Tag archive

fdu

„SELFI“ – NAČIN KOMUNIKACIJE KROZ AUTOPORTRET

in MY WORK

Svakodnevni život danas za većinu ljudi podrazumeva sveobuhvatnu upotrebu savremenih tehnologija, komunikacije u digitalnom svetu, kao i deljenje informacija i sadržaja u realnom vremenu putem velikog broja društvenih mreža. Mobilni – pametni (eng. smart) telefoni su gotovo non-stop uz nas, a njihova inicijalna, primarna, funkcija – razgovor telefonom – sve češće ustupa prostor drugim vidovima onlajn (eng. online: na vezi, na internetu) komunikacije.

Na jednoj od poslednjih konferencija na temu umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, Markus Romer (orig. Marcus Romer), glumac i režiser, istakao je da dok je radiju trebalo 38 godina od svog osnivanja do dostigne 50 miliona korisnika, televiziji 13 godina, Fejsbuk (orig. Facebook) je ostvario isti uspeh u samo dve godine. To je pokazatelj koliko je budućnost komuniciranja zasnovanog na informacionoj tehnologiji neizvesna, jer su mogućnosti nemerljive, a brzina razvoja nepoznata. (Tatomirović T., „Virtuelno komuniciranje u budućnosti: upotreba i zloupotreba”, CM Časopis za upravljanje komuniciranjem, 7/2008, 103-112.)

Ako samo i površno posmatramo reklame za mobilne telefone primetićemo da retko koja prikazuje ljude dok razgovaraju. Većina reklama sadrži scene sa mladim, nasmejanim korisnicima, koji snimaju zabavne fotografije, najčešće selfi (eng. selfie: fotografija autoportret), namenjene deljenju na društvenim mrežama.

Korišćenje savremenih tehnologija u svim aspektima života neminovno utiče i na to kako posmatramo i doživljavamo svet i ljude oko sebe, kao i na koji način vidimo sebe u okruženju. Fotografije drugih, a sve više i nas samih, kao portreti i autoportreti koje pravimo sa do sada nezabeleženom lakoćom – omogućavaju nam alati koji više nisu privilegija malog broja ljudi, već masovno sredstvo za komunikaciju.

Spoj najnovijih tehnoloških rešenja i društvenih mreža ponudio je platformu gde autoportret dobija svoju omasovljenu verziju u vidu selfija, a njegova vidljivost i rasprostranjenost postaje pomognuta deljenjem informacija u realnom vremenu.

Mišljenja se razlikuju oko toga da li je selfi samo odraz narcisoidnosti, ili može predstavljati i proces samoistraživanja, ili dubljih potreba da se kroz slike – fotografije, odraze nas samih, komunicira sa drugim ljudima. U tom kontekstu ovaj rad se bavi i pitanjem da li kroz selfi njihovi autori prvenstveno žele sebe da „nametnu“ pogledima drugih, ili im je bitna i komunikacija koja se iz takve interakcije može razviti.

U odnosu na ova pitanja rad analizira zaključke objavljene 2015. godine, u Međunarodnom žurnalu za komunikaciju br. 9, do kojih su, istražujući potencijalni značaj selfija, došla dva tima naučnika – Dr. Dejvid Nemer i Dr. Guo Frimen (orig. Freeman), i Dr. Tereza Senft (orig. Theresa Senft) i Dr. Nensi Bejm (orig. Nancy Baym), kao i stavove autora tradicionalnih autoportreta poput Fride Kalo (orig. Kahlo) i Endija Vorhola (orig. Andy Warhol). Ovim pitanjem se bavila i Dr. Pamela Ratlidž (orig. Rutledge), stručnjak za pitanja odnosa psihologije i medijskih tehnologija u okviru svog rada objavljenog na portalu „Psihologija danas“ (Psychology Today.com, Rutledge, 2013.).

Takođe, praćenjem heštega #selfie na društvenoj mreži Tviter (eng. Twitter), u periodu četiri nedelje, i to od 11.08.2016. do 07.09.2016. godine (https://www.tvitni.com/campaign/at3PJ/mxh9Nv4,2016.), obezbeđena je kvantitativna analiza, odnosno uvid u podatke o broju korisnika, u ovom slučaju Tviter društvene mreže, koji su tokom nasumično odabranog perioda, na neki način bili angažovani u onlajn aktivnostima koje su se odnosile na digitalne autoportrete, odnosno selfije. Time želimo da pokažemo da rasprostranjenost fenomena, koji mada ne novitet u ljudskoj želji za (samo)izražavanjem, svakako dobija sasvim nove dimenzije zahvaljujući savremenim tehnologijama i novim medijima.

Cilj ovog rada je i da potvrdi hipotezu da selfi, kao forma komunikacije autoportretom, suštinski nije novina, već fenomen nastao kao rezultat tehnološkog razvoja, kao i da pokuša da objasni svrhu autoportretisanja tj. fenomena selfija.

