Tag archive

hrabrost

Silom vitez

in MY BLOG

Pokušavam da prebrojim svoje letove avionom od septembra – oktobra do danas… i ne uspevam. Morala bih da uđem u kalendar ili pokušam da se setim. Nemam predstavu da li je deset puta ili više… ali jeste bar dva puta mesečno, jer… 1.300km nije daleko na mapi, ali za srce jeste.

Kada smo se tog dana upoznali, nije mi stao sat. Pružila sam ruku da se upoznam kada su mi ga predstavili na nekom sastanku, a on je čekao večnost da mi pruži svoju. Nije mu to trebalo ili možda baš i jeste…? Dogovorili smo se da zajedno odemo kod klijenta, ja da ispričam priču o društvenoj odgovornosti, ako je moguće tajkunu plasirati nešto takvo, a on da vidi šta će sa tom optikom i da li može da im proda još toga u paketu sa mojom pričom.

Bio je 20.april kada sam, kao što sam se kasno rodila – u avgustu umesto u julu, kasnila na sastanak. Poslala sam poruku na njegov broj, ne bi li me tako nadobudan sačekao. Poruka je bila sa najbednijim izgovorom kog se više i ne sećam. Požurila sam, dala sam gas…i stigla sam. Čekao me je u tom Audiju za koji se ispostavilo da može da ide preko 100km/h po gradu, pod izgovorom mog kašnjenja. Dopisivala sam se sa svojim dečkom usput, prevrćući se na zadnjem sedištu…

Kada se besmisleni sastanak završio i mi sa tajkunovom predstavnicom ispričali priču o nedostatku wc-a u školama širom zemlje, te kako bi bilo sjajno u njihovim neupotrebljenim halama napraviti umetničku komunu, on mi je, bez ikakvog posebnog razloga, dok smo se vozili liftom, namignuo.
Pomislila sam, a ja često stvari koje pomišljam, kažem i na glas, kako “Tanja opet pravi sranja…”, citirajući tatu koji je tu rimu često koristio od mojih malih nogu… Valjda sam ih stvarno često i pravila?
Počeli smo intenzivno da se dopisujemo, a ja sam 21. aprila otputovala sa dečkom kod moje tetke u Holandiju. Porodični praznici, ozbiljan dečko, na položaju, u odelu, znate onaj što traži poze za seks na Guglu, …a ja sam nastavila da se dopisujem sa namigušom iz lifta… Posle 4 dana, pre 5 godina, tog 25. aprila 2011., postali smo nerezdvojni. Namiguša i ja. Za moj 38 rođendan uselio se kod mene.

Ne znam kako da opišem ovih 5 godina… Od leptirića u stomaku koji su se u julu prošle godine pretvorili u čelične ptice koje te iznutra razdiru oštrim kandžama? Možda bi tako moglo?

Od leptirića i potpune zaljubljenosti i zaslepljenosti, preko napuštanja iste firme u kojoj smo radili, moje operacije sa koje me je tek treći put nagovorio da ne pobegnem, međusobnog navikavanja mene na Petra koji je tada imao 5,5 godina i Petra na mene koja sam imala 37,5… Od leptirića do padobranaca koji su pokušavali da iskoče iznad naše teritorije uglavnom samo da bi je zapišali i otišli, do davanja krvi za moju mamu koja nas je napuštala polako, ali sigurno… do stajanja u odbranu mene od mog sopstvenog oca, pa često…, mnogo češće i mene same… Od leptirića do naših krznatih članova domaćinstva, beskrajnih šetnji i iznenadnih sedanja u auto i odlaženja u Budimpeštu, Beč, Grac,… bilo gde gde je mogao da se provede vikend daleko od svih…

Od leptirića do 15. jula kada je rekao da odlazi…, a ja “kako god hoću”.
I otišao je, kao što je rekao. Obično je radio sve što bi rekao. Istina, neke stvari pre, neke kasnije, neke mnogo kasnije…, ali bi ih uradio.
Otišao je od leptirića. Od mojih suza za mamom. Od padobranaca. Od ljudske gluposti. Od učmalosti. Od straha šta će biti sutra. Od njegove mame. Od mog tate. Od tajkuna. Od praznih priča. Od škola u kojima deca imaju poljske wc-e.
Moje je bilo da uzmem ili ostavim. Nisam ostavila. Nisam ni uzela. Bar ne još.
Venčali smo se 30. decembra prošle godine. Tamo. Ne ovde.
Ja svake druge nedelje odlazim tamo. On ne dolazi ovde.Moji leptirići nemaju više malena providna krila. Moj leptir je sada čelična ptica. Obično Boing.
Ali nije posekla kandže. One grebu i dalje iznutra. Jer, kad nekog zavoliš u liftu, zato što je namignuo, kad ga voliš zato što je spreman da skoči i potuče se, zato što je i sa 39 godina je samo dečak…, a on je na 1.300km, onda ne vladaju leptirići, nego čelične ptice sa kandžama.

