Tag archive

emocije

Breakfast at Tiffany’s, this afternoon… / Doručak kod Tifanija, danas popodne…

in PRIČE IZ MAŠTE

Breakfast at Tiffany’s, this afternoon …

I am lying on the bed with my feet on the wall, and taking care that I do not put my leg on Audrey Hepburn’s face that is smiling to me from the wallpaper. Somewhere behind, somewhere in my head, music can be heard… A dream is stirring my thoughts which convince me that I should, like Holly Golightly, have my own Paul Varjak who would realize that behind that simple black dress, simple pearls and cigarette holder or jeans, plain T-shirt and Adidas sneakers hides fear that each man will be worse than the previous one… and was warning me of this, trying to prevent me from making one mistake after another.

I am thinking that, in fact, no one can prevent me, Tanja. Just as Paul did not prevent Holly …

While my feet slide down the wallpaper without any control, in a dream, and at the same time I feel as if Mr Him, my last choice, lay down next to me and I heard him say: “Darling, are you asleep?” … I close my eyes tightly and think — is this Paul or just another one of those who leave me with only a look which does not end anywhere instead of making me smile constantly… This look at nowhere is mostly challenged by Mr Him, in fact each of Mr Hims, mixing roles in my dream, takes the role of Holly and claims that people belong to no one and mustn’t be tied to each other, while in the same dream I am more of Paul who wants to settle down … but draws wrong cards or makes wrong moves with right cards.

My head is falling next to the pillow and instead of staying in some surreal embrace, I let Mr Him takes his afternoon nap by alone, because He’s actually Holly who lives alone, not intertwining his life, not even his dreams, with mine… Mr Him is complacent. I am just a stop along the way, I am Holly Golightly.

Roles are mixing like a dream … and show reality as it is.

I get up, go out of the room from whose walls the multiplied Miss Golightly is looking at me. I am taking a slice of stinky and sticky Brie cheese from the refrigerator and, still sleepy, I am writing another post on Facebook that it is maybe time to get out of here … because there is nothing for breakfast at Tiffany’s … except the stinky cheese… and then, almost fully awake, I remind myself at the moment how much I love that stinky cheese.

I am taking one more slice and I sit back in front of the Excel table to be ready for tomorrow and think Holly might be absolutely right – that people mustn’t be tied to each other. Maybe Mr Him understood completely correctly that Miss Golightly is just a stop along the way … because she is afraid. Him. And her.

 

Doručak kod Tifanija, danas popodne…

Ležim na krevetu sa nogama dignutim na zid, a pazim da nogu ne stavim na lice Odri Hepbern koja mi se smeška sa tapeta. Negde iza, negde u mojoj glavi, ide muzika… Neki prvi san mi komeša misli koje me vode do toga kako bih možda trebala, kao Holi Golajtli, da imam svog Pola Varžaka koji bi shvatio da se iza te obične crne haljine, jednostavnih bisera i muštikle ili farmerki, obične majice i Adidas patika krije strah da će svaki sledeći muškarac biti gori od onog prethodnog…i upozoravao me na to, pokušavajući da me spreči da pravim grešku za greškom.

Razmišljam kako mene, Tanju, u tome, zapravo, niko ne može da spreči. Kao što ni Pol nije sprečio Holi…

Dok mi stopala bez kontrole, u snu, klize niz tapete i istovremeno kao da osećam da gospodin On, moj poslednji izbor, leže pored mene i kao da ga čujem da kaže: „Draga, spavaš li?“… Zatvorim oči jako i pomislim – da li je ovo Pol ili samo još jedan od nekih koji umesto da mi drže neprekidan osmeh na licu, ostavljaju me samo sa pogledom koji se ne završava nigde… Taj nigde pogled uglavnom je izazvan time što gospodin On, zapravo svaki od gospode Njih, mešajući uloge u mom snu, uzima ulogu Holi i tvrdi da ljudi nisu ničiji i da ne smeju da se vezuju jedni za druge, dok sam ja, u tom istom snu, ipak više Pol koji želi da se smiri… ali izvlači pogrešne karte ili sa pravim kartama pravi pogrešne poteze.

Glava mi pada pored jastuka i umesto da ostanem u tom nekom nestvarnom zagrljaju, ja puštam da gospodin On odspava svoju popodnevnu dremku sam, jer On je zapravo Holi koja živi sama, ne mešajući svoj život, pa ni svoje snove, sa mojim… Gospodin On je sam sebi dovoljan. Ja sam usputna stanica, ja sam Holi Golajtli.

Uloge se mešaju kao san…i prikazuju javu onakvom kakva jeste.

Ustajem, izlazim iz sobe sa čijih me zidova gleda multiplicirana gospođica Golajtli. Uzimam parče smrdljivog i lepljivog Bri sira iz frižidera i, još uvek sanjiva, pišem drugu poruku na Fejsbuku da je možda vreme da odem odavde… jer nema ničeg za doručak kod Tifanija…osim smrdljivog sira… a onda, skoro potpuno budna, samu sebe u trenutku podsetim koliko zapravo volim taj smrdljivi sir.
Uzmem još jedno parče, zavalim se ispred Eksel tabele koja treba da bude gotova za sutra i pomislim da je Holi možda potpuno u pravu – da ljudi ne smeju da se vezuju jedni za druge… Možda je gospodin On potpuno pravilno shvatio da je gospođica Golajtli samo usputna stanica… jer se plaši. On. A i ona.

 

 

Silom vitez

in MY BLOG

Pokušavam da prebrojim svoje letove avionom od septembra – oktobra do danas… i ne uspevam. Morala bih da uđem u kalendar ili pokušam da se setim. Nemam predstavu da li je deset puta ili više… ali jeste bar dva puta mesečno, jer… 1.300km nije daleko na mapi, ali za srce jeste.

