Tag archive

odnosi s javnoscu

Roman o ljubavnom trouglu koji istražuje granice ljubavi i beskonačnost interneta

in SOME NEWS

U izdanju Lagune, 12.9.2014. godine u knjižarama se pojavio “PR”, roman Aleksandra Ilića koji sam imala čast i zadovoljstvo da pročitam pre drugih i da za njega napišem: „Osim što vas lako natera da instalirate sve aplikacije koje u knjizi pominje i da se upitate odakle su vam to poznati svi ovi ljudi, Ilić objašnjava, bez pardona, šta se krije iza slike stvarnosti koju kreira domaća PR scena. Njegova priča ogolila je bombastične nazive funkcija, iskrivljeni rečnik, isfabrikovane menadžere, lažni moral i nametnutu potrebu da svi izgledamo isto i ponašamo se isto. Kada pročitate ‘PR’ pročitali ste nas sve.“

Više o romanu možete pročitati OVDE

Tanja Tatomirović: Danas se svako predstavlja kao “PR” | Intervju

in MY WORK

Tanja Tatomirović – Komunikolog
Beograd: 04.12.2012.

…diplomirani politikolog i svršeni postdiplomac komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina… Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom („Demokratija“, „Blic“), a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant. Zahvaljujući, između ostalog, njenom radu i formiranju mreže portparola regionalnih trgovinskih sudova u saradnji sa USAID projektom CCASA, Viši trgovinski sud dobio je 2007. godine nagradu povodom „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ za poseban doprinos ka uspostavljanju pozitivne prakse u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Posebne preporuke Tanja je tada dobila i od poverenika Rodoljuba Šabića.

ZaJavnost.info: Te davne 2000. godine od britanske Vlade ste dobii stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, ali ste ostali u Srbiji. Šta je po Vama bilo presudno za takvu oduku koju mnogi ne bi propustili?

Ah, Notingem, Šervud i Robin Hud, a ja sada pričam sa vama, ovde…!? 🙂
Te godine je samo nas nekoliko dobilo tu mogućnost. Ako vam kažem da su svi bili šokirani mojom odlukom da odbijem stipendiju britanske vlade za postdiplomske studije, a da sam ja imala 26, 27 godina i bila tek dve godine (u sada već davno bivšem) braku, biće vam jasno da su me vodile emocije, a ne razum. Nisam ponosna na tu svoju odluku i smatram je jednom od većih propusta u životu. No, ponosna sam na samu šansu koju mi je ukazana i žao mi je što Univerzitet u Notingemu nije bio moj tadašnji izbor. Ipak, da je bilo tako, verovatno danas vi i ja ne bismo pričali… živela bih ko zna gde.

ZaJavnost.info: Više od 15 godina ste u medijima i odnosima sa javnošću. Koja su po Vama najbitnije stvari na koje se treba obratiti pažnja ukoliko iz novinarskih voda predjete u PR sektor?

Sjajna je stvar za PR stručnjaka ako je bar par meseci proveo radeći u nekoj redakciji. Tada uspeva da ostvari korektne odnose sa novinarima, jer zna šta je dobro, šta nije, šta može i šta ne može. Ne može dobar PR da bude neko ko nije ušao ni u jednu redakciju nikada u životu. Iako su te dve profesije slične, ne treba ih poistovećivati. Svako radi svoj posao i nema nikakvih problema ako postoji obostrano razumevanje i saradnja. Nije uvek tako, ali to ne zavisi od posla, to zavisi od čoveka – njegove širine, fleksibilnosti, korektnosti i obrazovanja.

ZaJavnost.info: PR kao poziv je u ekspanziji kod nas. Koliko je vremena potrebno za dobrog i uvaženog PR-a u Srbiji?

Nisam sigurna da li je ta ekspanzija dobra ili ne. Razgovaralo se na “PRilici” – konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću o obrazovanju i licenciranju ljudi koji se bave ovim poslom… Danas se svako predstavlja kao “PR”, a da biste to zaista postali morate imati odgovarajuće obrazovanje i urođeni talenat, kao i za mnoga druga zanimanja. Naravno, dešava se i da je dovoljno da budete tatina ćerka, član neke političke partije, pa da postanete “PR”… Ali, ako možete da postanete ministar bez mnogo kvaliteta, zašto ne biste postali i PR? Nadam se da će Društvo Srbije za odnose s javnošću, ako ne uvede licenciranje, postaviti bar neke više standarde, kako bismo sačuvali integritet struke.

ZaJavnost.info: Juna 2008. godine ste završili Londonsku školu za odnose sa javnošću, a kod Diane Cromer specijalnu obuku za odnose sa javnošću u kriznim situacijama. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak nakon ovih obuka?

Londonsku školu za odnose s javnošću završila sam kada sam već imala iskustvo koje sam stekla kao novinar, iskustvo u trgovinskom pravosuđu, iskustvo u pančevačkoj “Petrohemiji”. Kao i mnogi drugi kursevi i stručna usavršavanja koje sam prošla i prolazim i dalje, i ta škola mi je pomogla da sistematizujem neke delove znanja iz ove oblasti. Najvrednije do sada, iako najmanje praktične, bile su moje postdiplomske studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

ZaJavnost.info: Našli ste se na listi EURO 50 u izdanju internacionalnog “Digital TV Europe” magazina kao jedna od 50 najvažnijih ličnosti u oblasti digitalne televizije. Da li Vam je ovo priznanje olakšalo ili pomoglo u nastavku karijere?

Jedno takvo priznanje je zaista velika stvar. Naći se rame uz rame sa još 49 menadžera velikih broadband kompanija iz čitave Evrope (HBO, Eutelsat, Fox, Virgin media,…) priznanje je i čast prvenstveno za mene lično, ali i za celu struku u Srbiji. Ne znam da li mi je pomoglo,…

ZaJavnost.info: Koje su po Vama prednosti a koje mane bavljenja odnosima sa javnošću u Srbiji?

