Tag archive

pancevo

…justice and love will conquer all. If given good PR!

in SOME NEWS

Profile: Tanja Tatomirovic, Microsoft PR & Citizenship Lead for Serbia and Montenegro

Magazine CORD, April 2013

How to Love Your Work and Stay Young Forever

It seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet

In this fast-paced world where change is an integral part of all of our lives, it takes a special something to keep your energy and enthusiasm high. Tanja Tatomirovic, MSc in Communicology, Microsoft PR and Citizenship Lead for Serbia and Montenegro, seems to have found a magic formula. Her outlook and attitude keep her highly charged and motivated to take on the challenges of her life and her work. Although she has had her share of changes throughout her life, she takes on the world each day with the fresh eyes of youth. Tanja has been working in the world of communications for the past decade, and for the three years she managed corporate communications, internal media and CSR as a corporate communications director at one of the largest telecommunication company in the Adria region.

Cord Magazine: Tanja She managed crisis communications for the country’s largest exporter -petrochemical company Petrohemija, worked as a spokesperson and public relations advisor at the Supreme Commercial Court and a journalist in a number of Serbian broadsheets. In late 2010, the international magazine Digital TV listed her among the top 50 of the most important people in the European broadband industry; Tanja received a number of national and international awards for excellence in communications. She is a published author and her book “Mussolini’s Microphone” was published by the Serbian PR Society as its first publishing project ever. During 2012, she became a member of the Expert Jury for “PRiZnanje” Annual National Awards in Public Relations.

From the beginning of February, Tanja has been responsible for driving Microsoft’s communications strategy, ensuring its product messaging resonates on the market well and helping Microsoft in Serbia and Montenegro become the leader in socially responsible business.

Of all the places I traveled to during my life, I somehow always find myself longing for the universe located between Belgrade, Pančevo and Netherlands. My school, university, postgraduate studies, journalism, the school I worked in as a teacher, the petrochemical plant, the commercial court, telecommunications, consulting, the book I wrote, the one marriage that drifted away, other loves I gambled away – someone could look at it all and think I am actually well over 39. It seems to me like I got my first job only a moment ago. The job in the newspaper on an outdated 286 computer, printing stories that I believed would change the world on an ancient ink-jet printer – it all seems like yesterday.

Today I don’t have the 286, I am using my Windows laptop as a communication hub. I cannot help but wonder where is the time in between? From this perspective it seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet. Either you work for the big multinationals or for a local business. Actually, I work for both. This is why it helps to feel 19 again. It also helps to drink from the fountain of eternal optimism and follow your hunches especially when hunches tell you that the things can only get better, and that justice and love will conquer all. If given good PR.”

 

 

Tanja Tatomirović: Danas se svako predstavlja kao “PR” | Intervju

in MY WORK

Tanja Tatomirović – Komunikolog
Beograd: 04.12.2012.

…diplomirani politikolog i svršeni postdiplomac komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina… Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom („Demokratija“, „Blic“), a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant. Zahvaljujući, između ostalog, njenom radu i formiranju mreže portparola regionalnih trgovinskih sudova u saradnji sa USAID projektom CCASA, Viši trgovinski sud dobio je 2007. godine nagradu povodom „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ za poseban doprinos ka uspostavljanju pozitivne prakse u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Posebne preporuke Tanja je tada dobila i od poverenika Rodoljuba Šabića.

ZaJavnost.info: Te davne 2000. godine od britanske Vlade ste dobii stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, ali ste ostali u Srbiji. Šta je po Vama bilo presudno za takvu oduku koju mnogi ne bi propustili?

Ah, Notingem, Šervud i Robin Hud, a ja sada pričam sa vama, ovde…!? 🙂
Te godine je samo nas nekoliko dobilo tu mogućnost. Ako vam kažem da su svi bili šokirani mojom odlukom da odbijem stipendiju britanske vlade za postdiplomske studije, a da sam ja imala 26, 27 godina i bila tek dve godine (u sada već davno bivšem) braku, biće vam jasno da su me vodile emocije, a ne razum. Nisam ponosna na tu svoju odluku i smatram je jednom od većih propusta u životu. No, ponosna sam na samu šansu koju mi je ukazana i žao mi je što Univerzitet u Notingemu nije bio moj tadašnji izbor. Ipak, da je bilo tako, verovatno danas vi i ja ne bismo pričali… živela bih ko zna gde.