Kada smo se tog dana upoznali, nije mi stao sat. Pružila sam ruku da se upoznam kada su mi ga predstavili na nekom sastanku, a on je čekao večnost da mi pruži svoju. Nije mu to trebalo ili možda baš i jeste…? Dogovorili smo se da zajedno odemo kod klijenta, ja da ispričam priču o društvenoj odgovornosti, ako je moguće tajkunu plasirati nešto takvo, a on da vidi šta će sa tom optikom i da li može da im proda još toga u paketu sa mojom pričom.

Bio je 20.april kada sam, kao što sam se kasno rodila – u avgustu umesto u julu, kasnila na sastanak. Poslala sam poruku na njegov broj, ne bi li me tako nadobudan sačekao. Poruka je bila sa najbednijim izgovorom kog se više i ne sećam. Požurila sam, dala sam gas…i stigla sam. Čekao me je u tom Audiju za koji se ispostavilo da može da ide preko 100km/h po gradu, pod izgovorom mog kašnjenja. Dopisivala sam se sa svojim dečkom usput, prevrćući se na zadnjem sedištu…

Kada se besmisleni sastanak završio i mi sa tajkunovom predstavnicom ispričali priču o nedostatku wc-a u školama širom zemlje, te kako bi bilo sjajno u njihovim neupotrebljenim halama napraviti umetničku komunu, on mi je, bez ikakvog posebnog razloga, dok smo se vozili liftom, namignuo.
Pomislila sam, a ja često stvari koje pomišljam, kažem i na glas, kako “Tanja opet pravi sranja…”, citirajući tatu koji je tu rimu često koristio od mojih malih nogu… Valjda sam ih stvarno često i pravila?
Počeli smo intenzivno da se dopisujemo, a ja sam 21. aprila otputovala sa dečkom kod moje tetke u Holandiju. Porodični praznici, ozbiljan dečko, na položaju, u odelu, znate onaj što traži poze za seks na Guglu, …a ja sam nastavila da se dopisujem sa namigušom iz lifta… Posle 4 dana, pre 5 godina, tog 25. aprila 2011., postali smo nerezdvojni. Namiguša i ja. Za moj 38 rođendan uselio se kod mene.

Ne znam kako da opišem ovih 5 godina… Od leptirića u stomaku koji su se u julu prošle godine pretvorili u čelične ptice koje te iznutra razdiru oštrim kandžama? Možda bi tako moglo?

Od leptirića i potpune zaljubljenosti i zaslepljenosti, preko napuštanja iste firme u kojoj smo radili, moje operacije sa koje me je tek treći put nagovorio da ne pobegnem, međusobnog navikavanja mene na Petra koji je tada imao 5,5 godina i Petra na mene koja sam imala 37,5… Od leptirića do padobranaca koji su pokušavali da iskoče iznad naše teritorije uglavnom samo da bi je zapišali i otišli, do davanja krvi za moju mamu koja nas je napuštala polako, ali sigurno… do stajanja u odbranu mene od mog sopstvenog oca, pa često…, mnogo češće i mene same… Od leptirića do naših krznatih članova domaćinstva, beskrajnih šetnji i iznenadnih sedanja u auto i odlaženja u Budimpeštu, Beč, Grac,… bilo gde gde je mogao da se provede vikend daleko od svih…

Od leptirića do 15. jula kada je rekao da odlazi…, a ja “kako god hoću”.
I otišao je, kao što je rekao. Obično je radio sve što bi rekao. Istina, neke stvari pre, neke kasnije, neke mnogo kasnije…, ali bi ih uradio.
Otišao je od leptirića. Od mojih suza za mamom. Od padobranaca. Od ljudske gluposti. Od učmalosti. Od straha šta će biti sutra. Od njegove mame. Od mog tate. Od tajkuna. Od praznih priča. Od škola u kojima deca imaju poljske wc-e.
Moje je bilo da uzmem ili ostavim. Nisam ostavila. Nisam ni uzela. Bar ne još.
Venčali smo se 30. decembra prošle godine. Tamo. Ne ovde.
Ja svake druge nedelje odlazim tamo. On ne dolazi ovde.Moji leptirići nemaju više malena providna krila. Moj leptir je sada čelična ptica. Obično Boing.
Ali nije posekla kandže. One grebu i dalje iznutra. Jer, kad nekog zavoliš u liftu, zato što je namignuo, kad ga voliš zato što je spreman da skoči i potuče se, zato što je i sa 39 godina je samo dečak…, a on je na 1.300km, onda ne vladaju leptirići, nego čelične ptice sa kandžama.

Ovog 25. aprila je 5 godina od kako me je navikao na leptiriće. Prošlo je 9 meseci od kako je odlučio da od princeze napravi viteza. Taj silom-vitez treba uskoro da dobije vizu, spakuje pinkle i tri klupka krzna i ode i on…u potrazi za svojim izgubljenim leptirićima, ostavljajući čelične ptice drugima…

Strateški – sigurno je ispravno. Po pitanju srca – ponekad se čini da za njega nema zakrpe. Možda ga zakrpe jaki nemački šavovi. Ali, uvek će negde da nastavi da traži svoje prve leptiriće. One iste od pre 5 godina. Kao svaki Balkanac koji uvek pokušava da prevari sistem…
Hajde da vidimo da li će mu za to trebati novih pet?

 Napomena: Ovaj blog-post napisan je u čast pet godina provedenih sa čovekom koga volim.
Go to Top