Degradacija struke! Ponekad je teško reći “Ja sam PR!”, jer se tim poslom bave i oni koji su pročitali samo knjigu tipa “Kako postati PR za 24 sata” ili ni to. Naravno da se kvalitet prepoznaje i izdvaja, ali vam treba dodatna snaga i za kojekakve borbe, umesto da je utrošite na neke lepše stvari. Smeta mi i to što mnogo kolega želi baš sve da unovči. Jasno je da je situacija teška, ali ne može se sve naplatiti… Gde je ona dobra volja i želja da se nešto uradi samo radi sopstvenog i/ili tuđeg zadovoljstva i sreće?

ZaJavnost.info: Povremeno držite i predavanja na temu odnosa sa medijima. Šta je ono na šta se na svakom predavanju trudite da prenesete slušaocima, a što je krucijalno za tu temu?

Ja sam veliki praktičar. Trudim se da prenesem svoja najbolja, ali i najgora iskustva. Uvek potenciram etiku, transparentnost i gajenje dobrih odnosa sa novinarima. Mnogo stvari mora da nauči jedan dobar PR, ne samo kako će sarađivati sa medijima. Nije jednostavno baviti se našim poslom – u svakom trenutku morate da budete bar korak ispred svih kada je informisanost u pitanju. U poslednje vreme držim obuke u oblasti društvenih mreža. To volim i potenciram mnogo praktične obuke, umesto suve teorije kojoj tu nije mesto. Prezrela sam Power Point.

ZaJavnost.info: Aprila 2011. godine objavili ste knjigu “Musolinijev mikrofon”, koja je prvenac izdavačke delatnosti Društva Srbije za odnose s javnošću. Kako ste zadovoljni kritikom na knjigu?

“Musolinijev mikrofon” je nevelika knjiga u kojoj je obrađena tema fašističkog radija za vreme Dučea. Tema nije nikada do sada obrađivana na srpskom, pa joj je to bila i odskočna daska. Kritike su bile sjajne, a najveće priznanje je to što je knjiga uvršćena na spisak dodatne literature na jednom od predmeta na studijama istorije na Univerzitetu u Beogradu. Ja sam zadovoljna… Počela sam da radim i na drugoj verziji knjige, koja će se više baviti onim “iza kulisa” – preljubama, špijunažom, izdajama i emocijama. To će biti prava stvar, mi Srbi volimo afere.

ZaJavnost.info: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su one danas bitne i kako im predvidjate budućnost?

Aktivna sam jer ih volim – dobre su za posao, spajaju ljude i pomoću njih sam, ovako radoznala, saznala i saznajem mnogo toga, Na kraju, mnogo divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući Twitteru, pre svega. Brine me samo to što ih mnoge kolege precenjuju. Da, bitne su. Da, jeftin su kanal komunikacije. Ne, neće se više od 10% preneti u real-life. Na trejler filma na YouTubeu klikne 150.000 ljudi, a samo 15.000 ode u bioskop. Isto tako 20.000 ljudi daje podršku organizaciji nekog protesta, a na protest ih ode samo 200 ili ni toliko… Dobre su za razmenu informacija, ali nisu pokretač – ne u Srbiji. Mi smo vazda različiti. Smatram da smo ih u poslu precenili, ali treba biti prisutan. Umeju da budu zabavne, emotivne. Neka se i samo 10% emocija i smeha prenese u naše živote i biće dobro.

ZaJavnost.info: Vaš životni moto je?

”Uvek može bolje!” 🙂
Teks preuzet sa info-portala ZaJavnost.Info

MUSOLINIJEV MIKROFON

in SOME NEWS

“Politika” 22.7.2011., J.Stevanović

Musolini je majstorski koristio radio, a propaganda je bila sastavni deo ratova i pre i posle njega, kaže Tanja Tatomirović, autorka „Musolinijevog mikrofona”.

Vesti su oružje rata čija je namena da dobiju rat, a ne da prenesu informacije, govorio je nacistički ministar za propagandu Jozef Gebels. Ništa manju veru u manipulisanje masama nisu imali ni fašisti Benita Musolinija a njihovom upotrebom radija u propagandne svrhe bavi se Tanja Tatomirović u knjizi „Musolinijev mikrofon”

Osnove rada Tanja Tatomirović napisala je u seminarskom radu na postdiplomskim studijama komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ovaj novi naslov u izdanju Društva Srbije za odnose sa javnošću opisuje kako je italijanski diktator koristio medije, film i štampu, ali pre svega radio, kako bi pomutio pamet narodu i zaveo ih na put krajnje desničarske ideologije. Keep Reading

SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

in MY WORK

Internet doajeni o istoriji i budućnosti internet foruma
SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

Zahvaljujući društvenim mrežama kao što su Facebook, Twitter, LinkedIn, a u novije vreme i Pinterest, te mogućnostima komentara na online izdanjima raznih medija, o forumima kao načinu komunikacije na internetu, posebno u svrhe promovisanja brenda, sve manje se govori i na njih se usmereva sve manje pažnje. S razlogom ili ne, forumi su donekle zapostavljeni. Možda nam se samo čini da je njihov značaj dolaskom novih društvenih mreža umanjen?

Kako je to izgledalo pre samo nekoliko godina, a koji značaj forumi imaju danas, podelili su sa nama poznati online stručnjaci Miloje Sekulić, vlasnik i direktor Internet agencije (www.internetagencija.rs), Željko Subašić aka Poslednji Skaut, direktor LBS TEAM  (www.lbsteam.com i www.poslednjiskaut.com) i Dragan Varagić potpredsednik Internet group (www.internetgroup.rs i www.draganvaragic.com).

Ova trojica doajena internet komunikacije podsetili su nas kada su forumi doživeli svoj najveći uspon. Dragan Varagić nas vraća u doba od 2001/2002. do 2007/2008. „U to vreme kompletan dijalog na webu se dominantno dešavao na različitim forumima, slično kao što je to sada sa Facebookom, ali ipak u manjoj meri – bilo je manje korisnika interneta u ovim krajevima.“ Željko – Poslednji Skaut, sa pet hiljada žena na svom ličnom Facebook profilu i značajnim brojem fanova na stranama koje je pravi i vodi, kaže da se era interneta deli na vreme pre i posle pojave Facebooka, najvećeg fenomena internet komunikacije. „Samim tim je i jedan broj foruma prestao da postoji, izgubivši svoju publiku, koja je našla zanimljivije mesto za interakciju.“ dodaje on.
Dragan podseća da različite društvene mreže imaju različite namene: „Korišćenje društvenih mreža je prisnije i jednostavnije. U osnovi, naročito putem Facebooka, korisnici dominantno imaju komunikaciju sa svojim poznanicima, a preko Twittera se dominantno informišu. Forumi nikada nisu bili uspešni u komunikaciji sa prijateljima i poznanicima, a naročito nisu bili naročito efikasni u prenošenju novih informacija.“
Ipak, Miloje Sekulić naglašava da, za početak, treba imati na umu činjenicu koju mnogu zaboravljaju, a to je da forumi jesu društvene mreže.

