve vrste uopšte nije jednostavno.
Miloje, pak, kaže da je za njega forumaško iskustvo bilo jedna od boljih škola E-PR-a. „Ne mogu da shvatim da se neko bavi tim poslom, a da ne piše blog li da nije aktivan član bar jednog foruma.

Dragan Varagić nam je otkrio da određeni broj njegovih studenata i dalje koristi forume. Drugi studenti teško shvataju prethodni značaj foruma.
LBS Team agencija, koju vodi Željko, sada uglavnom radi online komunikaciju za velike naslove filmske industrije i trenutno forume koristi za dobijanje raznih vrsta informacija koje se tiču filmskih izdanja na kojima je angažovan, ali i za pokušaje širenja svesti o autorskim pravima. „U zavisnosti od toga da li radim na nekom filmu ili TV kanalu, zavisi i korišćenje foruma. Filmska publika ima veliki broj foruma na kojima iznosi svoja mišljenja. Problem koji se javlja u radu sa filmovima su autorska prava, koja u velikoj meri nanose štetu producentima filmova. Osim krivične odgovornosti, mnogo je važniji moralni aspekt ove priče. To je tema koja na forumima, ali ne samo na forumima, treba i može da doprinese boljem sagledavanju sistema filmske produkcije. Niko ne bi voleo da radi i ulaže novac u nešto što će mu na kraju biti ukradeno.

Forumi postoje, posećeni su, mahom su specijalizovani ili su bar neki njihovi specijalizovani delovi istaknuti od drugih, odlično se kotiraju na pretraživačima, zapisano na njima ostaje – bilo da je pozitivno ili negativno, osobe koje ih posećuju su mahom dobro obaveštene o temama o kojima pišu ili su u drugoj krajnosti vrlo zainteresovane za informaciju o nekoj temi. Smemo li, znajući sve ovo, da ih zanemarimo?“ zaključuje Miloje.

 

Tanja Tatomirović
(uz zahvalnost sagovornicima)

PRiZnanje – i #PR i #Znanje

in MY WORK

PR mora da bude (samo) hrabar…ili ne!?

Kada sam pre dve godine, dok je još Tijana Varagić radila kao sekretar Društva Srbije za odnose s javnošću (ona neposredna i sposobna cica što te mudro posmatra uvek iza nekog fensi okvira naočara) konkurisala za #PriZnanje, smatrala sam (ovako preterano samokritična) da slučaj moje tadašnje kompanije (kvar satelita i trodnevni prekid TV signala u regionu, u oko milion domaćinstava) možda nije dovoljno „jak“ da bi konkurisao za nacionalnu nagradu (ja je smatram „nacionalnom“ jer je DSOJ jedino strukovno udruženje u državi)…

Razmotrila sam naš slučaj krizne komunikacije, koji je bio vrlo specifičan (sateliti se ne kvare tako često, ponekad se samo izgube u univerzumu) i kompleksan (oko 3 miliona ljudi bilo je bez svojih omiljenih TV kanala, a u doba „hleba i igara“, to je kao da si im ostavio samo suv `lebac), u isto vreme vrlo brz i, povrh svega, neizvesnog kraja (tako je uvek kada zavisi od tehnike), te odlučila da učestvujem, pre svega da pokažem kolegama kako smo radili na ovom, posve specifičnom, slučaju.

Ispoštovala sam sve što je DSOJ tražio, stavila „na papir“ (virtuelni,  jer smo svi, mahom, zaboravili šta je „hard-copy“), trudila se da primenim svoja znanja i prikažem projekt krizne komunikacije koji sam vodila tako kao da klijentu treba da prodam sebe i kampanju koju ću mu voditi (iako sam to počela da radim tek ove godine kao savetnik za komunikacije) i odvažila se da učestvujem.
Pored nekoliko kriza u konkurenciji (a sada više ne mogu da ih vidim, jer linkovi na www.pr.org.rs ne rade kako treba – a trebalo bi da se vidi OVDE), moja kompanija je, sa mnom na čelu projekta, te 2010. godine osvojila nagradu. Sećate se (a ja se sećam) da su i Miloš Đajić, naš neumorni predsednik (kog sam juče pitala „Jel` možeš?“, a on kao svaki muškarac odgovorio „Mogu još uvek!“  🙄 ) i Tijana, tadašnja neumorna sekretarka, govorili kako je prijavljeno mnogo projekata i kako će se žiri rastočiti.

Konkurencija!
To je dizalo adrenalin (ili je, barem, značilo da se ljudi bore za nagradu, da imaju šta da pokažu kolegama i da žele da se takmiče).
Ne znam da li će Ivana Parčetić, naša mlada sekretarka, imati vremena da napravi uporednu tabelu tipa: godina, kategorija, broj prijava, broj finalista, …kako bismo mogli da donesemo neke zaključke, na osnovu tih nekih opipljivih činjenica, tj. brojki (htedoh ja, ali linkovi…).

Svakako je još 2010. godine PriZnanje imalo svoju težinu, pa i 2011. godine, i ja sam se, kao član društva (koje poštujem zbog kolega, struke, neumornog i super-optimističnog predsednika, ali i kao izdavača moje knjige „Musolinijev mikrofon – radio propaganda fašističke Italije“) i ove godine (zaražena optimizmom Đajića?) obrela u punoj sali Doma omladine da vidim šta su kolege lepo radile tokom prošle godine (dok sam se ja u to vreme, uglavnom uzaludno, sa nekima od svojih nadređenih objašnjavala da ćirilica ne prolazi u Mostaru).