 

Selfi i slikarski autoportret kao njegova preteča

Ljudi su oduvek imali potrebu da se pokažu drugima, ali i samima sebi, pa su tako prvi poznati autoportreti nastajali uporedo sa usavršavanjem procesa proizvodnje ogledala u vreme renesanse. Sve do XIX veka, najčešće su ih stvarali samo slikari poput pionira autoportretisanja, Albrehta Direra (orig. Albrecht Dürer) (1471-1528).

Razvoj fotoaparata i fotografije omogućava nešto većem broju ljudi da sami sebe ovekoveče, naravno uz trošak i vreme koji su bili vezani za razvijanje filma. Prvi poznati fotografski autoportret napravio je Robert Kornelijus (orig. Cornellius) 1839. godine (www.petapixel.com, 2014) [1].

Digitalni fotoaparati i internet olakšali su još većem broju ljudi da u kratkom vremenskom periodu sa drugima podele momente koje su sami zabeležili. Potom XXI vek donosi pametne mobilne telefone sa prednjom kamerom (Ajfon 4 (orig. iPhone) pušten je u prodaju 2010. godine), kao i društvene mreže fokusirane na foto i video sadržaj kao što su Instagram, Snepčet (orig. Snapchat), Fejsbuk, Jutjub (orig. YouTube) i druge.

 

U svom proglašenju reči „selfi“ za „reč 2013. godine“, Oksfordski rečnik je naveo da je razlog za njeno proglašenje baš te godine taj što ona od trenutka kada je prvi put upotrebljena 2002. na jednom onlajn forumu, zaključno sa 2012. nije stekla širu popularnost – ali da je zato doživela enormnu ekspanziju 2013. godine. Analizirajući učestalost korišćenja ove reči, Oksfordski rečnik navodi da je ona upotrebljavana čak 17.000% više u 2013. nego u prethodnoj godini.

Reč „selfi“ je uvršćen u Oksfordski rečnik, sa definicijom: ˝Fotografija samog sebe, tipično snimljena sa pametnim mobilnim telefonom ili veb (orig. web) kamerom i postavljena na sajt društvene mreže˝.[2] (Oxford University Press, 2013)

Da bismo mogli da napravimo paralelu između selfija i tradicionalnog autoportreta, neophodno je da uzmemo u obzir i definicije reči „autoportret“: ˝Portret samog sebe koga napravi umetnik˝[3] i reči „portret“: ˝Slika, crtež, fotografija, gravura osobe – naročito ona koja prikazuje samo lice ili glavu i ramena˝[4] (Oxford Dictionaries). Odavde se može zaključiti da je jedina razlika između selfija i tradicionalnog autoportreta u tome što prvi ne mora napraviti poznati umetnik, već bilo koja osoba, koja pri tome može postati i poznata nakon što selfi podeli na društvenoj mreži.

Povlačenje paralela između selfija i autoportreta u kontekstu umetničkih analiza i vrednovanja nije nešto čime se ovaj rad bavi. Druga vrsta paralela će biti razmatrana i odnosi se na suštinu onoga što stoji i u jednoj i u drugoj formi auto-portretisanja, a to je komunikacija sa posmatračem.

Rasprostranjenost i popularnost selfija svakako može biti povezana sa masovnom dostupnošću tehnologija i platforma koje ih omogućavaju, ali postoji i drugi aspekt, onaj koji se odnosi na ljudske potrebe i želje. Većina ljudi vidi i doživljava sebe kroz odnos sa drugima, preko onoga kako ih drugi vide.

Potreba da prikažemo sebe drugima na određen način, i da tako učestvujemo u kreiranju percepcije o tome ko smo mi, leži i u osnovi starijih verzija (auto)portreta. Tokom ljudske istorije slikarski, vajarski ili klesarski materijal nisu uvek bili lako i široko dostupni, a oni koji su mogli da priušte sredstva i talenat za izradu umetničkih dela tražili bi i izradu svojih portreta, prvenstveno kao vid dokumentovanja, “ovekovečenja”, statusa. Selfi zahvaljujući tehnološkim rešenjima isključuje “posrednika” (umetnika koji bi napravio portret), ali ne i potrebu da nešto kažemo, poručimo, kroz prikaz, sliku nas samih.

 

 

Prošlost i uticaj tehnologije na razvoj rasprostranjenosti autoportreta

Koliki je značaj selfija u društvenom i kulturološkom smislu, i da li je njegova velika prisutnost doprinela boljoj komunikaciji među ljudima – pitanja su kojima se bavio i Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, iz 2015. U njemu je implicirano da selfi podstiče odnose, komunikaciju među ljudima koji ih dele, komentarišu ili lajkuju (eng. like) – i da samim tim može služiti i za prenošenje dubljih poruka. (Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Uvod, 2015)