Prisetili smo se i najpopularnijih foruma u Srbiji i regionu i njihovog „zlatnog doba“. Željko i Dragan odmah pominju Elitesecurity, Devprotalk i naravno Burek, ali i forum B92, forum Krstarice, MyCity, kao i veći broj manjih foruma koji su i danas dosta aktivni. Miloje dodaje da je Burek (www.burek.rs) definitivno najveći opšti forum u regionu i on broji preko 1.500.000 registrovanih članova. „Sama činjenica da je bio među retkim ovdašnjim web lokacijama koje su bile interesantne stranim investitorima da ulože novac u njih govori o potencijalu tolikog broja ljudi okupljenih na jednom mestu. Ivan ga lepo vodi i danas i mudro koristi njegov potencijal za podršku drugim projektima koje razvija.“ Miloje nas podseća i na „ženske“ forume – „Ana forum (www.ana.rs) je do pre malo više od tri godine kada su nastali „Blic žena“ i „Lepota i zdravlje“ bio jedina razvijena web lokacija specijalizovana za dame i njihova interesovanja. Mislim da se nisu dobro snašli u novom vremenu i da nisu monetizovali svoju popularnost koliko bi mogli.“ Ako vas ne dao Bog nešto štrecne i potražite na internetu lek za svoju boljku vrlo je verovatno da ćete među prvim rezultatima pretrage naići na Doktor forum. „Manje je poznato da je njegov vlasnik developerska kuća, a to se vidi recimo po naprednim fukcionalnostima objedinjenim u sekciji “Net Doktor”www.doktor.rs/netdoktor.php.“ kaže Miloje i podseća da je forum B92 (http://forum.b92.net) značajno doprineo popularnosti i poseti samog B92 sajta izazivajući i brojne negativne komentare zbog politike moderacije. Na kraju, ali naravno ne najmanje bitni, jer od njih je sve počelo, su pomenuti stručni IT forumi Elitesecurity (www.elitesecurity.org) i Devprotalk (www.devprotalk.com). Elitesecurity je u jednom trenutku bio regionalni fenomen. „Ne samo da je bio najveći stručni regionalni forum nego su na njemu, naravno bez tenzija, razmenjivali znanje i informacije svi IT profesionalci i oni koju su to želeli da postanu.

Željko je bio urednik SBB foruma, koji je bio najveći i najorganizovaniji forum kada govorimo o forumima kompanija koje se bave internetom i kablovskom televizijom. „U početku je bilo dosta problema, dobio sam u ruke forum koji niko godinama nije održavao na pravi način. Recimo, za prva tri meseca sam uklonio ogroman broj komentara kojima nije bilo mesto ni na ulici. Urađena je totalna reorganizacija istog i započeto je moderisanje 24/7.
Miloje je bio moderator i administrator “Internet marketing” delova Elitesecurity i Devprotalk foruma i još nekih delova Elitesecurity foruma vezanih za E-poslovanje, razvoj interneta, itd. „Početkom ovog veka (sjajno zvuči, zar ne!?), tamo negde 2002. godine poraslo je interesovanje za internet marketing pa su na tada praktično jedinom tadašnjem IT forumu otvorene sekcije posvećene ovoj temi.“, seća se Miloje i dodaje da su te teme uređivali Dragan Varagić i on. „Bilo je to stvarno lepo pionirsko vreme specifično i po tome što su “forumaši” počeli da se druže i van foruma.“ On je tada, uz dragocenu logitičko-organizacionu pomoć Zorana Torbice organizovao prva okupljanja članova Elitesecurity foruma, a potom i sedmodnevni festival interneta “ES leto” (http://www.elitesecurity.org/f63-ES-leto-manifestacija). „Mislim da je to bio inicijani trenutak za stvaranje ovoga što danas zovemo “Internet zejednica“ i nukleus za mnoga kasnija dešavanja. Ljudi su se tada videli, prepoznali i upoznali i ta prijateljstva i poslovne saradnje traju i danas.“ kaže Miloje.

Šta se postizalo komunikacijom na forumima? Da li je postojala opipljiva korist za kompaniju/brend ili su forumi služili za komunikaciju sa publikom i za ublažavanje eventualnog negativnog imidža kompanije i/ili brenda?

Forum je bio mesto gde smo se trudili da svaka novost iz kompanije prvo bude saopštena korisnicima, kao neka vrsta ekskluzive.“ kaže Željko i podseća da je forum odigrao važnu i ogromnu ulogu u momentu velike krizne situacije u SBB-u. „Društvo Srbije za odnose s javnošću je tu uspešnu kriznu komunikaciju, u kojoj su korišćeni najviše online kanali, nagradilo PRiZNANJEM pre dve godine. Blagovremenim informacijom na forumu, ali i na drugim online kanalima o kvaru satelita kada je bezmalo pola miliona domaćinstava ostalo bez TV signala, kompanija je prošla bez negativnih objava u medijima i bez otkazanih ugovora, što je bio veliki uspeh.“ Željko podseća da ovo nije bilo moguće bez stručne pomoći i saradnje u samoj kompaniji – „Ja sam imao sreće da je tamo tada o PR-u vodio računa istinski stručnjak i jedan od pionira online komunikacije u kompanijama, bez kojeg bi ovaj forum verovatno postojao samo kao mesto za izbacivanje frustracija nezadovoljnih korisnika.
Forumi i danas predstavljaju veoma dobro „tesno okruženje“ za vežbanje online konverzacije, jer je ona u osnovi sporija na forumu nego na mrežama kao što su Facebook ili Twitter. „Korisiti za organizaciju su bile mnogo manje vidne u konverzaciji u odnosu na sadašnje društvene mreže i takva je situacija zbog mnogo većeg broja online korisnika sada, a naročito velikog učešća predstavnika medija na društvenim mrežama, koji veoma brzo preuzimaju i koriste interesantne informacije sa današnjih društvenih mreža.“, ocenjuje Dragan Varagić.

