Tag archive

Forum

Da li sam ja plavuša koja beži iz kupatila kada opere kosu?

in MY WORK

Stara priča: agencija – klijent – novinar i obrnuto

Kada mi u Srbiji pošaljemo neispravno svinjsko meso u izvoz i to prođe sa „obratićemo ubuduće više pažnje“ – ko sam ja da se bunim zbog jedne pogrešne reči? 

Ovaj tekst inspirisan je jednom glavoboljom sa jednom od PR agencija, “Nijebitnokojom”, a ne bi bio napisan da me kolega prekjuče nije podsetio rečima „Ja nisam mogao da se uzdam ni u jednu agenciju u Srbiji i budem siguran da će od njih izaći nešto što ja neću morati da pregledam.“… A šta se desi ako ne možete baš sve da pregledate, ne možete da držite crvenu olovku kao učiteljica i ispravljate greške, interpunkciju, pravopis… Onda se desi da vas boli glava.

Ovaj tekst napisan je na osnovu istinitog događaja. Istinit događaj je moje iskustvo sa agencijama – iznutra i spolja. I glavobolja je istinita, isto tako.

Odavno se bavim poslom odnosa sa javnošću – još od početaka volontiranja po raznim redakcijama, posla dopisnika, novinara kojem je pendrekom razbijena glava na demonstracijama 1996., preko prvih naslovnih strana zbog kojih sam bila na „oku policije“ i bila primorana da prestanem da pišem to što sam pisala.

demokratija1

U okviru Ministarstva prosvete i početaka tada novog, centralizovanog upisa u srednje škole, imala sam zadatak da vodim računa o tonama neke administracije, ali i da svake godine roditelje 4.000 osmaka i te iste osmake, njihove tetke, strine, babe i dede, obaveštavam o tome kako će se polagati prijemni ispiti, kako se popunjava lista želja, kako da dete iz Kovina (ne) bude upisano u školu u Nišu i slično. Agenciju nisam imala, bila sam one-man-show i sve je teklo kako treba. Novinari su bili ti koji su mene zvali, ja im davala informacije, pila kafu sa njima, objašnjavajući sve novitete, uporedo radeći sve ostale poslove vezane za upis u tom regionu.

U Višem trgovinskom sudu bila sam pionir koji je trebao da uskladi 17 regionalnih trgovinskih (sada privrednih) sudova i objasni im zašto moraju da se otvore ka javnosti i kako da postupaju sa informacijama od javnog značaja. Jednostavno, moj zadatak je bio da posle afere „stečajna mafija“ trgovinske sudove dovedem u stanje normalne ili, pak, bolje komunikacije sa medijima i javnošću. Agenciju nisam imala, pomagao mi je USAID – CCASA projekat, ali sam sve operativne, a i većinu strateških stvari, obavljala sama. Rezultat tog  rada bilo je priznanje povodom svetskog Dana prava javnosti da zna i preporuka Rodoljuba Šabića.

U Petrohemiji nije bilo slatko komunicirati sa javnošću i obaveštavati ih šta je štetno, šta nije, kako je tehnologija „ipak“ stara nekoliko decenija i kako 1.800 porodica živi od te iste tehnologije… Iz ove perspektive živo me zanima kako bi jedna agencija, one sa kojima se danas susrećemo, ispratila benzen, isparenja, propilen, sirovi benzin i ostalo, flertujući u komunikaciji sa državom kao većinskim vlasnikom, ali i „vlasnikom“ inspekcija za zaštitu životne sredine, te sa lokalnom zajednicom čije sportske klubove sponzorišeš u isto vreme… Zanima me, između ostalog, kako bi bilo koja agencija računala radne sate u sred noći, kada me je, obično oko 2 – 2:30, zvao dežurni fabrike da mi kaže da smo, npr., „ispali“. To je značilo potencijalne milionske troškove za ponovno pokretanje fabričke skalamerije, ali i veliku mogućnost da će kontrolne stanice vazduha u gradu poludeti… Verovatno bi nas to skupo koštalo, a rezultat bi bio vrlo neizvesno bolji od onoga što sam postizala sama – neprekidan kontakt sa medijima, po neka kafa, po neko sukobljavanje stavova, što je, istovremeno, značilo i moju spremnost da podelim istinu, budem realna, od novinara zatražim pomoć, ali ih i sa kamerama uvedem u krug fabrike… i tako smo uspevali da napravimo strategiju, samo mediji i samo ja, bez agencije. A nije da mi nije trebala pomoć. Ljudski životi su, često, bili u pitanju…