ZaJavnost.info: Više od 15 godina ste u medijima i odnosima sa javnošću. Koja su po Vama najbitnije stvari na koje se treba obratiti pažnja ukoliko iz novinarskih voda predjete u PR sektor?

Sjajna je stvar za PR stručnjaka ako je bar par meseci proveo radeći u nekoj redakciji. Tada uspeva da ostvari korektne odnose sa novinarima, jer zna šta je dobro, šta nije, šta može i šta ne može. Ne može dobar PR da bude neko ko nije ušao ni u jednu redakciju nikada u životu. Iako su te dve profesije slične, ne treba ih poistovećivati. Svako radi svoj posao i nema nikakvih problema ako postoji obostrano razumevanje i saradnja. Nije uvek tako, ali to ne zavisi od posla, to zavisi od čoveka – njegove širine, fleksibilnosti, korektnosti i obrazovanja.

ZaJavnost.info: PR kao poziv je u ekspanziji kod nas. Koliko je vremena potrebno za dobrog i uvaženog PR-a u Srbiji?

Nisam sigurna da li je ta ekspanzija dobra ili ne. Razgovaralo se na “PRilici” – konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću o obrazovanju i licenciranju ljudi koji se bave ovim poslom… Danas se svako predstavlja kao “PR”, a da biste to zaista postali morate imati odgovarajuće obrazovanje i urođeni talenat, kao i za mnoga druga zanimanja. Naravno, dešava se i da je dovoljno da budete tatina ćerka, član neke političke partije, pa da postanete “PR”… Ali, ako možete da postanete ministar bez mnogo kvaliteta, zašto ne biste postali i PR? Nadam se da će Društvo Srbije za odnose s javnošću, ako ne uvede licenciranje, postaviti bar neke više standarde, kako bismo sačuvali integritet struke.

ZaJavnost.info: Juna 2008. godine ste završili Londonsku školu za odnose sa javnošću, a kod Diane Cromer specijalnu obuku za odnose sa javnošću u kriznim situacijama. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak nakon ovih obuka?

Londonsku školu za odnose s javnošću završila sam kada sam već imala iskustvo koje sam stekla kao novinar, iskustvo u trgovinskom pravosuđu, iskustvo u pančevačkoj “Petrohemiji”. Kao i mnogi drugi kursevi i stručna usavršavanja koje sam prošla i prolazim i dalje, i ta škola mi je pomogla da sistematizujem neke delove znanja iz ove oblasti. Najvrednije do sada, iako najmanje praktične, bile su moje postdiplomske studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

ZaJavnost.info: Našli ste se na listi EURO 50 u izdanju internacionalnog “Digital TV Europe” magazina kao jedna od 50 najvažnijih ličnosti u oblasti digitalne televizije. Da li Vam je ovo priznanje olakšalo ili pomoglo u nastavku karijere?

Jedno takvo priznanje je zaista velika stvar. Naći se rame uz rame sa još 49 menadžera velikih broadband kompanija iz čitave Evrope (HBO, Eutelsat, Fox, Virgin media,…) priznanje je i čast prvenstveno za mene lično, ali i za celu struku u Srbiji. Ne znam da li mi je pomoglo,…

ZaJavnost.info: Koje su po Vama prednosti a koje mane bavljenja odnosima sa javnošću u Srbiji?