Šta se dogodilo sa forumima koje su administrirali naši sagovornici? Da li neki i danas ima sličan značaj kada su u pitanju online komunikacija, pre svega kompanija, brendova? Kakav je trend? Ima li budućnosti za forume?

Dragan je najviše bio aktivan na EliteSecurity i Devprotalk forumima. „Na oba foruma sam administrator za određene teme i danas, s tim da se s vremena na vreme uključujem uglavnom na Devprotalk.“
Milojevi moderatorski forumski dani prošli su zapošljavanjem u agenciji za odnose sa javnošću u kojoj je uvodio praksu intenzivne online komunikacije u korist klijenata, pa bi se tako našao u sukobu interesa. „Sem toga“, podseća Miloje – „korporativni angažman zaista zahteva toliko vremena i pažnje da čak ni za ovakvu vrstu hobija ili rada na dobrobit zajednice, kako ga ja vidim, nisam imao vremena.“
Željko više ne prati rad SBB foruma, tako da ne može reći šta i kako funkcioniše, ali podseća da forumi nesumnjivo i danas imaju svoju publiku, a samim tim i značajnu ulogu u digitalnom marketingu i online komunikaciji. „Koliko to mogu prepoznati marketing stručnjaci u kompanijama, drugo je pitanje. Bojim se da sve manje imaju ili uopšte nemaju sluha za forume, a sve više ili se jedino bave Facebookom, Twitterom i drugim društvenim mrežama.“ – dodaje on.
Elitesecurity je, kako Miloje smatra, i dalje nezaobilazno mesto za početnike u struci, ali zbog community principa vođenja i (pre)glomaznosti za takav vid neprofesionalnog upravljanja opao kvalitet i popularnost tog foruma.

Pitamo se da li Facebook, Twitter ili neka druga društvena mreža mogu adekvatno da zamene forume i zajedno zaključujemo da era popularnosti savremenih društvenih mreža jeste smanjila aktivnosti na forumima, ali nije ugasila forume, niti će ih ugasiti. „Forumi su mesta koji po svojoj formi i sadržaju korisniku daju drugačiji osećaj od onog koji imaju na Facebooku, na primer. Vrlo bitna stvar jesu stručna zanimanja, za koja je lakše pronaći odgovor na nekom forumu, nego na Facebooku.“ kaže Željko.
Dragan Varagić nam objašnjava da je interesantno da se forumi i dalje koriste, možda u manjoj meri, ali ovaj najstariji vid društvenih mreža danas i dalje koristi dosta osoba na isti način kao i ranije, a nije mali broj ni onih koji koriste forume jer im se iz nekog razloga ne dopadaju savremenije društvene mreže. „Sa aspekta korišćenja foruma u promotivne svrhe, slična je situacija kao što je bila i ranije – ako je ciljna grupa korisnika foruma to što je važno organizaciji koja želi da se promoviše – ovo oglašavanje ima smisla. Sa aspekta negativnih komentara o organizacijama koje potiču s foruma, ovakva komunikacija postaje važna za organizaciju tek kada sa tih foruma pređe na druge društvene mreže gde kao sadržaj počnu da je prenose uticajniji online korisnici.“ – skreće pažnju Varagić.
Kolika je važnost foruma najbolje može da se vidi po banerima koji su postavljani na Burek. Na tom primeru može da se vidi i kakav je potencijal drugih foruma koje sam pomenuo i kolika je nesposobnost osoba koje ih vode.“ opominje Miloje. „Da su forumi nebitni ne bi u marketinške sektore npr. operatera mobilne telefonije svaki dan dopremali izveštaji o stavovima forumaša o njihovim uslugama. Ima li bolje karme za brend iz npr. auto-industrije da bude aktivno i korporativno prisutan na forumu svojih poštovalaca i da im bude na usluzi? To naravno traži prilično „cimanje“ ili da se lepše izrazim “zahteva pojačan i dodatni napor od onih koji se brendom bave”. Da budem brutalno jasan o kom se problemu radi citiraću prijatelja koji je na poziciji brand managera brenda iz oblasti robe široke potrošnje: “Izbegavamo prisustvo na društvenim mrežama jer baš traži angažovanje brend tima. Kod reklamiranja angažuješ jednu agenciju za kreativu i drugu za zakup i miran si.”, a forumi su, ne zaboravimo to, društvene mreže. Bazične, ali počesto sa vrlo kvalifikovanim korisnicima.

Bilo je i teških trenutaka na forumima koje su Dragan, Miloje i Željko administrirali, a često su situacije prevazilazile okvire uobičajene komunikacije sa članovima foruma. U Draganovom slučaju bilo je momenata u kojima je bilo potrebno reagovati kada se desi određeni tzv. „flaim“ (žučna rasprava), ali je to bilo kratkotrajno, i nije bilo naročito problema da se komunikacija na kraju svede u razumne okvire.
Željko nas podseća da rad na forumima kompanija koje pružaju usluge, posebno usluge internet veze, podrazumeva i razne probleme, zaoštrenu komunikaciju i situacije u kojima znate da su članovi foruma u pravu, a zbog kompanije, tj. klijenta to ne možete da kažete, već se bavite diplomatskim odgovaranjem, što je često znalo kod forumaša da izazove ljutnju i još veće napade. To je bio slučaj upravo sa onim „kvalifikovanim korisnicima“ koje je Miloje pomenuo, koji se dobro razumeju u IT. „Krizne situacije smo najbezbolnije rešavali blagovremenim informisanjem korisnika, u što je bilo moguće kraćem roku.“, tvrdi Željko. „Ipak, bilo je situacija kada kompanija nije imala odgovor na pitanje forumaša. Tada smo morali da se vraćamo na glavnu poruku i da izbegavamo direktnu raspravu. Moderisanje foruma takve vrste uopšte nije jednostavno.
Miloje, pak, kaže da je za njega forumaško iskustvo bilo jedna od boljih škola E-PR-a. „Ne mogu da shvatim da se neko bavi tim poslom, a da ne piše blog li da nije aktivan član bar jednog foruma.

