Tag archive

dsoj

Mussolini`s Microphone in English

in SOME NEWS

Tanja is a published author and her first book Mussolini’s Microphone was published in Serbian language by the Serbian PR Association as its first publishing project ever. Mussolini’s Microphone is a part of the official, additional, curriculum at the University of Belgrade. This is the first book in both Serbia and the wider Balkan region to deal with the subject of the use of radio as a propaganda tool during the regime of the Italian fascists.

Available in English from January 2014 – HERE

Cover

The base for this book was a midterm paper entitled “Broadcasts in Fascist Italy” written during my postgraduate studies of communicology at the University of Belgrade. The university professors and the editorial staff of the “Communication Manager” quarterly magazine described it as a thorough scientific paper and noted that “… it tackles a theme that lacked proper scientific attention in Serbia. The books and sources used are mostly foreign (Italian) which gives a special value to the evaluated paper; the paper is significant also for the facts and data it contains which are mostly less known to our academia. The theses in the paper are coherent with the general scientific positions and opinions in regard to the topic in question” Special “thank you” note goes to professor Branimir Stojkovic PhD, my mentor and Igor Aldo Christiano Cvetkovic who helped me both with translation and during my tours of the Italian province of Veneto in September 2008 in search of literature and better understanding of the ideology. On top of it all, the book is the first publishing project of the Serbian PR Society and it is a part of the official, additional, curriculum at the University of Belgrade; the book’s value was recognized by the Chairman of the Association Milos Djajic and the entire membership.

 A few words about the book and …
During my post-grad studies at the Belgrade University`s School of Political Sciences one of the subjects in the curriculum was touch the subject of political propaganda. The topic was chosen purely by accident, based on my interest in radio as a communication tool. I did a lot of research, meticulously, then went on to Italy where I interviewed a lot of villagers, living witnesses to history, who were more than glad to speak about their past. PR Association of Serbia was of immense support as well, and they agreed to publish my book. What is really a great honor is the fact that the book was included in the curriculum at the University of Belgrade. Recently, I have translated the book to English.
Media and propaganda have been a part of my job for nearly 15 years, from the moment I joined one of the Serbian daily newspapers. During my career I worked at many interesting organizations from the Supreme Commercial Court of Serbia, to managing crisis communications for the biggest polluter in the region and all the way to Microsoft. Propaganda is what I do. And the propaganda can be positive and negative, which really depends on who employs it and to what end.
I learned that some of the personalities pivotal for human history were in fact my colleagues in propaganda. Some of their professional principles I apply today, in my daily work. On top of that, publication of the book allowed me frequent insights in to professional careers of my colleagues as well as to lecture and transfer what know in different situations and events.
For a long, long time I have been contemplating a book on regional PR, our experts, so called experts and the false glamour of the profession. However I still don’t want to be hated by everyone. I will try to move it away from a TV soap and make it into a serious book that could be well received in both general public and professional circles.
 My next book will be similar to my first. However it will be a more romantic story about radio and the people who worked in media during WW2. People like Lisa Sergio, the first female radio anchors, Ezra Pound, the famous American poet and other historical personalities whose life and consequently the faith of civilization were influenced by emotions simply because they were first and foremost humans and then everything else.
Tanja

“PRilika 2012” u Novom Sadu

in SOME NEWS

Četvrta međunarodna konferencija Društva Srbije za odnose s javnošću – PRilika 2012, pod nazivom „Komunikacije pred izazovima promena” uspešno je završena. Konferencija je okupila više od 180 stručnjaka iz oblasti odnosa s javnošću iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, a organizovana je sa ciljem da ponudi odgovore na pitanja kako se uspešno suočiti sa promenama i gledati u budućnost koja pred nama. Zanimljive teme, vrhunski predavači, druženje i odlična atmosfera obeležili su ovogodišnju konferenciju PRilika.