Blic_zena_1_resizeBlic_zena_2_resize

 

U mojoj sledećoj firmi – velikom, regionalnom operateru kablovske i digitalne televizije i interneta, agenciju sam, kao direktor Sektora korporativnih komunikacija, koristila samo u Sofiji, gde sam imala potrebu za organizacijom „na daljinu“ konferencija za novinare, te u Sarajevu, gde u tom momentu, još uvek, nisam imala direktne kontakte sa medijima. I bilo je u redu. Svašta smo nešto uradili u toj firmi. Sredili forum koji je bio u haosu, uspostavili dobre odnose sa medijima, viđali se sa njima…sve bez agencije, sa internim timom i nekoliko spoljnih saradnika koji su radili pod našom/mojom palicom. Na kraju je taj rad rezultirao i čuvenim PRiZnanjem za najbolju kriznu komunikaciju . Bez agencije, a nije da mi nije trebala, jer je posla bilo i previše…

nw_priznanje3

 

E, onda sam ja postala „kao agencija“. Bila sam freelance savetnik za komunikaciju. Radila sa nekoliko saradnika – agencija i projekata, od kojih sam često mogla da čujem „Ne možemo mi da držimo te standarde koje ti postavljaš.“ A šta sam ja to postavljala kao standard za klijente (a klijenti su bili i mali, i veliki, i domaći, i svetski, i firme, i projekti…)? Pre svega, taj moj “standard” je bio da znam čime se klijent bavi i da se upoznam sa spektrom usluga i proizvoda; da se ne bavim SAMO i striktno uslugama koje smo ugovorili, nego da uvek dam nešto više; da predložim više; da ne radim sve u poslednjem momentu; da proverim sa klijentom sve što treba, ali i da mu dam povoda i sigurnost da se osloni na mene; da posavetujem i kada se savet ne traži;… da ne pravim slovne greške; da prevodi budu kvalitetni, ali i u duhu jezika; da ponudim sve ono što bih ponudila i sebi samoj da sam klijent, sve ono što znam da bi mi, kao klijentu, značilo…

A onda sam, pre 1,5 godinu preuzela PR palicu u Microsoftu, za tržište Srbije i Crne Gore. Novo iskustvo, u svakom slučaju. Prepuno korporativnih standarda, koji su mi u nekim slučajevima sasvim OK, mada neki znaju i da umore. Svejedno, to nam omogućava da u više od 110+ zemalja uspešno radimo isto – i oni u centrali u Americi, i mi ovde, i kolege u Kazahstanu. Agencija je tu i znači nam zbog velikog obima posla koji imamo, kako interno, tako eksterno. Baš zbog toga da bi sve bilo kako treba, na mestu, po proceduri, struktuirano, bez greške.

I sada, ako očekujete da ću početi da kritikujem agencije sa kojima radim ili sam radila – neću. Reći ću da su standardi generalno niži nego ikada, iako je konkurencija (pre)velika. I ja, a i većina mojih kolega to može da potvrdi, ako želi… Sa druge strane – agencija su ljudi. Ti ljudi ne rade samo za mene, kao što ja radim samo za mene (osim u slučajevima kada postanem toliko dobrodušna, pa krenem da pomažem svakome ko me zamoli, nauštrb svog sna i koncentracije).
To su ljudi koji za klijente imaju mene, ali i Jelenu, Ivanu, Marka, Milicu,…i mnogo njih. Ako još, povrh toga, rade u različitim industrijama, zašto ja onda da ne očekujem da pogreše u opisu nekog mog servisa? Da li je paket ili servis, da li je Office 365 ili 2013, ko te pita… teraj dalje, svakog čuda za tri dana, pustićemo novo saopštenje, ko ih još broji, idemo, idemo… tweet, post, tekst, event,… “A ko si ti, ustvari?”