Nebojša Radović (@eniac) nam je doveo Željka Joksimovića, scena je bila bomboničasta, tvit-vol je tu i onda krećemo da sumiramo rezultate i gledamo pobednike… Nažalost, meni je, kao i mnogima u sali, izgledalo kao da prisustvujemo internom događaju agencije „Executive Group“… Velika većina nagrada pripala je upravo njima. Ništa MekKenovcima („Represent“), ništa „Blumenu“, ništa malima, nešto malo „Infostudu“ (bravo za firmu preko koje sam dobila tri zaposlenja bitna za moj psiho-profesionalni razvoj) i jedna za kriznu komunikaciju Selakovićevom „StratComu“, mada nisu imali ni konkurenciju (učinilo bi se nekome da živimo u Švedskoj),… da bi na kraju „domaćini“ (u svoj svojoj veličini, tj. broju, izašli na scenu da pozdrave prisutne)… Odmah ću se ograditi – sa „Executive Group“ sam radila i svakome bih ih preporučila, posebno Andreu Šaulu i Sanju Milaković Kolundžiju. I ne kažem da nisu zaslužili nagrade, ali…

Pitamo se i tvitovima gde su ostale agencije, gde su ostali projekti, da li kampanje rade samo kompanije poput VIP-a, ima li mesta za male? Rade li mali kao crnci, pa nemaju vremena da prave prezentacije i predstave svoje klijente i kampanje? Boje li se mali konkurencije velikih, pa idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju? Od čega žive, ako ne rade ništa, na kraju krajeva?

Ili…?

Ili je veliki strah („Šta ako ja ne pobedim?“) ili se plašimo konkurencije („Gde ću ja da se takmičim sa Borom i Darkom?“) ili se ne pojavimo na #Prijem ako nas obaveste da nismo ušli u finale („Moram tetki da odnesem lek u Mojmilovo, preko Donjeg Ljubiša i Krkanovaca…“)…

I tako sedim, gledam u one komentare po haštagu #PriZnanje i pitam se kuda vodi ovo?
Onda se setim priče oko licenciranja PR-ova (koju smo, kao, pokrenuli, pa nismo mrdnuli dalje od početka, a ja na predlaganje imena ljudi za radnu grupu u DM na Tviteru dobila komentar „Nećemo valjda da nam demokrate vode i licenciranje?“), koja mi je potvrdila da i u našem strukovnom udruženju vlada politikantstvo. (Avaj, kako mi do tada nije palo na pamet…!? Mora da smo Đajića izabrali zato što je član GO kod demokrata ili su ga u GO izabrali zahvaljujući funkciji u DSOJ-u, a ne zato što je jedno pozitivno, radno i vredno stvorenje?)

I, ne kažem da nema toga, kao što nema lakog PR-a bez oglašavanja, a oglašavanje, pak, ide preko agencija vodećih nam političara,…ali sam mislila (želela) da smo mi u DSOJ-u intelektualci, širokoumni pozitivci, kojima je važno da gaje struku, da nam na bi neka piaruša novobeogradskog splava u vrućim pantalonicama predstavljala istu na nekoj od (uglavnom propalih) televizija i da nam je važno da predstavimo ono što radimo, da podelimo iskustva, naučimo nešto jedno od drugih, da rastemo i teramo druge da rastu…

Na izlasku iz sale, iz koje su mnogi, pa i ja, munjevito izašli, čujem već kuloarske priče da je druga od dve velike agencije namerno bojkotovala #PriZnanje. Pa, nije…evo vam spiska prijavljenih radova ovde, pa možete da vidite i da je ta druga agencija učestvovala, ali i da je bilo jako dobrih projekata (mada ne previše), osim onih koje je vodila pomenuta agencija koja je odnela sve nagrade (dobro, veliku većinu njih)…

Seli smo u „Šumatovac“, neke kolege, moja polovina i ja, a ja sam uz kafu razmišljala – da li je Infostudova igrica „Pređi most“ manje inovativna i korisna od velike korporativne onlajn kampanje pobedničkog VIP-a ili samo manje košta, da li je (čuvena) „Bitka za bebe“ loše odrađena kampanja u odnosu na kampanju za Društvo za zaštitu dece sa astmom „Dašak“ i Incest-trauma centar, pa nije ni u finale ušla (!!!), da li u ovoj državi, osim u ulici Ljube Didića, ima nekih kriza koje se rešavaju ili ih sve preživljavamo bez rešavanja ili, SAMO, kako Miloš Đajić reče, učesnici moraju da navežbaju prezentiranje svojih slučajeva…a onda me još više zaboli glava, jer (nekako zaključujem) da ako ne znamo sebe da prezentiramo, jadni naši klijenti (i javnost) sa nama.

Onaj „čuveni stručnjak” Kosta Petrov kaže (a nalupetao se u jednom prilogu na RTS-u, mada mnogi od nas o njemu imaju visoko mišljenje (???)):  „Ono što je glavno za PR je da ima hrabrost!“, ali i  „Prvo što PR treba da nauči je da se osmehuje i da bude ljubazan, a onda to treba da nauči i svog klijenta.“ i „PR su  sreća i talenat.“

Važi, slažem se (donekle), …a gde je tu znanje? A i ta hrabrost je, izgleda, zatajila.

Go to Top