Ovaj opis, koji za razliku od Oksfordskog rečnika navodi i interakciju među ljudima, a ne samo čin postavljanja fotografije na društvenu mrežu, dopunjen je i objašnjenjem da je interakcija omogućena posredstvom tehnološki faktora. Selfi postoji zahvaljujući mobilnim telefonima, kompjuterima, internetu. Upravo je tehnologija zaslužna za to što će original selfija, koji je u realnom vremenu napravljen i prvi put podeljen – postati deo infrastrukture digitalnog prostora – i samim tim nadživeti trenutak i mesto svog stvaranja. (Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Uvod, 2015)

Sa kulturološkog aspekta, selfi može doprineti boljem razumevanju različitih kultura, njihovih tradicija, prihvatanju ili neprihvatanju različitih pojava i stavova. Detaljnijim praćenjem onlajn trendova možemo doći i do zaključaka da li su i na koji način određen stav/poruka, izraženi kroz selfi, prihvaćeni od strane ljudi različitih polova, uzrasta, ekonomskih staleža, boja kože, religija… Ukratko, selfi može pomoći širenju nekog mišljenja i ubrzati diskusiju o njemu.

Po pitanju toga da je selfi fenomen koji na društvo prvenstveno utiče pozitivno (podstičući komunikaciju i razmene mišljenja) ili negativno (otuđujući nas i povlađujući našoj narcisoidnosti ili objektivizaciji), mišljenja se razlikuju.

Dr. Dejvid Nemer i Dr. Guo Frimen sa Univerziteta Indijana, u članku pod naslovom ˝Davanje moći marginalizovanima: razmišljanje o selfijima u siromašnim predgrađima Brazila˝, (Međunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Nemer i Frimen, 2015.) navode da su istražujući fenomen selfija u brazilskim favelama došli do zaključka da mladi koji u njima žive selfije koriste ˝…da bi govorili o nasilju u svojoj oblasti, da dokumentuju svoje živote i da obaveste svoje roditelje da su bezbedni tokom dana˝.[5] Oni selfije postavljaju na društvene mreže kao vid ostvarenja slobode govora, međusobnog povezivanja, deljenja informacija koje mogu biti i od životne važnosti. Samim tim, selfije dobija na težini i postaje snažno oruđe za iskazivanje socijalnih i ličnih stavova i problema, kao i sredstvo putem koga mladi u favelama dokumentuju svoj život. (Medjunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Nemer i Frimen, ˝Davanje moći marginalizovanima: razmišljanje o selfijima u siromašnim predgrađima Brazila˝, 2015)

 

Dokumentovanje ličnih životnih situacija, statusa, kao i uticaja širih društvenih dešavanja na pojedinca može se pronaći i u autoportretima slavnih slikara.

Jednim od najznačajnijih autoportretista smatra se i Rembrant van Rejn (orig. Rembrandt van Rijn) (1606-1669). Za života je napravio skoro 100 autoportreta, ali ga najvećim ne čini toliko brojnost koliko vernost autoportreta. Slikao je sebe mladog, starog, siromašnog, bogatog, ozbiljnog, nasmejanog… Analizirao je i sebe, i svoje životne uspone i padove – trudeći se da ih što vernije dokumentuje.

Posmatrajući njegova dela, najčešće se prepozanju tri faze stvaranja autoportreta, od kojih je svaka oslikavala situaciju u kojoj se nalazio. Njegovi rani autoportreti ostavljaju utisak svežine, ljubopitljivosti, kreativnosti, kao i želje da samog sebe podvrgne eksperimentu i istraživanju. Zatim je usledila životna faza u kojoj je bio priznat, poznat, cenjen i bogat. Autoportreti iz ovog perioda odišu dostojanstvom, mada izgleda kao da su izgubili na neposrednosti koja je krasila prethodni period. Pred kraj života, osiromašeni Rembrant se vraća neposrednijem i introspektivnijem stilu autoportretisanja.

Ilustracije preuzete sa web stranice: http://www.artrepublic.com/

Iako su Rembrantova dela, poput Noćne straže i brojnih portreta savremenika, među najpoznatijim slikarskim radovima toga perioda, autoportreti se izdvajaju po svom širem značaju. Istoričar umetnosti Džejms Hol (orig. James Hall) čak smatra da: “Na neki način autoportreti su ono što Rembranta čini poznatim više nego njegova umetnost. Kopije njegovih ranih autoportreta su razaslate na sve strane, tako da svi znaju kako je izgledao čak i ako nikada nisu videli još jedan rad od Rembranta” (Hall, 2014)[6]

I dok je Rembrant nastojao da sebe prikaže što vernije – kako u duhovnom, tako i u fizičkom smislu – neki drugi veliki autoportretisti iz kasnijih epoha su fizičku realnost zamenjivali maštom i alegorijom, ili je uprošćavali – ujedno se trudeći da autoportret prvenstveno dočara njihovo duhovno stanje.

Među njima je i Vinsent van Gog (orig. Vincent van Gogh) (1853-1890), autor više od 30 autoportreta. U svom pismu sestri, van Gog je napisao: “Ja sam u potrazi za dubljom sličnošću od one koju dobije fotograf”.