I pitam se da li je problem u mojim zahtevima, standardima, u tome da je neko mnogo ili malo plaćen, da li je isto ako je „ne verovatno“ ili „neverovatno“, da li je „user friendly platform“ zaista „prijateljski nastrojena platforma“ ili „poznata platforma“, da li je „servis“ ili „paket“, da li je… i onda sedim sa jednim od naših respektabilnih novinara iz jednog velikog tradicionalnog medija na kafi, njemu zvoni telefon, on pogleda u isti i kaže: „Agencija? Pa neću da im se javim. Nek mi se javi njihov klijent ako mu je važno, agencijama se ne javljam.“.

Mnogo volim ljude iz agencija. Većinu njih. Neki su izuzetno inteligentni, neki zabavni, duhoviti, većina zna svoj posao…ali ne mogu da postignu sve. Neki, prosto, nisu radili u redakcijama i ne znaju kako novinari funkcionišu, osim što im je neko o tome pričao. Da li im tražim opravdanje ili pokušavam da izlečim svoju glavobolju koju su mi tog jednog jutra, bilo kog, implementirali kao „highlight of the day“… ? Ne znam, ali znam da se sa većinom njih osećam kao da sam na traci. Jedna od.

Ponekad se osećam i glupo, kao prava plavuša, ona iz viceva tipa „Zašto plavuša beži iz kupatila kada opere kosu? Zato što na šamponu piše „Wash and Go“. Osećam se glupo i kada se neke PR agencije prodaju kao lobisti, a  Toma Damnjanović ih i ne poznaje, a ni oni što se vazda nalaze u svim vladama. Posebno sam se glupo osećala kada su neke agencije pokušale da mi prodaju neke „inovativne digitalne strategije“… a ja se istima bavila kada su oni još bili u srednjoj školi. Digital TV Europe me je jednom, 2010. godine, stavio u 50 najvažnijih ljudi broadband industrije upravo zbog digitalne komunikacije.

pOFC-DTVE-NovDec10

Ja se raspitam pre sastanka sa kim se sastajem, šta mu je stručnost, kako ga mediji percipiraju… Jednostavno, napravim unakrsnu istragu preko interneta ili raspitujući se i onda idem na sastanak. Vi ne?

Volim i novinare. Mnogo su mi dragi. Negujem ih koliko god mogu. I to ne radim na silu, nego zato što volim da vidim nasmejane ljude oko sebe. I ne uzimam im za zlo kad mi traže da platim članak. Platim kad mogu, kad ne mogu – oni ga objave i bez toga, jer imamo dobar i pošten odnos. Jave mi kad nešto može, a i kad ne može. Umeju i oni mene da nasmeju. Nekad pritiskaju kao ludi, ali nisam ni ja, nekad, mnogo bolja. Nekako umemo da uskladimo taj pritisak.

I da zaključim – mislim da moje kolege i ja više cenimo i volimo kada nam agencija kaže „Ne mogu to da ti završim.“ umesto „Izvini, neće se ponoviti.“. I ne treba da se ponovi. Nećemo da se igramo beskrajnih repriza kao na RTS-u. Može li neka premijera? Npr. tipa „Ubistva u Midsomeru“  – ne preterano uzbudljive, ali pouzdane i dovoljno zanimljive da je odgledaš opet, bez da te boli glava.

Da, i da se ne osećaš kao Rus kome su poslali neispravno svinjsko meso…ili kao plavuša koja beži iz kupatila.

Čak je i Duče „nagazio“ Lizu Serđo kada je shvatio da ona samovoljno interpretira njegove govore prilikom prevoda na engleski. Možda je njoj to pomoglo da napravi karijeru jedne od prvih ženskih komentatorki, ali Dučeu sigurno nije pomoglo u njegovom PR-u u koji se toliko uzdao. Ili…?