Predsednik UO Društva Srbije za odnose s javnošću Miloš Đajić ocenio je da je konferencija ispunila očekivanja jer je okupila veliki broj učesnika, a izazvala je veliko interesovanje i na društvenim mrežama.
„Imali smo priliku da od naših kolega iz inostranstva čujemo informacije koje će nam pomoći da razumemo nove trendove u komunikacijama, i da ih primenjujemo u Srbiji. Uz to, utisak je da smo kao struka spremni na izazove koji nas očekuju u narednom periodu, o čemu svedoče i međunarodna priznanja koje naši stručnjaci osvajaju u svetu“, rekao je Đajić. On je dodao da se ovogodišnja PRilika ne razlikuje od prethodnih, jer je njena suština bila povezivanje PR profesionalaca i njihovo druženje i osnaživanje, kao i da je na konferenciji ključno bilo da se razgovara na različite teme iz širokog spektra poslova koje PR menadžeri danas obavljuju podižući svoje kapacitete, upoznajući se i povezujući.

U okviru konferencije Prilika 2012, organizovano je i nacionalno studentsko takmičenje u oblasti odnosa s javnošću, a najuspešnija je bila ekipa „Concordia“ studenata Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Tanja Tatomirović PRilika2012je svojim kolegama pričala o jednoj od mlađih PR niša – komunikaciji filmske industrije na društvenim mrežama, a dotakla se i razvijanja svesti o pirateriji i prenela nam neka iskustva i podatke iz te oblasti.

Snimke predavanja pogledajte OVDE.

 

 

Izvor: Marketing mreža

 

Tanja Tatomirović: Danas se svako predstavlja kao “PR” | Intervju

in MY WORK

Tanja Tatomirović – Komunikolog
Beograd: 04.12.2012.

…diplomirani politikolog i svršeni postdiplomac komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina… Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom („Demokratija“, „Blic“), a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant. Zahvaljujući, između ostalog, njenom radu i formiranju mreže portparola regionalnih trgovinskih sudova u saradnji sa USAID projektom CCASA, Viši trgovinski sud dobio je 2007. godine nagradu povodom „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ za poseban doprinos ka uspostavljanju pozitivne prakse u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Posebne preporuke Tanja je tada dobila i od poverenika Rodoljuba Šabića.

ZaJavnost.info: Te davne 2000. godine od britanske Vlade ste dobii stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, ali ste ostali u Srbiji. Šta je po Vama bilo presudno za takvu oduku koju mnogi ne bi propustili?

Ah, Notingem, Šervud i Robin Hud, a ja sada pričam sa vama, ovde…!? 🙂
Te godine je samo nas nekoliko dobilo tu mogućnost. Ako vam kažem da su svi bili šokirani mojom odlukom da odbijem stipendiju britanske vlade za postdiplomske studije, a da sam ja imala 26, 27 godina i bila tek dve godine (u sada već davno bivšem) braku, biće vam jasno da su me vodile emocije, a ne razum. Nisam ponosna na tu svoju odluku i smatram je jednom od većih propusta u životu. No, ponosna sam na samu šansu koju mi je ukazana i žao mi je što Univerzitet u Notingemu nije bio moj tadašnji izbor. Ipak, da je bilo tako, verovatno danas vi i ja ne bismo pričali… živela bih ko zna gde.

ZaJavnost.info: Više od 15 godina ste u medijima i odnosima sa javnošću. Koja su po Vama najbitnije stvari na koje se treba obratiti pažnja ukoliko iz novinarskih voda predjete u PR sektor?

Sjajna je stvar za PR stručnjaka ako je bar par meseci proveo radeći u nekoj redakciji. Tada uspeva da ostvari korektne odnose sa novinarima, jer zna šta je dobro, šta nije, šta može i šta ne može. Ne može dobar PR da bude neko ko nije ušao ni u jednu redakciju nikada u životu. Iako su te dve profesije slične, ne treba ih poistovećivati. Svako radi svoj posao i nema nikakvih problema ako postoji obostrano razumevanje i saradnja. Nije uvek tako, ali to ne zavisi od posla, to zavisi od čoveka – njegove širine, fleksibilnosti, korektnosti i obrazovanja.

