Tag archive

pr

“Ukoliko nema emocije, nema ni uspeha u komunikaciji!” – intervju za portal Marketing mreža

in MY WORK/SOME NEWS

Tanja Tatomirović (@Lavche73), komunikolog, autor knjige o fašističkoj radio propagandi i koordinator za komunikacije u kompaniji Microsoft za Srbiju i region, specijalno za Marketing mrežu govori da li su nove tehnologije „saveznik“ ili „protivnik“ kompanijama i šta znači „biti cela osoba“ na Twitteru.

Tanja MMreza

Na koji način su, po Vašem mišljenju, nove tehnologije izmenile korporativnu komunikaciju? Da li su nove tehnologije „saveznik“ ili „protivnik“ kompanijama, kada govorimo o komunikaciji?
Digitalni mediji i tehnološke inovacije predstavljaju kako mogućnosti, tako i izazove. Nove tehnologije omogućavaju lakšu, bržu, jasnu komunikaciju sa povratnom informacijom. Novi participatorni mediji kao što su društvene mreže imaju tendenciju da napreduju u elaborativne, organizovane sisteme za izražavanje i tu je tehnologija od velike koristi. To kompanije moraju da iskoriste na najbolji mogući način. Možda jedini izazov jesu prebrze promene za koje nismo zreli, kao društvo i koje unakazimo pre nego što i sagledamo čemu služe i kako bismo mogli da ih iskoristimo. Naravno, ima i sjajnih primera koji su usmereni ka pozitivnom napretku društva, ka unapređenju kvaliteta života, bez da mu se tehnologijom oduzme duh.

Šta po Vašem mišljenju znači „biti cela osoba“ na Twitteru? Zašto Twitter po Vašem mišljenju „ne živi punim plućima“ u regionu?
Prateći neka istraživanja i istražujući i sama tu temu, mogla bih da kažem da “živeti punim plućima” u slučaju Twittera znači edukaciju. Šta je Twitter, a i ne samo Twitter, kako se i za šta koristi potrebno je znati da bi se i ta platforma iskoristila do maksimuma. No, mogućnosti Interneta su nesagledive, pa svako sebi kreira “lajnu” i komunicira kako zna i ume. Cela osoba na Twitteru je neko ko ima svoju publiku i sposoban je da je uvuče u dijalog, dobije povratne informacije, izazove buru… Ma kakva ta publika bila i ma ko je činio.

Koje trendove možemo da očekujemo do kraja godine kada govorimo o digitalnim komunikacijama?
Digitalna komunikacija je nešto što je počelo kao zabava i postalo deo popularne kulture savremenog društva i deo uobičajenog načina poslovanja. Komunikacija na digitalnim kanalima, bez dodatnih napora ili integrisane kampanje i šire strategije, omogućava interakciju, ali ne i jednako intenzivnu akciju publike, koja će kliknuti na sadržaj, proširiti informaciju, ali ne i kupiti proizvod ili doći na događaj isključivo zato što joj se dopao sadržaj komuniciran na društvenoj mreži ili drugom digitalnom kanalu komunikacije. Društveno umrežavanje je, jednostavno rečeno, amplifikacija emotivnih reakcija ka ustanovi ili kompaniji koja na tim mrežama upravlja komunikacijom sa publikom. Ukoliko emocije nema – nema ni značajnog uspeha te komunikacije. Tada sve počinje i završava se na nivou klika.
Domaće tržište, uz minimalne izuzetke, zadržava se na kopiranju svetskih trendova ili na jednom te istom modelu komunikacije na društvenim mrežama. Čak ni to kopiranje često ne bude efektno.
Danas se svi bave digitalnom komunikacijom, pa čak i kada nemaju nikakvo prethodno znanje niti o digitalnom, niti o komunikaciji. No, internet je slobodna teritorija, a filteri na društvenim mrežama su „mađarski zid“. Ja i dalje verujem da su digitalni gurui sposobni da preskoče svaki zid, pa i mađarski i to upravo inovacijom. Ako je ona inovacija u pravom smislu te reči.