Degradacija struke! Ponekad je teško reći “Ja sam PR!”, jer se tim poslom bave i oni koji su pročitali samo knjigu tipa “Kako postati PR za 24 sata” ili ni to. Naravno da se kvalitet prepoznaje i izdvaja, ali vam treba dodatna snaga i za kojekakve borbe, umesto da je utrošite na neke lepše stvari. Smeta mi i to što mnogo kolega želi baš sve da unovči. Jasno je da je situacija teška, ali ne može se sve naplatiti… Gde je ona dobra volja i želja da se nešto uradi samo radi sopstvenog i/ili tuđeg zadovoljstva i sreće?

ZaJavnost.info: Povremeno držite i predavanja na temu odnosa sa medijima. Šta je ono na šta se na svakom predavanju trudite da prenesete slušaocima, a što je krucijalno za tu temu?

Ja sam veliki praktičar. Trudim se da prenesem svoja najbolja, ali i najgora iskustva. Uvek potenciram etiku, transparentnost i gajenje dobrih odnosa sa novinarima. Mnogo stvari mora da nauči jedan dobar PR, ne samo kako će sarađivati sa medijima. Nije jednostavno baviti se našim poslom – u svakom trenutku morate da budete bar korak ispred svih kada je informisanost u pitanju. U poslednje vreme držim obuke u oblasti društvenih mreža. To volim i potenciram mnogo praktične obuke, umesto suve teorije kojoj tu nije mesto. Prezrela sam Power Point.

ZaJavnost.info: Aprila 2011. godine objavili ste knjigu “Musolinijev mikrofon”, koja je prvenac izdavačke delatnosti Društva Srbije za odnose s javnošću. Kako ste zadovoljni kritikom na knjigu?

“Musolinijev mikrofon” je nevelika knjiga u kojoj je obrađena tema fašističkog radija za vreme Dučea. Tema nije nikada do sada obrađivana na srpskom, pa joj je to bila i odskočna daska. Kritike su bile sjajne, a najveće priznanje je to što je knjiga uvršćena na spisak dodatne literature na jednom od predmeta na studijama istorije na Univerzitetu u Beogradu. Ja sam zadovoljna… Počela sam da radim i na drugoj verziji knjige, koja će se više baviti onim “iza kulisa” – preljubama, špijunažom, izdajama i emocijama. To će biti prava stvar, mi Srbi volimo afere.

ZaJavnost.info: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su one danas bitne i kako im predvidjate budućnost?

Aktivna sam jer ih volim – dobre su za posao, spajaju ljude i pomoću njih sam, ovako radoznala, saznala i saznajem mnogo toga, Na kraju, mnogo divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući Twitteru, pre svega. Brine me samo to što ih mnoge kolege precenjuju. Da, bitne su. Da, jeftin su kanal komunikacije. Ne, neće se više od 10% preneti u real-life. Na trejler filma na YouTubeu klikne 150.000 ljudi, a samo 15.000 ode u bioskop. Isto tako 20.000 ljudi daje podršku organizaciji nekog protesta, a na protest ih ode samo 200 ili ni toliko… Dobre su za razmenu informacija, ali nisu pokretač – ne u Srbiji. Mi smo vazda različiti. Smatram da smo ih u poslu precenili, ali treba biti prisutan. Umeju da budu zabavne, emotivne. Neka se i samo 10% emocija i smeha prenese u naše živote i biće dobro.

ZaJavnost.info: Vaš životni moto je?

”Uvek može bolje!” 🙂
Teks preuzet sa info-portala ZaJavnost.Info

TRODNEVNI “UVOD U ANATOMIJU”

in MY BLOG

Kad ti u kasnim tridesetim preskače srce, ne pumpa kako treba, proradi ti žučna kesa i svakojaki kamenčići u njoj, odeš kod lekara iliti “na kanal”, tada saznaš ono što si do tada dobro znao, ali si čekao da ti neko drugi kaže.
Boluješ od zamora materijala!
Znaš da si preterao u poslednjih par godina, a ni one pre toga nisu baš bile lagane, ali ok, vozio si kao Srbi auto – dok se ne raspadne(š).
Tako i ja.

Iz susedne prostorije zapomaže žena kojoj su na listi (to ti je ono roze papirče kod nogu, ali ne još zakačeno za nogu, nego za krevet) napisali da je 1394. godište. Stažisti je već po hodnicima nazivaju kosovkom devojkom.