ZaJavnost.info: PR kao poziv je u ekspanziji kod nas. Koliko je vremena potrebno za dobrog i uvaženog PR-a u Srbiji?

Nisam sigurna da li je ta ekspanzija dobra ili ne. Razgovaralo se na “PRilici” – konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću o obrazovanju i licenciranju ljudi koji se bave ovim poslom… Danas se svako predstavlja kao “PR”, a da biste to zaista postali morate imati odgovarajuće obrazovanje i urođeni talenat, kao i za mnoga druga zanimanja. Naravno, dešava se i da je dovoljno da budete tatina ćerka, član neke političke partije, pa da postanete “PR”… Ali, ako možete da postanete ministar bez mnogo kvaliteta, zašto ne biste postali i PR? Nadam se da će Društvo Srbije za odnose s javnošću, ako ne uvede licenciranje, postaviti bar neke više standarde, kako bismo sačuvali integritet struke.

ZaJavnost.info: Juna 2008. godine ste završili Londonsku školu za odnose sa javnošću, a kod Diane Cromer specijalnu obuku za odnose sa javnošću u kriznim situacijama. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak nakon ovih obuka?

Londonsku školu za odnose s javnošću završila sam kada sam već imala iskustvo koje sam stekla kao novinar, iskustvo u trgovinskom pravosuđu, iskustvo u pančevačkoj “Petrohemiji”. Kao i mnogi drugi kursevi i stručna usavršavanja koje sam prošla i prolazim i dalje, i ta škola mi je pomogla da sistematizujem neke delove znanja iz ove oblasti. Najvrednije do sada, iako najmanje praktične, bile su moje postdiplomske studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

ZaJavnost.info: Našli ste se na listi EURO 50 u izdanju internacionalnog “Digital TV Europe” magazina kao jedna od 50 najvažnijih ličnosti u oblasti digitalne televizije. Da li Vam je ovo priznanje olakšalo ili pomoglo u nastavku karijere?

Jedno takvo priznanje je zaista velika stvar. Naći se rame uz rame sa još 49 menadžera velikih broadband kompanija iz čitave Evrope (HBO, Eutelsat, Fox, Virgin media,…) priznanje je i čast prvenstveno za mene lično, ali i za celu struku u Srbiji. Ne znam da li mi je pomoglo,…

ZaJavnost.info: Koje su po Vama prednosti a koje mane bavljenja odnosima sa javnošću u Srbiji?

Degradacija struke! Ponekad je teško reći “Ja sam PR!”, jer se tim poslom bave i oni koji su pročitali samo knjigu tipa “Kako postati PR za 24 sata” ili ni to. Naravno da se kvalitet prepoznaje i izdvaja, ali vam treba dodatna snaga i za kojekakve borbe, umesto da je utrošite na neke lepše stvari. Smeta mi i to što mnogo kolega želi baš sve da unovči. Jasno je da je situacija teška, ali ne može se sve naplatiti… Gde je ona dobra volja i želja da se nešto uradi samo radi sopstvenog i/ili tuđeg zadovoljstva i sreće?

ZaJavnost.info: Povremeno držite i predavanja na temu odnosa sa medijima. Šta je ono na šta se na svakom predavanju trudite da prenesete slušaocima, a što je krucijalno za tu temu?

Ja sam veliki praktičar. Trudim se da prenesem svoja najbolja, ali i najgora iskustva. Uvek potenciram etiku, transparentnost i gajenje dobrih odnosa sa novinarima. Mnogo stvari mora da nauči jedan dobar PR, ne samo kako će sarađivati sa medijima. Nije jednostavno baviti se našim poslom – u svakom trenutku morate da budete bar korak ispred svih kada je informisanost u pitanju. U poslednje vreme držim obuke u oblasti društvenih mreža. To volim i potenciram mnogo praktične obuke, umesto suve teorije kojoj tu nije mesto. Prezrela sam Power Point.