Enjoy the day – MUSIC

cropped-its-not-exactly-rocket-science.png

 

Odricanje od odgovornosti: Ovaj tekst nema veze ni sa jednom konkretnom agencijom koja posluje u Srbiji ili regionu. Tekst je napisan kao lični utisak autora o dosadašnjim opštim iskustvima i ne odražava ni u jednom segmentu stavove bilo koje pomenute kompanije, institucije ili pojedinca. Unapred se izvinjavam onima koji nisu doprineli ovakvom utisku, a njih, na sreću, još uvek ima. Hvala i onima koji su se prepoznali… 🙂

Disclaimer: This is a personal web page. The opinions expressed here represent my own and not those of my employer or anybody else.

SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

in MY WORK

Internet doajeni o istoriji i budućnosti internet foruma
SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

Zahvaljujući društvenim mrežama kao što su Facebook, Twitter, LinkedIn, a u novije vreme i Pinterest, te mogućnostima komentara na online izdanjima raznih medija, o forumima kao načinu komunikacije na internetu, posebno u svrhe promovisanja brenda, sve manje se govori i na njih se usmereva sve manje pažnje. S razlogom ili ne, forumi su donekle zapostavljeni. Možda nam se samo čini da je njihov značaj dolaskom novih društvenih mreža umanjen?

Kako je to izgledalo pre samo nekoliko godina, a koji značaj forumi imaju danas, podelili su sa nama poznati online stručnjaci Miloje Sekulić, vlasnik i direktor Internet agencije (www.internetagencija.rs), Željko Subašić aka Poslednji Skaut, direktor LBS TEAM  (www.lbsteam.com i www.poslednjiskaut.com) i Dragan Varagić potpredsednik Internet group (www.internetgroup.rs i www.draganvaragic.com).

Ova trojica doajena internet komunikacije podsetili su nas kada su forumi doživeli svoj najveći uspon. Dragan Varagić nas vraća u doba od 2001/2002. do 2007/2008. „U to vreme kompletan dijalog na webu se dominantno dešavao na različitim forumima, slično kao što je to sada sa Facebookom, ali ipak u manjoj meri – bilo je manje korisnika interneta u ovim krajevima.“ Željko – Poslednji Skaut, sa pet hiljada žena na svom ličnom Facebook profilu i značajnim brojem fanova na stranama koje je pravi i vodi, kaže da se era interneta deli na vreme pre i posle pojave Facebooka, najvećeg fenomena internet komunikacije. „Samim tim je i jedan broj foruma prestao da postoji, izgubivši svoju publiku, koja je našla zanimljivije mesto za interakciju.“ dodaje on.
Dragan podseća da različite društvene mreže imaju različite namene: „Korišćenje društvenih mreža je prisnije i jednostavnije. U osnovi, naročito putem Facebooka, korisnici dominantno imaju komunikaciju sa svojim poznanicima, a preko Twittera se dominantno informišu. Forumi nikada nisu bili uspešni u komunikaciji sa prijateljima i poznanicima, a naročito nisu bili naročito efikasni u prenošenju novih informacija.“
Ipak, Miloje Sekulić naglašava da, za početak, treba imati na umu činjenicu koju mnogu zaboravljaju, a to je da forumi jesu društvene mreže.

Prisetili smo se i najpopularnijih foruma u Srbiji i regionu i njihovog „zlatnog doba“. Željko i Dragan odmah pominju Elitesecurity, Devprotalk i naravno Burek, ali i forum B92, forum Krstarice, MyCity, kao i veći broj manjih foruma koji su i danas dosta aktivni. Miloje dodaje da je Burek (www.burek.rs) definitivno najveći opšti forum u regionu i on broji preko 1.500.000 registrovanih članova. „Sama činjenica da je bio među retkim ovdašnjim web lokacijama koje su bile interesantne stranim investitorima da ulože novac u njih govori o potencijalu tolikog broja ljudi okupljenih na jednom mestu. Ivan ga lepo vodi i danas i mudro koristi njegov potencijal za podršku drugim projektima koje razvija.“ Miloje nas podseća i na „ženske“ forume – „Ana forum (www.ana.rs) je do pre malo više od tri godine kada su nastali „Blic žena“ i „Lepota i zdravlje“ bio jedina razvijena web lokacija specijalizovana za dame i njihova interesovanja. Mislim da se nisu dobro snašli u novom vremenu i da nisu monetizovali svoju popularnost koliko bi mogli.“ Ako vas ne dao Bog nešto štrecne i potražite na internetu lek za svoju boljku vrlo je verovatno da ćete među prvim rezultatima pretrage naići na Doktor forum. „Manje je poznato da je njegov vlasnik developerska kuća, a to se vidi recimo po naprednim fukcionalnostima objedinjenim u sekciji “Net Doktor”www.doktor.rs/netdoktor.php.“ kaže Miloje i podseća da je forum B92 (http://forum.b92.net) značajno doprineo popularnosti i poseti samog B92 sajta izazivajući i brojne negativne komentare zbog politike moderacije. Na kraju, ali naravno ne najmanje bitni, jer od njih je sve počelo, su pomenuti stručni IT forumi Elitesecurity (www.elitesecurity.org) i Devprotalk (www.devprotalk.com). Elitesecurity je u jednom trenutku bio regionalni fenomen. „Ne samo da je bio najveći stručni regionalni forum nego su na njemu, naravno bez tenzija, razmenjivali znanje i informacije svi IT profesionalci i oni koju su to želeli da postanu.