Srećom, moja polovina je znala da ću pobeći iz bolnice ukoliko me ne smesti u apartman. Sad me unutra niko i ne vidi. Ne vidi ni da mi iz vene viri slavina. Ne znam da li je interaktivna, dvosmerna. Znam da peče. Znam i da iznad nje imam gadnu modricu.

“Kakve su ti to vene?”
“Ne znam, pokušajte na drugoj ruci.” (u sebi: “Druge nemam, jel bi htela školski primer vena?”)

Divna je samo jedna stvar. Ne razmišljam o wannabe kompanijama, ne zovu me novinari (mada sa njima najviše volim i da pričam), zove me po koji bivši obožavalac, neki od normalnih kolega, majka, otac, Marko…

Sutra je operacija. Holesterinski kamenčići. (Koja se još budala pravila da nema pojma da je stres otac holesterola?).
Nož radi, opšta anestezija.

Oko 3:30, u pola noći, u moj apartman upada velika žena u belom, sa kutijom punom staklića….i pali svetlo. Aaaaaa!
“Tooooplooo-meeeer!”
“Dobro veče!” (“Nisi mogla malo nežnije u ovo doba, nisam ti ja gluva baba iz susedne sobe?”)
“36 sa 5. Laku noć!”
Ne odgovaram, spasao me (ili nju) iPod, ima meke slušalice koje ulaze duboko.

“Tatomirooooović!”
“Ja sam.” (“Pa, piše ti na papiru, a i nema nikog drugog ovde!”)
“Ajde da te obrijam.”
“A Vi ste?” – gledam u veliku ženu koja se pre nego što je došla mene da obrija, nije sama obrijala.
“Ja brijam!”
“Ne treba, hvala.” (“Samo izađi sada…”)
“Nema ne treba, diži majicu!”
“Majicu?” (“Znala sam da ličim na dečaka ponekad, ali nisam znala da imam maljave grudi.”)

Tri poteza po stomaku i izađe sa velikom kožnom torbom u kojoj komotno može da drži i sekiru.
Pristajala bi.

Dolazi sledeća. Umotava mi noge.
“Ali, ja imam samo jednu vidljivu venu na levoj nozi!”
Ne mari, umotava me kao mumiju. Kaže da tako treba. Jedino to, za sada, verujem.

Odlazimo velikim liftom u podrum. Žene u zelenom, sa maskama preko lica prolaze ispred mene.
Daju mi isti takav zeleni mantil da se obučem. Nikada nisam volela nudističke plaže. Previše sam samokritički i kritički raspoložena. Divim se onim nesrazmernim ženama koje nose kratke suknje i uzane haljine. Hrabre su (ili ih je neko dobro slagao.)
Mantil ima šlic pozadi. Veliki.
“Sjajan vam je ovaj autfit!”
“Molimmm?” odgovara lice ispod maske.

Imaju i šarene marame na glavi, valjda su mnogo gledali “Uvod u anatomiju” i garant imaju neku Meredit i Dereka.
Priključuju me na sve moguće instrumente, infuzije, anestezije, komentarišu moju tetovažu na leđima…
“A gle joj prste, molim te! Viiidi kako su tanki!”
Osmeh. Kiseli. (u sebi: “Ne diraj mi prste. Uspavaj me i daj da ovo bude gotovo!”)

Lampe kao od gume počinju da se krive i idu sa plafona ka meni. Bluuup, bluuup…ronim (kao onomad na Pagu). Glasovi se gube, kao da su i oni pod vodom. Sedam sijalica iznad operacionog stola stapa se u jednu… Tajac.

. . . . . . .

“Okreni se, daćemo ti nešto protiv bolova!”
“Mmmmmm…” (“Ko je sad ova i gde su gumene sijalice?”)
“Tanja! Taaaanjaaaa! TAAANJAAAAAA, JEL ME ČUJEŠ!?”
“Ahm.” (“Što viče, opet su me pomešali sa babom rođenom 1394.?”)