ZaJavnost.info: Aprila 2011. godine objavili ste knjigu “Musolinijev mikrofon”, koja je prvenac izdavačke delatnosti Društva Srbije za odnose s javnošću. Kako ste zadovoljni kritikom na knjigu?

“Musolinijev mikrofon” je nevelika knjiga u kojoj je obrađena tema fašističkog radija za vreme Dučea. Tema nije nikada do sada obrađivana na srpskom, pa joj je to bila i odskočna daska. Kritike su bile sjajne, a najveće priznanje je to što je knjiga uvršćena na spisak dodatne literature na jednom od predmeta na studijama istorije na Univerzitetu u Beogradu. Ja sam zadovoljna… Počela sam da radim i na drugoj verziji knjige, koja će se više baviti onim “iza kulisa” – preljubama, špijunažom, izdajama i emocijama. To će biti prava stvar, mi Srbi volimo afere.

ZaJavnost.info: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su one danas bitne i kako im predvidjate budućnost?

Aktivna sam jer ih volim – dobre su za posao, spajaju ljude i pomoću njih sam, ovako radoznala, saznala i saznajem mnogo toga, Na kraju, mnogo divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući Twitteru, pre svega. Brine me samo to što ih mnoge kolege precenjuju. Da, bitne su. Da, jeftin su kanal komunikacije. Ne, neće se više od 10% preneti u real-life. Na trejler filma na YouTubeu klikne 150.000 ljudi, a samo 15.000 ode u bioskop. Isto tako 20.000 ljudi daje podršku organizaciji nekog protesta, a na protest ih ode samo 200 ili ni toliko… Dobre su za razmenu informacija, ali nisu pokretač – ne u Srbiji. Mi smo vazda različiti. Smatram da smo ih u poslu precenili, ali treba biti prisutan. Umeju da budu zabavne, emotivne. Neka se i samo 10% emocija i smeha prenese u naše živote i biće dobro.

ZaJavnost.info: Vaš životni moto je?

”Uvek može bolje!” 🙂
Teks preuzet sa info-portala ZaJavnost.Info

PRiZnanje – i #PR i #Znanje

in MY WORK

PR mora da bude (samo) hrabar…ili ne!?

Kada sam pre dve godine, dok je još Tijana Varagić radila kao sekretar Društva Srbije za odnose s javnošću (ona neposredna i sposobna cica što te mudro posmatra uvek iza nekog fensi okvira naočara) konkurisala za #PriZnanje, smatrala sam (ovako preterano samokritična) da slučaj moje tadašnje kompanije (kvar satelita i trodnevni prekid TV signala u regionu, u oko milion domaćinstava) možda nije dovoljno „jak“ da bi konkurisao za nacionalnu nagradu (ja je smatram „nacionalnom“ jer je DSOJ jedino strukovno udruženje u državi)…

Razmotrila sam naš slučaj krizne komunikacije, koji je bio vrlo specifičan (sateliti se ne kvare tako često, ponekad se samo izgube u univerzumu) i kompleksan (oko 3 miliona ljudi bilo je bez svojih omiljenih TV kanala, a u doba „hleba i igara“, to je kao da si im ostavio samo suv `lebac), u isto vreme vrlo brz i, povrh svega, neizvesnog kraja (tako je uvek kada zavisi od tehnike), te odlučila da učestvujem, pre svega da pokažem kolegama kako smo radili na ovom, posve specifičnom, slučaju.

Ispoštovala sam sve što je DSOJ tražio, stavila „na papir“ (virtuelni,  jer smo svi, mahom, zaboravili šta je „hard-copy“), trudila se da primenim svoja znanja i prikažem projekt krizne komunikacije koji sam vodila tako kao da klijentu treba da prodam sebe i kampanju koju ću mu voditi (iako sam to počela da radim tek ove godine kao savetnik za komunikacije) i odvažila se da učestvujem.
Pored nekoliko kriza u konkurenciji (a sada više ne mogu da ih vidim, jer linkovi na www.pr.org.rs ne rade kako treba – a trebalo bi da se vidi OVDE), moja kompanija je, sa mnom na čelu projekta, te 2010. godine osvojila nagradu. Sećate se (a ja se sećam) da su i Miloš Đajić, naš neumorni predsednik (kog sam juče pitala „Jel` možeš?“, a on kao svaki muškarac odgovorio „Mogu još uvek!“  🙄 ) i Tijana, tadašnja neumorna sekretarka, govorili kako je prijavljeno mnogo projekata i kako će se žiri rastočiti.