Željko je bio urednik SBB foruma, koji je bio najveći i najorganizovaniji forum kada govorimo o forumima kompanija koje se bave internetom i kablovskom televizijom. „U početku je bilo dosta problema, dobio sam u ruke forum koji niko godinama nije održavao na pravi način. Recimo, za prva tri meseca sam uklonio ogroman broj komentara kojima nije bilo mesto ni na ulici. Urađena je totalna reorganizacija istog i započeto je moderisanje 24/7.
Miloje je bio moderator i administrator “Internet marketing” delova Elitesecurity i Devprotalk foruma i još nekih delova Elitesecurity foruma vezanih za E-poslovanje, razvoj interneta, itd. „Početkom ovog veka (sjajno zvuči, zar ne!?), tamo negde 2002. godine poraslo je interesovanje za internet marketing pa su na tada praktično jedinom tadašnjem IT forumu otvorene sekcije posvećene ovoj temi.“, seća se Miloje i dodaje da su te teme uređivali Dragan Varagić i on. „Bilo je to stvarno lepo pionirsko vreme specifično i po tome što su “forumaši” počeli da se druže i van foruma.“ On je tada, uz dragocenu logitičko-organizacionu pomoć Zorana Torbice organizovao prva okupljanja članova Elitesecurity foruma, a potom i sedmodnevni festival interneta “ES leto” (http://www.elitesecurity.org/f63-ES-leto-manifestacija). „Mislim da je to bio inicijani trenutak za stvaranje ovoga što danas zovemo “Internet zejednica“ i nukleus za mnoga kasnija dešavanja. Ljudi su se tada videli, prepoznali i upoznali i ta prijateljstva i poslovne saradnje traju i danas.“ kaže Miloje.

Šta se postizalo komunikacijom na forumima? Da li je postojala opipljiva korist za kompaniju/brend ili su forumi služili za komunikaciju sa publikom i za ublažavanje eventualnog negativnog imidža kompanije i/ili brenda?

Forum je bio mesto gde smo se trudili da svaka novost iz kompanije prvo bude saopštena korisnicima, kao neka vrsta ekskluzive.“ kaže Željko i podseća da je forum odigrao važnu i ogromnu ulogu u momentu velike krizne situacije u SBB-u. „Društvo Srbije za odnose s javnošću je tu uspešnu kriznu komunikaciju, u kojoj su korišćeni najviše online kanali, nagradilo PRiZNANJEM pre dve godine. Blagovremenim informacijom na forumu, ali i na drugim online kanalima o kvaru satelita kada je bezmalo pola miliona domaćinstava ostalo bez TV signala, kompanija je prošla bez negativnih objava u medijima i bez otkazanih ugovora, što je bio veliki uspeh.“ Željko podseća da ovo nije bilo moguće bez stručne pomoći i saradnje u samoj kompaniji – „Ja sam imao sreće da je tamo tada o PR-u vodio računa istinski stručnjak i jedan od pionira online komunikacije u kompanijama, bez kojeg bi ovaj forum verovatno postojao samo kao mesto za izbacivanje frustracija nezadovoljnih korisnika.
Forumi i danas predstavljaju veoma dobro „tesno okruženje“ za vežbanje online konverzacije, jer je ona u osnovi sporija na forumu nego na mrežama kao što su Facebook ili Twitter. „Korisiti za organizaciju su bile mnogo manje vidne u konverzaciji u odnosu na sadašnje društvene mreže i takva je situacija zbog mnogo većeg broja online korisnika sada, a naročito velikog učešća predstavnika medija na društvenim mrežama, koji veoma brzo preuzimaju i koriste interesantne informacije sa današnjih društvenih mreža.“, ocenjuje Dragan Varagić.