Svom bratu je pisao: “…da je teško poznavati sebe. Ali nije lako ni slikati sebe. Portreti koje je naslikao Rembrant su više od pogleda na prirodu, oni su više kao otkrovenje.”[7]

Frida Kalo (1907-1954) je svoju duševnu i fizičku bol predstavljala prenaglašeno slikajući svoje slomljeno telo. Često ostajući sama i vezana za krevet, Kalo je izjavila: “Slikam sebe zato što sam često sama i zato što sam model koga najbolje poznajem.” [8]

Ova rečenica u mnogome može objasniti i poriv za pravljenjem selfija. Ljudi sami sebe ipak najbolje poznaju, stoga nije neobično što sami sebe biraju za modele koje prikazuju, i istražuju. Iza selfija, dakle, može stajati i dublja želja za samoistraživanjem, a ne isključivo puka taština, narcisoidnost ili sklonost samo-objektivizaciji.

 

U već pomenutom Međunarodnom žurnalu za komunikacije br. 9 – Dr. Tereza Senft i Dr. Nensi Bejm protive se generalizovanom mnjenju o selfijima kao sigurnom pokazatelju narcisoidnosti i taštine.

Većina mladih ljudi ima manju potrebu za privatnošću od ljudi starijih generacija, te stoga i prave više selfija, i aktivniji su na društvenim mrežama. Njihovi selfiji mogu biti odraz taštine, ali ne uvek – a u obzir se mora uzeti i činjenica da selfije prave i političari kako bi preneli neki stav, poznate ličnosti kako bi se približile fanovima, obični ljudi koji žele nekog da nasmeju (Medjunarodni žurnal za komunikacije br. 9, Senft i Bejm, 2015.).

Baveći se mogućom vezom između snimanja selfija i niskog samopouzdanja, zavisnosti i narcisoidnosti, autorke tvrde da „…do danas nismo videli ni jedno recenzirano delo naučne literature koje ubedljivo dokazuje da su pravljenje selfia i mentalne bolesti u korelaciji.“ [9]

Drugim rečima, selfije u većini slučajeva ne možemo povezati sa razvojem mentalnih bolesti i željom da se drugima nametnemo, već sa potrebom da se sa drugim ljudima povežemo, komuniciramo i prenesemo im neku poruku.

O uticaju selfija na svakodnevni život, na sajtu „Psihologija danas“ pisala je i Dr. Pamela Ratlidž: ˝Ljudi su društvene životinje, upravljaju se potrebom da budu povezani i cenjeni u društvu. Svi mi želimo da budemo cenjeni, poštovani, i uključeni u grupe koje su nam bitne.˝[10] U tim grupama moguće je izraziti svoj stav, svoju pripadost, svoj umetnički dar. Selfie može da pomogne drugima da nas analiziraju i bolje upoznaju kroz veliki broj fotografija. Može biti sredstvo u obezbeđivanju prihvatanja od strane onih do čijeg nam je mišljenja stalo, ili podsticaj na samoanalizu. Uz selfie, moguće je dobiti ili izgubiti pristalice i fanove, moguće je biti ono što jesi i u stvarnom životu, ili igrati neku ulogu. (www.psychologytoday.com, Rutledge, 2013.)

Ni u kontekstu kreiranja uloga i različitih persona, selfie ne odstupa previše od takvog vida komuniciranja primenjivanog u umetnosti ranijeg perioda.

Pop-art umetnik Endi Vorhol (1928-1987) nije imao želju da sebe predstavlja realistično, ni u fizičkom ni u psihičkom smislu. “Ko želi istinu? Tome služi šou biznis – da dokaže da se ne računa ono šta si, već to što oni misle da jesi”, napisao je Vorhol 1980.[11]

 

Pravljenje tradicionalnih portreta u prošlosti, a danas digitalnih autoportreta – selfija – svakako ne pruža argumente za izjednačavanje ova dva procesa. Međutim, prostor za analiziranje sličnosti nalazimo u komunikaciji i interakciji koja je svesno ili ne inicirana u odnosu autora i posmatrača. Savremene tehnologije i globalna umreženost su u tom smislu sredstvo koje ovakvu vrstu komunikacije čine masovnijom i preobražavaju je u svojevrsni fenomen.

U kojoj meri je fenomen selfija rasprostranjen, i koji doseg ima, može nam pokazati i kvantitativna analiza heštega #selfie na Tviteru (urađena putem servisa www.Tvitni.com). Hešteg (eng. hashtag) ili simbol tarabe “#” je do pre samo jedne decenije označavao samo termin koji se odnosi na telefone ili je označavao samo pojam „povisilica“ u muzičkoj oblasti. Sve ove percepcije su se u međuvremenu promenile, a ovaj jednostavan simbol danas predstavlja jedan od osnovnih alata za komunikaciju i prerastao je u fenomen popularne kulture, bez koga komunikacija na onlajn kanalima gotovo da više nije ni moguća, a sve više se širi i u komunikaciji van društvenih mreža[12].