Ovog 25. aprila je 5 godina od kako me je navikao na leptiriće. Prošlo je 9 meseci od kako je odlučio da od princeze napravi viteza. Taj silom-vitez treba uskoro da dobije vizu, spakuje pinkle i tri klupka krzna i ode i on…u potrazi za svojim izgubljenim leptirićima, ostavljajući čelične ptice drugima…

Strateški – sigurno je ispravno. Po pitanju srca – ponekad se čini da za njega nema zakrpe. Možda ga zakrpe jaki nemački šavovi. Ali, uvek će negde da nastavi da traži svoje prve leptiriće. One iste od pre 5 godina. Kao svaki Balkanac koji uvek pokušava da prevari sistem…
Hajde da vidimo da li će mu za to trebati novih pet?

 Napomena: Ovaj blog-post napisan je u čast pet godina provedenih sa čovekom koga volim.

PRiZnanje – i #PR i #Znanje

in MY WORK

PR mora da bude (samo) hrabar…ili ne!?

Kada sam pre dve godine, dok je još Tijana Varagić radila kao sekretar Društva Srbije za odnose s javnošću (ona neposredna i sposobna cica što te mudro posmatra uvek iza nekog fensi okvira naočara) konkurisala za #PriZnanje, smatrala sam (ovako preterano samokritična) da slučaj moje tadašnje kompanije (kvar satelita i trodnevni prekid TV signala u regionu, u oko milion domaćinstava) možda nije dovoljno „jak“ da bi konkurisao za nacionalnu nagradu (ja je smatram „nacionalnom“ jer je DSOJ jedino strukovno udruženje u državi)…

Razmotrila sam naš slučaj krizne komunikacije, koji je bio vrlo specifičan (sateliti se ne kvare tako često, ponekad se samo izgube u univerzumu) i kompleksan (oko 3 miliona ljudi bilo je bez svojih omiljenih TV kanala, a u doba „hleba i igara“, to je kao da si im ostavio samo suv `lebac), u isto vreme vrlo brz i, povrh svega, neizvesnog kraja (tako je uvek kada zavisi od tehnike), te odlučila da učestvujem, pre svega da pokažem kolegama kako smo radili na ovom, posve specifičnom, slučaju.

Ispoštovala sam sve što je DSOJ tražio, stavila „na papir“ (virtuelni,  jer smo svi, mahom, zaboravili šta je „hard-copy“), trudila se da primenim svoja znanja i prikažem projekt krizne komunikacije koji sam vodila tako kao da klijentu treba da prodam sebe i kampanju koju ću mu voditi (iako sam to počela da radim tek ove godine kao savetnik za komunikacije) i odvažila se da učestvujem.
Pored nekoliko kriza u konkurenciji (a sada više ne mogu da ih vidim, jer linkovi na www.pr.org.rs ne rade kako treba – a trebalo bi da se vidi OVDE), moja kompanija je, sa mnom na čelu projekta, te 2010. godine osvojila nagradu. Sećate se (a ja se sećam) da su i Miloš Đajić, naš neumorni predsednik (kog sam juče pitala „Jel` možeš?“, a on kao svaki muškarac odgovorio „Mogu još uvek!“  🙄 ) i Tijana, tadašnja neumorna sekretarka, govorili kako je prijavljeno mnogo projekata i kako će se žiri rastočiti.

Konkurencija!
To je dizalo adrenalin (ili je, barem, značilo da se ljudi bore za nagradu, da imaju šta da pokažu kolegama i da žele da se takmiče).
Ne znam da li će Ivana Parčetić, naša mlada sekretarka, imati vremena da napravi uporednu tabelu tipa: godina, kategorija, broj prijava, broj finalista, …kako bismo mogli da donesemo neke zaključke, na osnovu tih nekih opipljivih činjenica, tj. brojki (htedoh ja, ali linkovi…).

Svakako je još 2010. godine PriZnanje imalo svoju težinu, pa i 2011. godine, i ja sam se, kao član društva (koje poštujem zbog kolega, struke, neumornog i super-optimističnog predsednika, ali i kao izdavača moje knjige „Musolinijev mikrofon – radio propaganda fašističke Italije“) i ove godine (zaražena optimizmom Đajića?) obrela u punoj sali Doma omladine da vidim šta su kolege lepo radile tokom prošle godine (dok sam se ja u to vreme, uglavnom uzaludno, sa nekima od svojih nadređenih objašnjavala da ćirilica ne prolazi u Mostaru).