Konkurencija!
To je dizalo adrenalin (ili je, barem, značilo da se ljudi bore za nagradu, da imaju šta da pokažu kolegama i da žele da se takmiče).
Ne znam da li će Ivana Parčetić, naša mlada sekretarka, imati vremena da napravi uporednu tabelu tipa: godina, kategorija, broj prijava, broj finalista, …kako bismo mogli da donesemo neke zaključke, na osnovu tih nekih opipljivih činjenica, tj. brojki (htedoh ja, ali linkovi…).

Svakako je još 2010. godine PriZnanje imalo svoju težinu, pa i 2011. godine, i ja sam se, kao član društva (koje poštujem zbog kolega, struke, neumornog i super-optimističnog predsednika, ali i kao izdavača moje knjige „Musolinijev mikrofon – radio propaganda fašističke Italije“) i ove godine (zaražena optimizmom Đajića?) obrela u punoj sali Doma omladine da vidim šta su kolege lepo radile tokom prošle godine (dok sam se ja u to vreme, uglavnom uzaludno, sa nekima od svojih nadređenih objašnjavala da ćirilica ne prolazi u Mostaru).

Nebojša Radović (@eniac) nam je doveo Željka Joksimovića, scena je bila bomboničasta, tvit-vol je tu i onda krećemo da sumiramo rezultate i gledamo pobednike… Nažalost, meni je, kao i mnogima u sali, izgledalo kao da prisustvujemo internom događaju agencije „Executive Group“… Velika većina nagrada pripala je upravo njima. Ništa MekKenovcima („Represent“), ništa „Blumenu“, ništa malima, nešto malo „Infostudu“ (bravo za firmu preko koje sam dobila tri zaposlenja bitna za moj psiho-profesionalni razvoj) i jedna za kriznu komunikaciju Selakovićevom „StratComu“, mada nisu imali ni konkurenciju (učinilo bi se nekome da živimo u Švedskoj),… da bi na kraju „domaćini“ (u svoj svojoj veličini, tj. broju, izašli na scenu da pozdrave prisutne)… Odmah ću se ograditi – sa „Executive Group“ sam radila i svakome bih ih preporučila, posebno Andreu Šaulu i Sanju Milaković Kolundžiju. I ne kažem da nisu zaslužili nagrade, ali…

Pitamo se i tvitovima gde su ostale agencije, gde su ostali projekti, da li kampanje rade samo kompanije poput VIP-a, ima li mesta za male? Rade li mali kao crnci, pa nemaju vremena da prave prezentacije i predstave svoje klijente i kampanje? Boje li se mali konkurencije velikih, pa idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju? Od čega žive, ako ne rade ništa, na kraju krajeva?

Ili…?

Ili je veliki strah („Šta ako ja ne pobedim?“) ili se plašimo konkurencije („Gde ću ja da se takmičim sa Borom i Darkom?“) ili se ne pojavimo na #Prijem ako nas obaveste da nismo ušli u finale („Moram tetki da odnesem lek u Mojmilovo, preko Donjeg Ljubiša i Krkanovaca…“)…

I tako sedim, gledam u one komentare po haštagu #PriZnanje i pitam se kuda vodi ovo?
Onda se setim priče oko licenciranja PR-ova (koju smo, kao, pokrenuli, pa nismo mrdnuli dalje od početka, a ja na predlaganje imena ljudi za radnu grupu u DM na Tviteru dobila komentar „Nećemo valjda da nam demokrate vode i licenciranje?“), koja mi je potvrdila da i u našem strukovnom udruženju vlada politikantstvo. (Avaj, kako mi do tada nije palo na pamet…!? Mora da smo Đajića izabrali zato što je član GO kod demokrata ili su ga u GO izabrali zahvaljujući funkciji u DSOJ-u, a ne zato što je jedno pozitivno, radno i vredno stvorenje?)