Analiza heštega je rađena tokom četiri sedmice (period 11.08.2016. – 07.09.2016. god.)[13]. Istraživanje je pokazalo da je ukupan broj originalnih tvitova sa heštegom #selfie iznosio 199.629, dok je zajedno sa retvitovima (eng. retweet: ponavljanje, citiranje tvitova) taj broj porastao na 291.717. Takođe, 147.584 ljudi je aktivnosti sa heštega #selfie u ovom periodu označilo kao sadržaj koji im se dopada (lajk).

Pomenuti tvitovi, retvitovi i lajkovi potiču od 152.733 korisnika Tvitera.

Međutim, kada se uzmu u obzir i svi pratioci korisnika (eng. potential reach) – dolazimo do izuzetnog podatka – tokom nepune četiri sedmice bilo ih je čak 547.697.200. Više od pola milijarde ljudi bilo na neki način uključeno u onlajn aktivnosti vezane za hešteg #selfie.

S obzirom da je analiza rađena samo na jednoj društvenoj mreži, bez uzimanja u obzir medija poput Instagrama, Fejsbuka ili Snepčeta (primarno namenjenih deljenju fotografija i video sadržaja) – jasno je da su mobilne tehnologije i društvene mreže odigrale glavnu ulogu u pretvaranju selfija u globalni društveni fenomen.

 

Zaključak

Tradicionalni i digitalni autoportreti u suštini nastaju kao proizvodi iste težnje – da zabeleže trenutak iz nečijeg života, i da ga ponude na uvid i analizu drugima. Na taj način, autoportret, kao i selfi, otvaraju mogućnost stvaranja odnosa i komunikacije između autora i posmatrača.

U slučaju selfija razmatranja njihove vrednosti može odabrati negativan pristup i tumačiti masovnost ovog trenda kao odraz sveobuhvatne krize društva. Međutim, ugao posmatranja može biti i nalik stavovima koje je iznela Dr Pamela Ratlidž (Psychology Today – Selfies: Narcissism or Self-Exploration?, Rutlidge, 2013), gde je jasno da postoje i potencijalni konstruktivni i pozitivni aspekti kreiranja i deljenja selfija. Samoanaliza i razumevanje sopstvenog identiteta se značajno mogu unaprediti transparentnom i otvorenom komunikacijom sa drugima, gde videti sebe i očima drugih može pomoći u rastu i razvoju ličnosti.

Rezultat analize zastupljenosti heštega #selfie na Tviteru govori mnogo o potencijalnoj moći ovog fenomena. Putem njega se velikom broju ljudi može preneti neka informacija, sugerisati nešto – ili ispitati javno mnjenje. Drugim rečima, prava snaga selfija ne leži u samopromociji, već promociji neke ideje – i povezivanju ljudi.

Ostaje da se prati kako će ovaj vid interakcije napredovati, odnosno kako će sve brži razvoj tehnologije i sve veća digitalna umreženost uticati na komunikacije i razmenu predstava koje imamo jedni o drugima i samima sebi.

Rembrant je imao talenta i vremena da svoj život dokumentuje na slikarskom platnu. Većina ljudi danas nema ni jedan od ova dva preduslova – ali imaju prednju kameru na pametnom mobilnom telefonu, i neverovatan broj ljudi sa kojima potencijalno mogu da stupe u kontakt preko društvenih mreža, da im prezentuju neku ideju i da sagledaju sebe – kroz njihove oči, i sopstvenu fotografiju.

 

 

Lista literature

 

  1. Hall, James (2014), The Self Portrait: A Cultural History, Thames & Hudson
  2. Tatomirović, Tanja (2008), Virtuelno komuniciranje u budućnosti: upotreba i zloupotreba, CM Časopis za upravljanje komuniciranjem br.7
  3. Tatomirović, Tanja (2015), Hešteg kao fenomen popularne kulture, FDU Beograd, Seminarski rad
  4. Warhol, Andy (1980) Popism, Harcourt Brace Jovanovich

 