Šta se dogodilo sa forumima koje su administrirali naši sagovornici? Da li neki i danas ima sličan značaj kada su u pitanju online komunikacija, pre svega kompanija, brendova? Kakav je trend? Ima li budućnosti za forume?

Dragan je najviše bio aktivan na EliteSecurity i Devprotalk forumima. „Na oba foruma sam administrator za određene teme i danas, s tim da se s vremena na vreme uključujem uglavnom na Devprotalk.“
Milojevi moderatorski forumski dani prošli su zapošljavanjem u agenciji za odnose sa javnošću u kojoj je uvodio praksu intenzivne online komunikacije u korist klijenata, pa bi se tako našao u sukobu interesa. „Sem toga“, podseća Miloje – „korporativni angažman zaista zahteva toliko vremena i pažnje da čak ni za ovakvu vrstu hobija ili rada na dobrobit zajednice, kako ga ja vidim, nisam imao vremena.“
Željko više ne prati rad SBB foruma, tako da ne može reći šta i kako funkcioniše, ali podseća da forumi nesumnjivo i danas imaju svoju publiku, a samim tim i značajnu ulogu u digitalnom marketingu i online komunikaciji. „Koliko to mogu prepoznati marketing stručnjaci u kompanijama, drugo je pitanje. Bojim se da sve manje imaju ili uopšte nemaju sluha za forume, a sve više ili se jedino bave Facebookom, Twitterom i drugim društvenim mrežama.“ – dodaje on.
Elitesecurity je, kako Miloje smatra, i dalje nezaobilazno mesto za početnike u struci, ali zbog community principa vođenja i (pre)glomaznosti za takav vid neprofesionalnog upravljanja opao kvalitet i popularnost tog foruma.

Pitamo se da li Facebook, Twitter ili neka druga društvena mreža mogu adekvatno da zamene forume i zajedno zaključujemo da era popularnosti savremenih društvenih mreža jeste smanjila aktivnosti na forumima, ali nije ugasila forume, niti će ih ugasiti. „Forumi su mesta koji po svojoj formi i sadržaju korisniku daju drugačiji osećaj od onog koji imaju na Facebooku, na primer. Vrlo bitna stvar jesu stručna zanimanja, za koja je lakše pronaći odgovor na nekom forumu, nego na Facebooku.“ kaže Željko.
Dragan Varagić nam objašnjava da je interesantno da se forumi i dalje koriste, možda u manjoj meri, ali ovaj najstariji vid društvenih mreža danas i dalje koristi dosta osoba na isti način kao i ranije, a nije mali broj ni onih koji koriste forume jer im se iz nekog razloga ne dopadaju savremenije društvene mreže. „Sa aspekta korišćenja foruma u promotivne svrhe, slična je situacija kao što je bila i ranije – ako je ciljna grupa korisnika foruma to što je važno organizaciji koja želi da se promoviše – ovo oglašavanje ima smisla. Sa aspekta negativnih komentara o organizacijama koje potiču s foruma, ovakva komunikacija postaje važna za organizaciju tek kada sa tih foruma pređe na druge društvene mreže gde kao sadržaj počnu da je prenose uticajniji online korisnici.“ – skreće pažnju Varagić.
Kolika je važnost foruma najbolje može da se vidi po banerima koji su postavljani na Burek. Na tom primeru može da se vidi i kakav je potencijal drugih foruma koje sam pomenuo i kolika je nesposobnost osoba koje ih vode.“ opominje Miloje. „Da su forumi nebitni ne bi u marketinške sektore npr. operatera mobilne telefonije svaki dan dopremali izveštaji o stavovima forumaša o njihovim uslugama. Ima li bolje karme za brend iz npr. auto-industrije da bude aktivno i korporativno prisutan na forumu svojih poštovalaca i da im bude na usluzi? To naravno traži prilično „cimanje“ ili da se lepše izrazim “zahteva pojačan i dodatni napor od onih koji se brendom bave”. Da budem brutalno jasan o kom se problemu radi citiraću prijatelja koji je na poziciji brand managera brenda iz oblasti robe široke potrošnje: “Izbegavamo prisustvo na društvenim mrežama jer baš traži angažovanje brend tima. Kod reklamiranja angažuješ jednu agenciju za kreativu i drugu za zakup i miran si.”, a forumi su, ne zaboravimo to, društvene mreže. Bazične, ali počesto sa vrlo kvalifikovanim korisnicima.