Smenjuju se jedna po jedna, razlikujem ih samo po gabaritima i boji kose, još su kao pod vodom. Onda vidim tu i Živorada, Dragana, Aleksu, Željka, Marka, Sašu, Vericu… svi su pod vodom, ali nemaju maske, ni disalice. Dobro, kad odspavam, svi će, valjda, opet biti normalni…ili i bolji.

“Bio sam u nekoj akciji!” čujem Sašu kako priča, naravno, o ženama…i glasovi se mešaju…
“E, da sam ja imao apartman, sedeo bih godinu dana u bolnici.”
“Moram da idem, mnogo je i ovo, nisam bio u bolnici ni kad mi je majka ležala.”
“Majke ti, ova baba stalno tako zapomaže?”
“Ja bi` ovde umr`o!”
“Jel te mnogo boli?”
“Spavaj, srećo, spavaj…”

“Toooplomeeeerrrrr!”
Da, kao sat, 3:30 je. Injekcija u 6:00.

“Ideš na ultrazvuk, ako je sve ok, ideš danas kući.”
“Sama ću, hvala.” (“Ma, nećeš valjda MENE da voziš u invalidskim kolicima!?”)
Dahćem kao da trčim maraton, držim se za stomak i stižem na ultrazvuk. Ležeći pacijenti i oni upali direktno sa ulice, svi smo zajedno. Oni u zimskim jaknama, ja u pižami sa motivima iz crtaća.

“KOLIKO IMAŠ GODINA?” – urla doktor.
“ČUJEEEEMMM DOOOBRO!!!! IMAM 38!”
Osmeh. Specijalizanti su se okupili, gledaju moj stomak preko sonde. Brboće. Sve je u redu. Nema žučne kese, sad će to da se izmrda i namesti kako treba.

“Gotovo, lepotice!” kaže olinjali doktor.
“Hvala lepo!” (“Ti li ćeš da me nazivaš lepoticom? Ako žučnu kesu nemam, zube imam. I to keramičke.!…izbio mi Čižik zub za 25.rođendan…”)

Apartman – Ono što se zove tako i omogućava ti da budeš sam i ne gledaš u bolest i muku drugih.
Pakovanje – ideš kući i raduješ se što je sve prošlo, tj.proći će uskoro i opet ćeš moći da se pogledaš u ravan stomak. Istina, imaće 4 ožiljka od po 1 cm, ali biće ravan, jer propisana dijeta ne dozvoljava ništa od čega bi mogao da prestane da bude ravan. (Srećom, nisam bedevija od 180+ cm i 70+ kg…)

“Dobro je sve prošlo, samo smo morali malo duže da Vas držimo pod anestezijom.” kaže doktor koji me je operisao.
“Duže?” (“Kako, bre, duže???)
“Pa, da, bili su Vas pripremili malo ranije.Onda su me tražili, nisam odmah bio na raspolaganju, pa smo morali malo da produžimo.”
“Aha?” (“Šta bi bilo da je otišao kući na ručak?”)
“Pa, da, ali je sve dobro prošlo i možete kući.”
Osmeh. Kiseli, 99. po redu.

Michael Kvium, Hor
Michael Kvium, Hor

Spakovana, koračam kroz hodnik. Ne mogu da nadišem, ali idem. Gumene sijalice su očvrsle.

A šta da su produžili još, sijalice ostale gumene, a glasovi pod vodom…možda bi apartman ostao samo moj…i ja ostala samo svoja. Ovako sam i njihova. Mamina, tatina, Markova, Sašina, Ondrejeva…i više niko ne može da mi gruva holesterol, ni wannabe kompanije, ni pojedinci. Niko. Nema gde da se taloži, od sada sam netolerantna na stresotvorce. Umem da budem nežna plavuša, a umem da budem i rotvajler…pa ko šta voli. Izvol`te.

Punkt.

It’s a beautiful day to save lives. Let’s have some fun.
Dr. Derek Shepherd

Go to Top