Web dokumenti

  1. Art History Archive (2007) Moffat, Charles: The Life of Frida Kahlo, http://www.arthistoryarchive.com/arthistory/surrealism/Frida-Kahlo.html (02.09.2016.)
  2. Art Republic (2014) Selfies and the History of Self Portraiture, http://www.artrepublic.com/articles/475-selfies-and-the-history-of-self-portraiture.html/hešteg #sthash.OcIB6Rx7.dpuf (02.09.2016.)
  3. International Journal of Communication (2015) Nemer & Freeman: Empowering the Marginalized: Rethinking Selfies in the Slums of Brazil, http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3155/1403   (03.09.2016.)
  4. International Journal of Communication (2015) Senft & Baym: What Does the Selfie Say? Investigating a Global Phenomenon http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3244/1394 (03.09.2016.)
  5. Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/portraithešteg #portrait__3 (06.09.2016.)
  6. Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/self-portrait (06.09.2016.)
  7. Oxford University Press (2013) The Oxford Dictionaries Word of the Year 2013,http://blog.oxforddictionaries.com/press-releases/oxford-dictionaries-word-of-the-year-2013/ (01.09.2016.)
  8. Peta Pixel ( 2013) Becker, Dejvid: Pioneering Photographer Robert Cornelius Credited With World’s First Selfie c. 1839, http://petapixel.com/2013/12/05/pioneering-photographer-robert-cornelius-credited-worlds-first-selfie/ (01.09.2016.)
  9. Psychology Today (2013) Rutledge, Pamela: Selfies: Narcissism or Self_Exploration? https://www.psychologytoday.com/blog/positively-media/201304/selfies-narcissism-or-self-exploration (04.09.2016.)
  10. Tvitni.com (2016) https://www.tvitni.com/campaign/at3PJ/mxh9Nv4 (01.09.2016.)[1] Peta Pixel ( 2013) Becker, Dejvid: Pioneering Photographer Robert Cornelius Credited With World’s First Selfie c. 1839, http://petapixel.com/2013/12/05/pioneering-photographer-robert-cornelius-credited-worlds-first-selfie/ (01.09.2016.)
    [2] Oxford University Press (2013) The Oxford Dictionaries Word of the Year 2013,  http://blog.oxforddictionaries.com/press-releases/oxford-dictionaries-word-of-the-year-2013/ (01.09.2016.)
    [3] Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/self-portrait (06.09.2016.)
    [4] Oxford Dictionaries, http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/portraithashtag #portrait__3 (06.09.2016.)
    [5] International Journal of Communication (2015) Nemer & Freeman: Empowering the Marginalized: Rethinking Selfies in the Slums of Brazil, http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3155/1403 (03.09.2016.)
    [6] Hall, James (2014) The Self Portrait: A Cultural History, Thames & Hudson
    [7] Art Republic (2014) Selfies and the History of Self Portraiture, http://www.artrepublic.com/articles/475-selfies-and-the-history-of-self-portraiture.html/haštag #sthash.OcIB6Rx7.dpuf (02.09.2016.)
    [8] Art History Archive (2007) Moffat, Charles: The Life of Frida Kahlo, http://www.arthistoryarchive.com/arthistory/surrealism/Frida-Kahlo.html (02.09.2016.)
    [9] International Journal of Communication (2015) Senft & Baym: What Does the Selfie Say? Investigating a Global Phenomenon http://ijoc.org/index.php/ijoc/article/view/3244/1394 (03.09.2016.)
    [10] Psychology Today (2013) Rutledge, Pamela: haštag #Selfies: Narcissism or Self_Exploration? https://www.psychologytoday.com/blog/positively-media/201304/selfies-narcissism-or-self-exploration (04.09.2016.)
    [11] Warhol, Andy (1980) Popism, Harcourt Brace Jovanovich
    [12] Tatomirović, Tanja (2015), Hešteg kao fenomen popularne kulture, FDU, Seminarski rad
    [13] Tvitni.com (2006) https://www.tvitni.com/campaign/at3PJ/mxh9Nv4 (07.09.2016.)

 

Stvar je do čoveka, a ljudi sve manje: Razlika između privatnih i državnih fakulteta

in MY BLOG

“Pihtije idu s godinama”, a shvatanje o razlikama između državnih i privatnih fakulteta s iskustvom, tj. takođe s godinama…

Jednom sam, u svojim ranim dvadesetim, tražeći sebe između prava (za kojim i danas žalim što ga nisam završila, jer smatram da bih bila dobar pravni zanatlija iliti advokat) i nekih drugih društvenih nauka, upisala “Megatrend”, jer je bio moderan i nov. Predavanja su se održavala u Sava centru, tada jednom od najvećih konferencijskih centara u ovom delu Evrope.
Kao rođeni kontraš i bundžija, nov vid školovanja mi se tada učinio dobrom idejom, ali sam se ipak zadržala na Fakultetu političkih nauka, gde sam, pre šest godina, završila i postdiplomske, u sivoj zoni Bolonje – između magistrature i mastera, ne znajući gde se zapravo nalazim, ali družeći se sa sjajnom ekipom studenata postdiplomaca i profesora i “učitelja veština” kao što su stari komunikološki lav Miroljub Radojković, neprevaziđeno zanimljivi motivator i stručnjak Brana Stojković, oštra, ali iskusna Snježa Milivojević, te praktičari Dragoljub Žarković i Lila Radonjić, koji su plivali jako dobro u vodama komunikologije, interneta, medija i medijske legislative…i pomogli nam da naučimo kako da iz sebe izbacimo to što znamo, da objavimo, kažemo, prenesemo.

Pre šest godina nisam osećala da sam za tu svoju školarinu ičim zakinuta, osim što sam, i tada, radila od jutra do sutra, pa me je profesor Radojković povremeno prozivao da se pojavljujem tako često na fakultetu kao Halejeva kometa. Malo sam se durila, malo sam nadoknađivala to dobrim ocenama, objavljenim radovima, pa je sve prošlo u sreći i zadovoljstvu. Moja knjiga, jedina na podneblju Balkana na temu fašističke radio propagande, datira baš iz tog perioda Fakulteta političkih nauka.