Dragan Varagić nam je otkrio da određeni broj njegovih studenata i dalje koristi forume. Drugi studenti teško shvataju prethodni značaj foruma.
LBS Team agencija, koju vodi Željko, sada uglavnom radi online komunikaciju za velike naslove filmske industrije i trenutno forume koristi za dobijanje raznih vrsta informacija koje se tiču filmskih izdanja na kojima je angažovan, ali i za pokušaje širenja svesti o autorskim pravima. „U zavisnosti od toga da li radim na nekom filmu ili TV kanalu, zavisi i korišćenje foruma. Filmska publika ima veliki broj foruma na kojima iznosi svoja mišljenja. Problem koji se javlja u radu sa filmovima su autorska prava, koja u velikoj meri nanose štetu producentima filmova. Osim krivične odgovornosti, mnogo je važniji moralni aspekt ove priče. To je tema koja na forumima, ali ne samo na forumima, treba i može da doprinese boljem sagledavanju sistema filmske produkcije. Niko ne bi voleo da radi i ulaže novac u nešto što će mu na kraju biti ukradeno.

Forumi postoje, posećeni su, mahom su specijalizovani ili su bar neki njihovi specijalizovani delovi istaknuti od drugih, odlično se kotiraju na pretraživačima, zapisano na njima ostaje – bilo da je pozitivno ili negativno, osobe koje ih posećuju su mahom dobro obaveštene o temama o kojima pišu ili su u drugoj krajnosti vrlo zainteresovane za informaciju o nekoj temi. Smemo li, znajući sve ovo, da ih zanemarimo?“ zaključuje Miloje.

 

Tanja Tatomirović
(uz zahvalnost sagovornicima)

PRiZnanje – i #PR i #Znanje

in MY WORK

PR mora da bude (samo) hrabar…ili ne!?

Kada sam pre dve godine, dok je još Tijana Varagić radila kao sekretar Društva Srbije za odnose s javnošću (ona neposredna i sposobna cica što te mudro posmatra uvek iza nekog fensi okvira naočara) konkurisala za #PriZnanje, smatrala sam (ovako preterano samokritična) da slučaj moje tadašnje kompanije (kvar satelita i trodnevni prekid TV signala u regionu, u oko milion domaćinstava) možda nije dovoljno „jak“ da bi konkurisao za nacionalnu nagradu (ja je smatram „nacionalnom“ jer je DSOJ jedino strukovno udruženje u državi)…

Razmotrila sam naš slučaj krizne komunikacije, koji je bio vrlo specifičan (sateliti se ne kvare tako često, ponekad se samo izgube u univerzumu) i kompleksan (oko 3 miliona ljudi bilo je bez svojih omiljenih TV kanala, a u doba „hleba i igara“, to je kao da si im ostavio samo suv `lebac), u isto vreme vrlo brz i, povrh svega, neizvesnog kraja (tako je uvek kada zavisi od tehnike), te odlučila da učestvujem, pre svega da pokažem kolegama kako smo radili na ovom, posve specifičnom, slučaju.

Ispoštovala sam sve što je DSOJ tražio, stavila „na papir“ (virtuelni,  jer smo svi, mahom, zaboravili šta je „hard-copy“), trudila se da primenim svoja znanja i prikažem projekt krizne komunikacije koji sam vodila tako kao da klijentu treba da prodam sebe i kampanju koju ću mu voditi (iako sam to počela da radim tek ove godine kao savetnik za komunikacije) i odvažila se da učestvujem.
Pored nekoliko kriza u konkurenciji (a sada više ne mogu da ih vidim, jer linkovi na www.pr.org.rs ne rade kako treba – a trebalo bi da se vidi OVDE), moja kompanija je, sa mnom na čelu projekta, te 2010. godine osvojila nagradu. Sećate se (a ja se sećam) da su i Miloš Đajić, naš neumorni predsednik (kog sam juče pitala „Jel` možeš?“, a on kao svaki muškarac odgovorio „Mogu još uvek!“  🙄 ) i Tijana, tadašnja neumorna sekretarka, govorili kako je prijavljeno mnogo projekata i kako će se žiri rastočiti.

Konkurencija!
To je dizalo adrenalin (ili je, barem, značilo da se ljudi bore za nagradu, da imaju šta da pokažu kolegama i da žele da se takmiče).
Ne znam da li će Ivana Parčetić, naša mlada sekretarka, imati vremena da napravi uporednu tabelu tipa: godina, kategorija, broj prijava, broj finalista, …kako bismo mogli da donesemo neke zaključke, na osnovu tih nekih opipljivih činjenica, tj. brojki (htedoh ja, ali linkovi…).

Svakako je još 2010. godine PriZnanje imalo svoju težinu, pa i 2011. godine, i ja sam se, kao član društva (koje poštujem zbog kolega, struke, neumornog i super-optimističnog predsednika, ali i kao izdavača moje knjige „Musolinijev mikrofon – radio propaganda fašističke Italije“) i ove godine (zaražena optimizmom Đajića?) obrela u punoj sali Doma omladine da vidim šta su kolege lepo radile tokom prošle godine (dok sam se ja u to vreme, uglavnom uzaludno, sa nekima od svojih nadređenih objašnjavala da ćirilica ne prolazi u Mostaru).

Nebojša Radović (@eniac) nam je doveo Željka Joksimovića, scena je bila bomboničasta, tvit-vol je tu i onda krećemo da sumiramo rezultate i gledamo pobednike… Nažalost, meni je, kao i mnogima u sali, izgledalo kao da prisustvujemo internom događaju agencije „Executive Group“… Velika većina nagrada pripala je upravo njima. Ništa MekKenovcima („Represent“), ništa „Blumenu“, ništa malima, nešto malo „Infostudu“ (bravo za firmu preko koje sam dobila tri zaposlenja bitna za moj psiho-profesionalni razvoj) i jedna za kriznu komunikaciju Selakovićevom „StratComu“, mada nisu imali ni konkurenciju (učinilo bi se nekome da živimo u Švedskoj),… da bi na kraju „domaćini“ (u svoj svojoj veličini, tj. broju, izašli na scenu da pozdrave prisutne)… Odmah ću se ograditi – sa „Executive Group“ sam radila i svakome bih ih preporučila, posebno Andreu Šaulu i Sanju Milaković Kolundžiju. I ne kažem da nisu zaslužili nagrade, ali…

Pitamo se i tvitovima gde su ostale agencije, gde su ostali projekti, da li kampanje rade samo kompanije poput VIP-a, ima li mesta za male? Rade li mali kao crnci, pa nemaju vremena da prave prezentacije i predstave svoje klijente i kampanje? Boje li se mali konkurencije velikih, pa idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju? Od čega žive, ako ne rade ništa, na kraju krajeva?