Nebojša Radović (@eniac) nam je doveo Željka Joksimovića, scena je bila bomboničasta, tvit-vol je tu i onda krećemo da sumiramo rezultate i gledamo pobednike… Nažalost, meni je, kao i mnogima u sali, izgledalo kao da prisustvujemo internom događaju agencije „Executive Group“… Velika većina nagrada pripala je upravo njima. Ništa MekKenovcima („Represent“), ništa „Blumenu“, ništa malima, nešto malo „Infostudu“ (bravo za firmu preko koje sam dobila tri zaposlenja bitna za moj psiho-profesionalni razvoj) i jedna za kriznu komunikaciju Selakovićevom „StratComu“, mada nisu imali ni konkurenciju (učinilo bi se nekome da živimo u Švedskoj),… da bi na kraju „domaćini“ (u svoj svojoj veličini, tj. broju, izašli na scenu da pozdrave prisutne)… Odmah ću se ograditi – sa „Executive Group“ sam radila i svakome bih ih preporučila, posebno Andreu Šaulu i Sanju Milaković Kolundžiju. I ne kažem da nisu zaslužili nagrade, ali…

Pitamo se i tvitovima gde su ostale agencije, gde su ostali projekti, da li kampanje rade samo kompanije poput VIP-a, ima li mesta za male? Rade li mali kao crnci, pa nemaju vremena da prave prezentacije i predstave svoje klijente i kampanje? Boje li se mali konkurencije velikih, pa idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju? Od čega žive, ako ne rade ništa, na kraju krajeva?

Ili…?

Ili je veliki strah („Šta ako ja ne pobedim?“) ili se plašimo konkurencije („Gde ću ja da se takmičim sa Borom i Darkom?“) ili se ne pojavimo na #Prijem ako nas obaveste da nismo ušli u finale („Moram tetki da odnesem lek u Mojmilovo, preko Donjeg Ljubiša i Krkanovaca…“)…

I tako sedim, gledam u one komentare po haštagu #PriZnanje i pitam se kuda vodi ovo?
Onda se setim priče oko licenciranja PR-ova (koju smo, kao, pokrenuli, pa nismo mrdnuli dalje od početka, a ja na predlaganje imena ljudi za radnu grupu u DM na Tviteru dobila komentar „Nećemo valjda da nam demokrate vode i licenciranje?“), koja mi je potvrdila da i u našem strukovnom udruženju vlada politikantstvo. (Avaj, kako mi do tada nije palo na pamet…!? Mora da smo Đajića izabrali zato što je član GO kod demokrata ili su ga u GO izabrali zahvaljujući funkciji u DSOJ-u, a ne zato što je jedno pozitivno, radno i vredno stvorenje?)

I, ne kažem da nema toga, kao što nema lakog PR-a bez oglašavanja, a oglašavanje, pak, ide preko agencija vodećih nam političara,…ali sam mislila (želela) da smo mi u DSOJ-u intelektualci, širokoumni pozitivci, kojima je važno da gaje struku, da nam na bi neka piaruša novobeogradskog splava u vrućim pantalonicama predstavljala istu na nekoj od (uglavnom propalih) televizija i da nam je važno da predstavimo ono što radimo, da podelimo iskustva, naučimo nešto jedno od drugih, da rastemo i teramo druge da rastu…

Na izlasku iz sale, iz koje su mnogi, pa i ja, munjevito izašli, čujem već kuloarske priče da je druga od dve velike agencije namerno bojkotovala #PriZnanje. Pa, nije…evo vam spiska prijavljenih radova ovde, pa možete da vidite i da je ta druga agencija učestvovala, ali i da je bilo jako dobrih projekata (mada ne previše), osim onih koje je vodila pomenuta agencija koja je odnela sve nagrade (dobro, veliku većinu njih)…

Seli smo u „Šumatovac“, neke kolege, moja polovina i ja, a ja sam uz kafu razmišljala – da li je Infostudova igrica „Pređi most“ manje inovativna i korisna od velike korporativne onlajn kampanje pobedničkog VIP-a ili samo manje košta, da li je (čuvena) „Bitka za bebe“ loše odrađena kampanja u odnosu na kampanju za Društvo za zaštitu dece sa astmom „Dašak“ i Incest-trauma centar, pa nije ni u finale ušla (!!!), da li u ovoj državi, osim u ulici Ljube Didića, ima nekih kriza koje se rešavaju ili ih sve preživljavamo bez rešavanja ili, SAMO, kako Miloš Đajić reče, učesnici moraju da navežbaju prezentiranje svojih slučajeva…a onda me još više zaboli glava, jer (nekako zaključujem) da ako ne znamo sebe da prezentiramo, jadni naši klijenti (i javnost) sa nama.

Onaj „čuveni stručnjak” Kosta Petrov kaže (a nalupetao se u jednom prilogu na RTS-u, mada mnogi od nas o njemu imaju visoko mišljenje (???)):  „Ono što je glavno za PR je da ima hrabrost!“, ali i  „Prvo što PR treba da nauči je da se osmehuje i da bude ljubazan, a onda to treba da nauči i svog klijenta.“ i „PR su  sreća i talenat.“

Važi, slažem se (donekle), …a gde je tu znanje? A i ta hrabrost je, izgleda, zatajila.

Go to Top