Kada smo počeli da se bavimo temom doktorskih studija, profesor je zaključio da sam više praktičar nego teoretičar, te da se, bar za neko vreme, manem toga. I doktorat, valjda, dolazi s godinama?

Tako sam se jedno vreme pravila akademski mrtva, a onda sam se vratila u te vode na Fakultetu dramskih umetnosti koji je nudio već neko vreme katedru za menadžment kulture i medija. Kultura me nije posebno dirala, jer u ovim našim turbulentnim vremenima, oduvek sam je shvatala samo kao slamku spasa za napaćene mozgove i kao hobi manjine, ali joj nikada nisam prilazila sa stručne iliti teorijske strane. Par profesora, tih na doktorskim studijama, dalo mi je zamajac da i o tome više čitam, shvatam, zauzimam stav. Za to im hvala. Medije sam, pak, s druge strane, za svoje 42 godine, sažvakala sa raznih strana, sanjala, živela,… i neko vreme tražila gde ću to svoje znanje da zaokružim, sistematizujem, upotrebim i, na kraju, predam nekome… kao što ga, zrnce po zrnce, predajem kroz neke sporadične treninge ili tekstove u toj oblasti… ili, kao što kroz privatizaciju “Pančevca” saznajem sve aspekte jedne privatizacije medija i uporedo učim šta tu može bolje, šta ne valja, šta i gde škripi i gde smo, zapravo, zaglavili u tom procesu.

Privatni fakulteti, nekako, nisu dolazili u obzir za doktorat,… mada sam redovno, priznajem, kliktala na njihove sajtove, tražeći sebi alibi da se zaista svojim daljim studijama posvetim upravo tamo, na nekom od njih. Ali, avaj,… imidž koji su oni navukli na svoja pleća činio se nesavladivim. “Da li se tamo uopšte nešto radi?”; “Koliko košta školarina, nije li to preskupo za ono što (ne) dobiješ?”;  “Kako se vrednuju ti radovi, hoće li ih neko objaviti van granica?”; “Da li ću zaista uspeti da se sistematizujem?”; “Da li će ta disertacija “upropastiti” sve što sam do sada uradila na državnom Univerzitetu?”; “A šta ako odlučim da odem u inostranstvo?”; “Da li…? Ako…? Šta…? Ma, daj, Tanja, to je privatni fakultet na kom se skoro pa kupuju diplome…”.  Bam, puf, prijemni, … eto mene na listi primljenih nekoliko kandidata na FDU, na menadžmentu. Godina je 160.000 dinara. Tri godine. Trinaest ispita. Disertacija. Jupi… upi… pi..i………………………

Naporan raspored konsultacija iliti predavanja koji profesori ne žele da preskoče, jer, kažu, svi ih posmatraju posle tih kojekakvih afera oko kupovina doktorata od strane znanih i neznanih… Moramo da sedimo tri do četiri puta po par sati nedeljno, prežvakavamo svakojake teme i dobijemo potpis da smo bili uredni u dolascima. Kao prvačići. Neki od profesora pokušavaju da nas ubace u okvir, neki nam oslobađaju tračke kritičkog duha, a neki nas uvlače u teme koje oni poznaju, bez želje da se otrgnemo iz okvira baš tih, njima poznatih, stvari… Baci hipotezu na papir, provuci je kroz teoriju, ospori i dokaži i to je to. Ako omaneš metodološki – idemo iznova. Baci hipotezu, provuci teoriju, ospori ili dokaži… spremi rad za objavu, pomozi mi u istraživanju da li je starije kokoška ili jaje i to je to… Naučni doprinos? Piiiip. Piiiip. Ko je rekao da je nužan naučni doprinos? Kažu “to je sve proces učenja”. Yes, indeed, ali nismo mi tu došli da učimo, no da posložimo ovo što znamo, uskrstimo, prekrstimo, izbacimo sopstvenu teoriju, inoviramo metodologije, zaista dignemo kritički duh na nivo koji će biti ne šuplje kritike radi same kritike, nego inovatorske i, možda, revolucionarne… To hoću za 160.000 dinara po akademskoj godini. Hoću i više da platim ako neko neće da me šiba po prstima zato što znam nešto više nego što zna on. Na državnom Univerzitetu. To sam želela. Tome sam se nadala. Nisam normalna. Idealista. Ne vidim dalje od očiju. Tako se pogrešno i zaljubljujem čitavog života. Valjda imam poverenja u državu (!?) i njene institucije od 1980. kada sam položila pionirsku zakletvu? “Dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi…” i da neću tumbati isključivo tuđe teorije i praviti se pametan po metodološki ispravnom receptu? Aha. U Srbiji. Koja umire jer 5% nešto pokušava da uradi, a 95% čeka da neko drugi uradi nešto za njih. (Izvin`te, ništa lično, vi što čitate ste sigurno u ovih 5%.)