I, ne kažem da nema toga, kao što nema lakog PR-a bez oglašavanja, a oglašavanje, pak, ide preko agencija vodećih nam političara,…ali sam mislila (želela) da smo mi u DSOJ-u intelektualci, širokoumni pozitivci, kojima je važno da gaje struku, da nam na bi neka piaruša novobeogradskog splava u vrućim pantalonicama predstavljala istu na nekoj od (uglavnom propalih) televizija i da nam je važno da predstavimo ono što radimo, da podelimo iskustva, naučimo nešto jedno od drugih, da rastemo i teramo druge da rastu…

Na izlasku iz sale, iz koje su mnogi, pa i ja, munjevito izašli, čujem već kuloarske priče da je druga od dve velike agencije namerno bojkotovala #PriZnanje. Pa, nije…evo vam spiska prijavljenih radova ovde, pa možete da vidite i da je ta druga agencija učestvovala, ali i da je bilo jako dobrih projekata (mada ne previše), osim onih koje je vodila pomenuta agencija koja je odnela sve nagrade (dobro, veliku većinu njih)…

Seli smo u „Šumatovac“, neke kolege, moja polovina i ja, a ja sam uz kafu razmišljala – da li je Infostudova igrica „Pređi most“ manje inovativna i korisna od velike korporativne onlajn kampanje pobedničkog VIP-a ili samo manje košta, da li je (čuvena) „Bitka za bebe“ loše odrađena kampanja u odnosu na kampanju za Društvo za zaštitu dece sa astmom „Dašak“ i Incest-trauma centar, pa nije ni u finale ušla (!!!), da li u ovoj državi, osim u ulici Ljube Didića, ima nekih kriza koje se rešavaju ili ih sve preživljavamo bez rešavanja ili, SAMO, kako Miloš Đajić reče, učesnici moraju da navežbaju prezentiranje svojih slučajeva…a onda me još više zaboli glava, jer (nekako zaključujem) da ako ne znamo sebe da prezentiramo, jadni naši klijenti (i javnost) sa nama.

Onaj „čuveni stručnjak” Kosta Petrov kaže (a nalupetao se u jednom prilogu na RTS-u, mada mnogi od nas o njemu imaju visoko mišljenje (???)):  „Ono što je glavno za PR je da ima hrabrost!“, ali i  „Prvo što PR treba da nauči je da se osmehuje i da bude ljubazan, a onda to treba da nauči i svog klijenta.“ i „PR su  sreća i talenat.“

Važi, slažem se (donekle), …a gde je tu znanje? A i ta hrabrost je, izgleda, zatajila.

NAJBOLJA KRIZNA KOMUNIKACIJA

in SOME NEWS
U sredu, 2. juna 2010., održan je trinaesti, tradicionalni godišnji „PRijem“ koji organizuje Društvo Srbije za odnose s  javnošću (DSOJ), nacionalna strukovna organizacija profesionalaca iz oblasti odnosa s javnošću.Na PRijemu su dodeljena „PRiZNANJA“, PRestižne godišnje nagrade DSOJ za najbolje komunikacijske kampanje, projekte i inicijative. Za nagrade se ove godine, u 12 kategorija, prijavilo rekordnih 96 radova. U finalnom izboru našlo se 36 projekata iz korporativnog, javnog, kao i neprofitnog sektora.
SBB je osvojio PRiZNANJE u kategoriji krizne komunikacije, koju je vodila Tanja Tatomirović.
“Hvala svima koji su učestvovali, pomogli ili davali podršku na bilo koji način. Posebno hvala internet zajednici, na čelu sa Milojem Sekulićem i Poslednjim Skautom, koji su značajno pomogli tokom krize zbog kvara Eutelsat satelita.” – rekla je.
Više informacija na http://www.pr.org.rs
Go to Top