Ili…?

Ili je veliki strah („Šta ako ja ne pobedim?“) ili se plašimo konkurencije („Gde ću ja da se takmičim sa Borom i Darkom?“) ili se ne pojavimo na #Prijem ako nas obaveste da nismo ušli u finale („Moram tetki da odnesem lek u Mojmilovo, preko Donjeg Ljubiša i Krkanovaca…“)…

I tako sedim, gledam u one komentare po haštagu #PriZnanje i pitam se kuda vodi ovo?
Onda se setim priče oko licenciranja PR-ova (koju smo, kao, pokrenuli, pa nismo mrdnuli dalje od početka, a ja na predlaganje imena ljudi za radnu grupu u DM na Tviteru dobila komentar „Nećemo valjda da nam demokrate vode i licenciranje?“), koja mi je potvrdila da i u našem strukovnom udruženju vlada politikantstvo. (Avaj, kako mi do tada nije palo na pamet…!? Mora da smo Đajića izabrali zato što je član GO kod demokrata ili su ga u GO izabrali zahvaljujući funkciji u DSOJ-u, a ne zato što je jedno pozitivno, radno i vredno stvorenje?)

I, ne kažem da nema toga, kao što nema lakog PR-a bez oglašavanja, a oglašavanje, pak, ide preko agencija vodećih nam političara,…ali sam mislila (želela) da smo mi u DSOJ-u intelektualci, širokoumni pozitivci, kojima je važno da gaje struku, da nam na bi neka piaruša novobeogradskog splava u vrućim pantalonicama predstavljala istu na nekoj od (uglavnom propalih) televizija i da nam je važno da predstavimo ono što radimo, da podelimo iskustva, naučimo nešto jedno od drugih, da rastemo i teramo druge da rastu…

Na izlasku iz sale, iz koje su mnogi, pa i ja, munjevito izašli, čujem već kuloarske priče da je druga od dve velike agencije namerno bojkotovala #PriZnanje. Pa, nije…evo vam spiska prijavljenih radova ovde, pa možete da vidite i da je ta druga agencija učestvovala, ali i da je bilo jako dobrih projekata (mada ne previše), osim onih koje je vodila pomenuta agencija koja je odnela sve nagrade (dobro, veliku većinu njih)…

Seli smo u „Šumatovac“, neke kolege, moja polovina i ja, a ja sam uz kafu razmišljala – da li je Infostudova igrica „Pređi most“ manje inovativna i korisna od velike korporativne onlajn kampanje pobedničkog VIP-a ili samo manje košta, da li je (čuvena) „Bitka za bebe“ loše odrađena kampanja u odnosu na kampanju za Društvo za zaštitu dece sa astmom „Dašak“ i Incest-trauma centar, pa nije ni u finale ušla (!!!), da li u ovoj državi, osim u ulici Ljube Didića, ima nekih kriza koje se rešavaju ili ih sve preživljavamo bez rešavanja ili, SAMO, kako Miloš Đajić reče, učesnici moraju da navežbaju prezentiranje svojih slučajeva…a onda me još više zaboli glava, jer (nekako zaključujem) da ako ne znamo sebe da prezentiramo, jadni naši klijenti (i javnost) sa nama.

Onaj „čuveni stručnjak” Kosta Petrov kaže (a nalupetao se u jednom prilogu na RTS-u, mada mnogi od nas o njemu imaju visoko mišljenje (???)):  „Ono što je glavno za PR je da ima hrabrost!“, ali i  „Prvo što PR treba da nauči je da se osmehuje i da bude ljubazan, a onda to treba da nauči i svog klijenta.“ i „PR su  sreća i talenat.“

Važi, slažem se (donekle), …a gde je tu znanje? A i ta hrabrost je, izgleda, zatajila.

MOJE GRUDI SU OK, A TVOJE?

in MY BLOG
Članak objavljen u magazinu LISA, 11.11.2011.

Dijagnoza: Hormonska displazija, terapija: Masaža 🙂 

članak objavljen 25.10.2011. na ORGANVLASTI.COM povodom akcije blogerki#mojedojkesuOK, kao doprinos Mesecu borbe protiv raka dojke, a potom 11.11.2011. i u magazinu “LISA”

Imala sam blizu 30 i bila sam već (teško mi je sada i da zamislim da sam se tako mlada udala) par godina u tadašnjem braku.

Dece nismo imali, ali nismo bili ni na kontraceptivnom režimu. Ipak, sa mojom dvojčicom i tadašnje 52 kile na 173 cm, sa kojima sam često mogla da prođem i bez brushaltera, tih dana dobila sam dva balona veličine 3. Trudna nisam. Sreća jedna za oko, ali ne i za moje kretanje. Nisam smela da dodirnem grudi, a o spavanju na stomaku mogla sam samo da sanjam (ako uspem da zaspim).

Kao dete zdravstvenog radnika, odlučila sam da, bez neke unapred definisane bojazni, odem na pregled. Sa platom profesora u srednjoj školi nisam sebi baš lagano mogla da priuštim privatnog lekara, pa sam, hrabro, pokušala da odem u dom zdravlja. Nikome to nikada ne bih preporučila, pa ni danas, jer nikada ti domovi nisu služili ničemu osim da ti se sloši od čemera i jada tamošnje atmosfere, od turobnih lica, a posebno saznanja gde živiš i da, na tvoju sreću, ni od svojih 400 € profesorske plate, ne živiš uopšte loše…

Odustala sam od državnih zdravstvenih ustanova, jer su mogle samo da me iniciraju da postanem alkoholičar ili pobegnem iz zemlje, kad već to nisam uradila na vreme.