Radite u velikoj globalnoj kompaniji, koja posluje širom sveta. Zašto Srbija i zemlje u regionu „prave bojažljive korake“ kada je primena komunikacijskih trendova u pitanju? Zašto, po Vašem mišljenju, ne eksperimetišemo dovoljno?
Pitanje nedovoljnog eksperimentisanja je ono pitanje “ko je stariji – kokoška ili jaje” iliti “ko je “kriv” za lošu medijsku scenu – mediji ili publika”. Tako ovde možemo pitati – ko je kriv za manjak inovacija – publika ili digitalne agencije i kompanije? Publika je nezrela, iako društvene mreže, blogovi i sva ta dogitalna scena ne traju kod nas kratko i nisu nove. Ipak, digitalna komunikacija i komunikacija uopšte ne sme da bude ziheraška i da ide samo na sigurne opcije, sigurna pitanja i odgovore. Ona mora da evoluira i iskoristi mogućnosti razvoja društvenih mreža da bi se došlo do više informacija o potrošačima i njihovim sklonostima, te da bih se od njih učilo, da bi se oni iznenadili, šokirali, poveli ka cilju. Takvo upravljanje komunikacijom na društvenim mrežama znači ne samo povezivanje, nego i dovođenje publike na novi nivo angažovanja koji se bazira na direktnom dijalogu i transparentnom odnosu. Ne možemo, iako to još uvek radimo, koristiti digitalnu komunikaciju kao mogućnosti digitalne oglasne table i prostog izražavanja mlakih emocija kroz lajk, šer ili stiker.
Tradicionalisti i inovatori imaju suprotne stavove o tome koliko brzo treba žuriti u novi digitalni svet. Dodatno, tradicionalisti s pravom razmatraju njegovu isplativost. Oni žele konkretnu akciju, nasuprot pukoj interakciji sa publikom koja ne utiče na trenutnu finansijsku korist, već samo na imidž u javnosti, te podršku strategiji na duže staze. Ipak, dugoročna strategija je, u turbulentnim društveno-ekonomskim okolnostima kakve su naše, veoma diskutabilna korist.

Kako biste ocenili trenutno stanje na digitalnoj sceni Srbije?
#nezrelost #dosada #OglasnaTabla #neoriginalnost #strah s jedne strane. I #mogućnosti #edukacija #originalnost #hrabrost, s druge strane. Eto, tako. Zavisi sa koje ste strane.

Autor: Ivana Parčetić Mitić

Objavljeno: 23.6.2015. na portalu Marketing mreža

Roman o ljubavnom trouglu koji istražuje granice ljubavi i beskonačnost interneta

in SOME NEWS

U izdanju Lagune, 12.9.2014. godine u knjižarama se pojavio “PR”, roman Aleksandra Ilića koji sam imala čast i zadovoljstvo da pročitam pre drugih i da za njega napišem: „Osim što vas lako natera da instalirate sve aplikacije koje u knjizi pominje i da se upitate odakle su vam to poznati svi ovi ljudi, Ilić objašnjava, bez pardona, šta se krije iza slike stvarnosti koju kreira domaća PR scena. Njegova priča ogolila je bombastične nazive funkcija, iskrivljeni rečnik, isfabrikovane menadžere, lažni moral i nametnutu potrebu da svi izgledamo isto i ponašamo se isto. Kada pročitate ‘PR’ pročitali ste nas sve.“

Više o romanu možete pročitati OVDE

Da li sam ja plavuša koja beži iz kupatila kada opere kosu?

in MY WORK

Stara priča: agencija – klijent – novinar i obrnuto

Kada mi u Srbiji pošaljemo neispravno svinjsko meso u izvoz i to prođe sa „obratićemo ubuduće više pažnje“ – ko sam ja da se bunim zbog jedne pogrešne reči? 

Ovaj tekst inspirisan je jednom glavoboljom sa jednom od PR agencija, “Nijebitnokojom”, a ne bi bio napisan da me kolega prekjuče nije podsetio rečima „Ja nisam mogao da se uzdam ni u jednu agenciju u Srbiji i budem siguran da će od njih izaći nešto što ja neću morati da pregledam.“… A šta se desi ako ne možete baš sve da pregledate, ne možete da držite crvenu olovku kao učiteljica i ispravljate greške, interpunkciju, pravopis… Onda se desi da vas boli glava.

Ovaj tekst napisan je na osnovu istinitog događaja. Istinit događaj je moje iskustvo sa agencijama – iznutra i spolja. I glavobolja je istinita, isto tako.

Odavno se bavim poslom odnosa sa javnošću – još od početaka volontiranja po raznim redakcijama, posla dopisnika, novinara kojem je pendrekom razbijena glava na demonstracijama 1996., preko prvih naslovnih strana zbog kojih sam bila na „oku policije“ i bila primorana da prestanem da pišem to što sam pisala.

demokratija1

U okviru Ministarstva prosvete i početaka tada novog, centralizovanog upisa u srednje škole, imala sam zadatak da vodim računa o tonama neke administracije, ali i da svake godine roditelje 4.000 osmaka i te iste osmake, njihove tetke, strine, babe i dede, obaveštavam o tome kako će se polagati prijemni ispiti, kako se popunjava lista želja, kako da dete iz Kovina (ne) bude upisano u školu u Nišu i slično. Agenciju nisam imala, bila sam one-man-show i sve je teklo kako treba. Novinari su bili ti koji su mene zvali, ja im davala informacije, pila kafu sa njima, objašnjavajući sve novitete, uporedo radeći sve ostale poslove vezane za upis u tom regionu.