Desilo se nešto nalik onome zbog čega sam pljuvala privatne fakultete… Dobila sam mačku u džaku… Sada je stanje takvo da znamo više od nekih profesora na neke teme, a da oni to pokušavaju da osujete tako što će pokušavati da nas demotivišu rečima da ne znaju šta ćemo mi uopšte na doktoratu (iako su nas oni nedavno primili na prijemnom ispitu); da moramo da se bavimo oblašću koju oni preferiraju; da moramo da prećutimo (moramo li?) kada nam, ne vodeći računa o svom rečniku, kažu da je “sadržaj ALJKAV” jer nije dobro numerisan, a nama zamere na “nedovoljno akademskom rečniku” u radu; saopšte nam i to da nisu imali vremena do noć pred ispit pregledaju radove (bolje da su to prećutali); zamole da im šaljemo te iste aljkave radove samo u Word formatu, jer u .pdf nije moguće obeležavati i komentarisati, kako kažu (!?); kritikuju svoje kolege sa iste katedre koji dozvoljavaju da se radovi koriguju u istom ispitnom roku (šta bi sa “procesom učenja”?); pominju negativne slučajeve tipa “odličan student doživeo je nervni slom, nije ovo za svakoga” (ja to čujem kao: “Kupite prnje! Ne možete vi nama da govorite šta je ispravno.”); prete proverom plagijatorstva “provlačenjem kroz Google” (advanced tools, nema šta); ponašaju se kao da smo im konkurencija i … oh, wait… KONKURENCIJA? No way?

Većina studenata na doktorskim studijama o kojima pričam je enormno uspešna u svojim praktičnim poslovima i od njih manje – više dobro živi. Većina njih drži u malom prstu ideje, projekte, iskustvo koje neki od profesora i nemaju i nikada ga neće imati ako nastave da se kriju iza katedre i jedne objavljene knjige, koja je, u stvari, njihov doktorat. Svaki od tih studenata ima već neki objavljeni rad. Neki i knjige. Svaki radi ozbiljno i naporno u jednoj ili više oblasti. Neki rade mnogo ozbiljne stvari. Neki se bore protiv vetrenjača i pokušavaju da održe u životu ustanove kulture. Neki organizuju spektakle na nivou savremenih i ekonomski jakih zemalja. Neki učestvuju u stvaranju legislative. Neki je sprovode u praksi, uz sve muke koje nepovezana legislativa može da uzrokuje. Svaki je došao na državni Univerzitet, umesto da ode na privatni, jer je želeo da dobije “bolju” diplomu, čistiju, priznatiju,… a dobija demotivaciju; izjave neprimerene jednom akademskom građaninu i pedagogu; sistem koji funkcioniše pomoću štapa i kanapa; profesore koji predaju o novim tendencijama, ali savetuju da je, ipak, bolje držati se teme iz oblasti istorije… jer, plašim se ja, ne poznaju dovoljno ono što bismo mogli da dotaknemo na konsultacijama ili u svojim radovima… ili, jednostavno, državni fakultet gubi trku sa privatnim i od sve vrednosti koju ima – a) ima nekolicinu sjajnih profesora kojima treba skinuti kapu (skidam vam je!), jer se osim profesure bave i nekim praktičnim stvarima koje doprinose boljitku ovog posrnulog društva, koje prenose studentima i od njih stvara onih 5% koji nešto rade i b) ima imidž koji datira iz starih vremena, podšprajcovan sa par afera sa privatnih fakulteta, koje pogoduju imidžu konkurencije. To sve ide na štetu studenata koji bi mogli na privatnim fakultetima nešto i da urade, inoviraju, pokušaju da izađu iz okvira koji im čvrsto propisuje državna institucija, ovakva. Verujem da to i rade?

Uvod, hipoteza, predmet, cilj, zaključak… i dođoh do onoga što sam htela da kažem. Nije baš metodološki. Čak je i prilično aljkavo, jer su mi, kao i svakom meteoropati koji radi dva posla, doktorira, te ni posle tri meseca ne može da shvati da više nema majku, i misli aljkave (pardon my non-academic wording). Nije sve crno – belo. Nisu privatni fakulteti nužno loši. Nisu državni nužno pošteni, jaki i dobri. Stvar je do čoveka. A ljudi sve manje. Stvar je i do suštine. A forme sve više.

Stavovi idu s godinama. K`o i pihtije… mada do njih još nisam stigla.
Uzdravlje.

PS: Ako me budu prozvali ili na drugi način osetim posledice ovog posta, javiću vam detalje. Čisto da znate u šta se upuštate ako i dalje mislite da je državna obrazovna institucija nešto što znači kvalitet. Ja više ne mislim. Čast izuzetnima. 🙂

PS2: I ako me budu stigle posledice, neka me stignu. U tom slučaju znači da ne moram ni da trošim energiju za studije u takvoj instituciji. Sa 42 mogu da imam mišljenje i ne budem ziheraš. Imala sam ga i sa 12.

phd070908s

[This is very personal blog post. The opinions expressed here represent my own and not those of my employer or anybody else.]

Go to Top