Otišla sam u privatnu ambulantu, vesela doktorka, onkolog mi je digla ruke i počela da pipa… Ja sam, naravno, počela da tonem i da, kao u momentima ludila, razmišljam da li bi bilo bolje da me kremiraju ili da me sahrane na starom pravoslavnom groblju u centru Pančeva, jer volim taj grad, ma kako smrdljiv ponekad bio. Testament je, već, napisan u glavi. Razmatraju se reakcije familije ako zauzmem mesto pored dede… Hah.

–    „Da li se samopregledate?“
–   „Ne, meni se svaki čvorić čini smrtonosnim i mislim da, stoga, nema preterano svrhe za samopregledom.“ (u sebi: „Da li da overim testament u sudu ili je dovoljno da ga napišem svojeručno?“)
–    „Uradićemo ultrazvuk, ne mogu da postavim dijagnozu palpacijom.“
–    (u sebi: „Palpacija, uf, zvuči kao neka neizlečiva bolest…“) „Da, slažem se, ipak ćete videti o čemu se radi.“
–    „Da, da ipak znamo šta da radimo.“
Tonem. „Da znamo šta da radimo.“???

Sonda ultrazvuka, čiji me dodiri koštaju oko 25 € (a razmišljam, u trenutnom magnovenju, da je bolje da sam otišla sa drugarima u grad i potrošila to u kafani), pritiska me po mojim naraslim balonima i počinjem da razmišljam samo o bolu, ne i o grobljima, žutim ružama i testamentu.

–    „Tanja, ovo će morati neko da masira!“, uzvikuje razdragana doktorka.
–    „Da masira? Paaaa…, masira već.“
–    „Nije dovoljno! Imate hormonsku displaziju, ništa strašno, pregledaćemo se na šest meseci, a vi ćete staviti obloge od komovice da Vam grudi splasnu!“
–    (u sebi: „Da splasnu, pa taman sam dobila sise!“) „Obične obloge od komovice!?!?“
–    „Da, i, molim Vas, nađite nekoga da Vam masira grudi, što više – to bolje.“
–    „Pa, ja sam udata, masiraju se…“
–    „Očigledno nedovoljno, vidimo se za šest meseci!“

Tako je Tanja za 25 € shvatila da neće umreti, da bolovi nisu opasni ako se stvar drži pod kontrolom i redovno pregleda, ali i da bi bio red da nađe nekog ko će je bolje masirati i delovati preventivno na njeno duhovno i fizičko zdravlje.
Tako i bi.

Danas, bezmalo deset godina kasnije, imam 38 godina i pregledam se na šest meseci. Grudi su mi ovih dana opet broj 3, masaža je OK, mirna sam, ali tek nakon što sam, redovno, otišla na ultrazvuk. Lekar nije preporučio masažu (muško je, šta on zna 🙂 ), ali mi je dao pravi verbalni, jednostavan sedativ:
–    „Obucite se, sve je u redu!“

Hormonska displazija grudi nije nekakva „opaka bolest“. Kažu da su ove promene na grudima bezopasne i da ih ima više od 50% žena. Prepoznaćete je kao zrnastu, granuliranu strukturu dojki. Promena se najčešce javlja u vidu osetljivosti i bola koji se ciklično ponavlja. U pitanju su hormoni, a šta drugo!? Samopregledom ćete opipavati veliki broj čvorića, što je vrlo neprijatan osećaj. Ipak, obezbedite sebi mir i idite na pregled. Ustanovite da li su samo hormonski čvorići ti koji vam ne daju mira. Možda će i vama vaši lekari prepisati masažu, a to neće prijati samo i isključivo vašim grudima…

Moje grudi su ok, a tvoje?

Moje grudi su OK
FOTO: Tanja Tatomirović za potrebe kampanje

TRODNEVNI “UVOD U ANATOMIJU”

in MY BLOG

Kad ti u kasnim tridesetim preskače srce, ne pumpa kako treba, proradi ti žučna kesa i svakojaki kamenčići u njoj, odeš kod lekara iliti “na kanal”, tada saznaš ono što si do tada dobro znao, ali si čekao da ti neko drugi kaže.
Boluješ od zamora materijala!
Znaš da si preterao u poslednjih par godina, a ni one pre toga nisu baš bile lagane, ali ok, vozio si kao Srbi auto – dok se ne raspadne(š).
Tako i ja.

Iz susedne prostorije zapomaže žena kojoj su na listi (to ti je ono roze papirče kod nogu, ali ne još zakačeno za nogu, nego za krevet) napisali da je 1394. godište. Stažisti je već po hodnicima nazivaju kosovkom devojkom.

Srećom, moja polovina je znala da ću pobeći iz bolnice ukoliko me ne smesti u apartman. Sad me unutra niko i ne vidi. Ne vidi ni da mi iz vene viri slavina. Ne znam da li je interaktivna, dvosmerna. Znam da peče. Znam i da iznad nje imam gadnu modricu.

“Kakve su ti to vene?”
“Ne znam, pokušajte na drugoj ruci.” (u sebi: “Druge nemam, jel bi htela školski primer vena?”)

Divna je samo jedna stvar. Ne razmišljam o wannabe kompanijama, ne zovu me novinari (mada sa njima najviše volim i da pričam), zove me po koji bivši obožavalac, neki od normalnih kolega, majka, otac, Marko…

Sutra je operacija. Holesterinski kamenčići. (Koja se još budala pravila da nema pojma da je stres otac holesterola?).
Nož radi, opšta anestezija.

Oko 3:30, u pola noći, u moj apartman upada velika žena u belom, sa kutijom punom staklića….i pali svetlo. Aaaaaa!
“Tooooplooo-meeeer!”
“Dobro veče!” (“Nisi mogla malo nežnije u ovo doba, nisam ti ja gluva baba iz susedne sobe?”)
“36 sa 5. Laku noć!”
Ne odgovaram, spasao me (ili nju) iPod, ima meke slušalice koje ulaze duboko.