Bilo je i teških trenutaka na forumima koje su Dragan, Miloje i Željko administrirali, a često su situacije prevazilazile okvire uobičajene komunikacije sa članovima foruma. U Draganovom slučaju bilo je momenata u kojima je bilo potrebno reagovati kada se desi određeni tzv. „flaim“ (žučna rasprava), ali je to bilo kratkotrajno, i nije bilo naročito problema da se komunikacija na kraju svede u razumne okvire.
Željko nas podseća da rad na forumima kompanija koje pružaju usluge, posebno usluge internet veze, podrazumeva i razne probleme, zaoštrenu komunikaciju i situacije u kojima znate da su članovi foruma u pravu, a zbog kompanije, tj. klijenta to ne možete da kažete, već se bavite diplomatskim odgovaranjem, što je često znalo kod forumaša da izazove ljutnju i još veće napade. To je bio slučaj upravo sa onim „kvalifikovanim korisnicima“ koje je Miloje pomenuo, koji se dobro razumeju u IT. „Krizne situacije smo najbezbolnije rešavali blagovremenim informisanjem korisnika, u što je bilo moguće kraćem roku.“, tvrdi Željko. „Ipak, bilo je situacija kada kompanija nije imala odgovor na pitanje forumaša. Tada smo morali da se vraćamo na glavnu poruku i da izbegavamo direktnu raspravu. Moderisanje foruma takve vrste uopšte nije jednostavno.
Miloje, pak, kaže da je za njega forumaško iskustvo bilo jedna od boljih škola E-PR-a. „Ne mogu da shvatim da se neko bavi tim poslom, a da ne piše blog li da nije aktivan član bar jednog foruma.

Dragan Varagić nam je otkrio da određeni broj njegovih studenata i dalje koristi forume. Drugi studenti teško shvataju prethodni značaj foruma.
LBS Team agencija, koju vodi Željko, sada uglavnom radi online komunikaciju za velike naslove filmske industrije i trenutno forume koristi za dobijanje raznih vrsta informacija koje se tiču filmskih izdanja na kojima je angažovan, ali i za pokušaje širenja svesti o autorskim pravima. „U zavisnosti od toga da li radim na nekom filmu ili TV kanalu, zavisi i korišćenje foruma. Filmska publika ima veliki broj foruma na kojima iznosi svoja mišljenja. Problem koji se javlja u radu sa filmovima su autorska prava, koja u velikoj meri nanose štetu producentima filmova. Osim krivične odgovornosti, mnogo je važniji moralni aspekt ove priče. To je tema koja na forumima, ali ne samo na forumima, treba i može da doprinese boljem sagledavanju sistema filmske produkcije. Niko ne bi voleo da radi i ulaže novac u nešto što će mu na kraju biti ukradeno.

Forumi postoje, posećeni su, mahom su specijalizovani ili su bar neki njihovi specijalizovani delovi istaknuti od drugih, odlično se kotiraju na pretraživačima, zapisano na njima ostaje – bilo da je pozitivno ili negativno, osobe koje ih posećuju su mahom dobro obaveštene o temama o kojima pišu ili su u drugoj krajnosti vrlo zainteresovane za informaciju o nekoj temi. Smemo li, znajući sve ovo, da ih zanemarimo?“ zaključuje Miloje.

 

Tanja Tatomirović
(uz zahvalnost sagovornicima)

Go to Top