“Tatomirooooović!”
“Ja sam.” (“Pa, piše ti na papiru, a i nema nikog drugog ovde!”)
“Ajde da te obrijam.”
“A Vi ste?” – gledam u veliku ženu koja se pre nego što je došla mene da obrija, nije sama obrijala.
“Ja brijam!”
“Ne treba, hvala.” (“Samo izađi sada…”)
“Nema ne treba, diži majicu!”
“Majicu?” (“Znala sam da ličim na dečaka ponekad, ali nisam znala da imam maljave grudi.”)

Tri poteza po stomaku i izađe sa velikom kožnom torbom u kojoj komotno može da drži i sekiru.
Pristajala bi.

Dolazi sledeća. Umotava mi noge.
“Ali, ja imam samo jednu vidljivu venu na levoj nozi!”
Ne mari, umotava me kao mumiju. Kaže da tako treba. Jedino to, za sada, verujem.

Odlazimo velikim liftom u podrum. Žene u zelenom, sa maskama preko lica prolaze ispred mene.
Daju mi isti takav zeleni mantil da se obučem. Nikada nisam volela nudističke plaže. Previše sam samokritički i kritički raspoložena. Divim se onim nesrazmernim ženama koje nose kratke suknje i uzane haljine. Hrabre su (ili ih je neko dobro slagao.)
Mantil ima šlic pozadi. Veliki.
“Sjajan vam je ovaj autfit!”
“Molimmm?” odgovara lice ispod maske.

Imaju i šarene marame na glavi, valjda su mnogo gledali “Uvod u anatomiju” i garant imaju neku Meredit i Dereka.
Priključuju me na sve moguće instrumente, infuzije, anestezije, komentarišu moju tetovažu na leđima…
“A gle joj prste, molim te! Viiidi kako su tanki!”
Osmeh. Kiseli. (u sebi: “Ne diraj mi prste. Uspavaj me i daj da ovo bude gotovo!”)

Lampe kao od gume počinju da se krive i idu sa plafona ka meni. Bluuup, bluuup…ronim (kao onomad na Pagu). Glasovi se gube, kao da su i oni pod vodom. Sedam sijalica iznad operacionog stola stapa se u jednu… Tajac.

. . . . . . .

“Okreni se, daćemo ti nešto protiv bolova!”
“Mmmmmm…” (“Ko je sad ova i gde su gumene sijalice?”)
“Tanja! Taaaanjaaaa! TAAANJAAAAAA, JEL ME ČUJEŠ!?”
“Ahm.” (“Što viče, opet su me pomešali sa babom rođenom 1394.?”)

Smenjuju se jedna po jedna, razlikujem ih samo po gabaritima i boji kose, još su kao pod vodom. Onda vidim tu i Živorada, Dragana, Aleksu, Željka, Marka, Sašu, Vericu… svi su pod vodom, ali nemaju maske, ni disalice. Dobro, kad odspavam, svi će, valjda, opet biti normalni…ili i bolji.

“Bio sam u nekoj akciji!” čujem Sašu kako priča, naravno, o ženama…i glasovi se mešaju…
“E, da sam ja imao apartman, sedeo bih godinu dana u bolnici.”
“Moram da idem, mnogo je i ovo, nisam bio u bolnici ni kad mi je majka ležala.”
“Majke ti, ova baba stalno tako zapomaže?”
“Ja bi` ovde umr`o!”
“Jel te mnogo boli?”
“Spavaj, srećo, spavaj…”

“Toooplomeeeerrrrr!”
Da, kao sat, 3:30 je. Injekcija u 6:00.

“Ideš na ultrazvuk, ako je sve ok, ideš danas kući.”
“Sama ću, hvala.” (“Ma, nećeš valjda MENE da voziš u invalidskim kolicima!?”)
Dahćem kao da trčim maraton, držim se za stomak i stižem na ultrazvuk. Ležeći pacijenti i oni upali direktno sa ulice, svi smo zajedno. Oni u zimskim jaknama, ja u pižami sa motivima iz crtaća.

“KOLIKO IMAŠ GODINA?” – urla doktor.
“ČUJEEEEMMM DOOOBRO!!!! IMAM 38!”
Osmeh. Specijalizanti su se okupili, gledaju moj stomak preko sonde. Brboće. Sve je u redu. Nema žučne kese, sad će to da se izmrda i namesti kako treba.

“Gotovo, lepotice!” kaže olinjali doktor.
“Hvala lepo!” (“Ti li ćeš da me nazivaš lepoticom? Ako žučnu kesu nemam, zube imam. I to keramičke.!…izbio mi Čižik zub za 25.rođendan…”)

Apartman – Ono što se zove tako i omogućava ti da budeš sam i ne gledaš u bolest i muku drugih.
Pakovanje – ideš kući i raduješ se što je sve prošlo, tj.proći će uskoro i opet ćeš moći da se pogledaš u ravan stomak. Istina, imaće 4 ožiljka od po 1 cm, ali biće ravan, jer propisana dijeta ne dozvoljava ništa od čega bi mogao da prestane da bude ravan. (Srećom, nisam bedevija od 180+ cm i 70+ kg…)

“Dobro je sve prošlo, samo smo morali malo duže da Vas držimo pod anestezijom.” kaže doktor koji me je operisao.
“Duže?” (“Kako, bre, duže???)
“Pa, da, bili su Vas pripremili malo ranije.Onda su me tražili, nisam odmah bio na raspolaganju, pa smo morali malo da produžimo.”
“Aha?” (“Šta bi bilo da je otišao kući na ručak?”)
“Pa, da, ali je sve dobro prošlo i možete kući.”
Osmeh. Kiseli, 99. po redu.

Michael Kvium, Hor
Michael Kvium, Hor

Spakovana, koračam kroz hodnik. Ne mogu da nadišem, ali idem. Gumene sijalice su očvrsle.

A šta da su produžili još, sijalice ostale gumene, a glasovi pod vodom…možda bi apartman ostao samo moj…i ja ostala samo svoja. Ovako sam i njihova. Mamina, tatina, Markova, Sašina, Ondrejeva…i više niko ne može da mi gruva holesterol, ni wannabe kompanije, ni pojedinci. Niko. Nema gde da se taloži, od sada sam netolerantna na stresotvorce. Umem da budem nežna plavuša, a umem da budem i rotvajler…pa ko šta voli. Izvol`te.

Punkt.

It’s a beautiful day to save lives. Let’s have some fun.
Dr. Derek Shepherd

Go to Top