U Višem trgovinskom sudu bila sam pionir koji je trebao da uskladi 17 regionalnih trgovinskih (sada privrednih) sudova i objasni im zašto moraju da se otvore ka javnosti i kako da postupaju sa informacijama od javnog značaja. Jednostavno, moj zadatak je bio da posle afere „stečajna mafija“ trgovinske sudove dovedem u stanje normalne ili, pak, bolje komunikacije sa medijima i javnošću. Agenciju nisam imala, pomagao mi je USAID – CCASA projekat, ali sam sve operativne, a i većinu strateških stvari, obavljala sama. Rezultat tog  rada bilo je priznanje povodom svetskog Dana prava javnosti da zna i preporuka Rodoljuba Šabića.

U Petrohemiji nije bilo slatko komunicirati sa javnošću i obaveštavati ih šta je štetno, šta nije, kako je tehnologija „ipak“ stara nekoliko decenija i kako 1.800 porodica živi od te iste tehnologije… Iz ove perspektive živo me zanima kako bi jedna agencija, one sa kojima se danas susrećemo, ispratila benzen, isparenja, propilen, sirovi benzin i ostalo, flertujući u komunikaciji sa državom kao većinskim vlasnikom, ali i „vlasnikom“ inspekcija za zaštitu životne sredine, te sa lokalnom zajednicom čije sportske klubove sponzorišeš u isto vreme… Zanima me, između ostalog, kako bi bilo koja agencija računala radne sate u sred noći, kada me je, obično oko 2 – 2:30, zvao dežurni fabrike da mi kaže da smo, npr., „ispali“. To je značilo potencijalne milionske troškove za ponovno pokretanje fabričke skalamerije, ali i veliku mogućnost da će kontrolne stanice vazduha u gradu poludeti… Verovatno bi nas to skupo koštalo, a rezultat bi bio vrlo neizvesno bolji od onoga što sam postizala sama – neprekidan kontakt sa medijima, po neka kafa, po neko sukobljavanje stavova, što je, istovremeno, značilo i moju spremnost da podelim istinu, budem realna, od novinara zatražim pomoć, ali ih i sa kamerama uvedem u krug fabrike… i tako smo uspevali da napravimo strategiju, samo mediji i samo ja, bez agencije. A nije da mi nije trebala pomoć. Ljudski životi su, često, bili u pitanju…

Blic_zena_1_resizeBlic_zena_2_resize

 

U mojoj sledećoj firmi – velikom, regionalnom operateru kablovske i digitalne televizije i interneta, agenciju sam, kao direktor Sektora korporativnih komunikacija, koristila samo u Sofiji, gde sam imala potrebu za organizacijom „na daljinu“ konferencija za novinare, te u Sarajevu, gde u tom momentu, još uvek, nisam imala direktne kontakte sa medijima. I bilo je u redu. Svašta smo nešto uradili u toj firmi. Sredili forum koji je bio u haosu, uspostavili dobre odnose sa medijima, viđali se sa njima…sve bez agencije, sa internim timom i nekoliko spoljnih saradnika koji su radili pod našom/mojom palicom. Na kraju je taj rad rezultirao i čuvenim PRiZnanjem za najbolju kriznu komunikaciju . Bez agencije, a nije da mi nije trebala, jer je posla bilo i previše…

nw_priznanje3

 

E, onda sam ja postala „kao agencija“. Bila sam freelance savetnik za komunikaciju. Radila sa nekoliko saradnika – agencija i projekata, od kojih sam često mogla da čujem „Ne možemo mi da držimo te standarde koje ti postavljaš.“ A šta sam ja to postavljala kao standard za klijente (a klijenti su bili i mali, i veliki, i domaći, i svetski, i firme, i projekti…)? Pre svega, taj moj “standard” je bio da znam čime se klijent bavi i da se upoznam sa spektrom usluga i proizvoda; da se ne bavim SAMO i striktno uslugama koje smo ugovorili, nego da uvek dam nešto više; da predložim više; da ne radim sve u poslednjem momentu; da proverim sa klijentom sve što treba, ali i da mu dam povoda i sigurnost da se osloni na mene; da posavetujem i kada se savet ne traži;… da ne pravim slovne greške; da prevodi budu kvalitetni, ali i u duhu jezika; da ponudim sve ono što bih ponudila i sebi samoj da sam klijent, sve ono što znam da bi mi, kao klijentu, značilo…

A onda sam, pre 1,5 godinu preuzela PR palicu u Microsoftu, za tržište Srbije i Crne Gore. Novo iskustvo, u svakom slučaju. Prepuno korporativnih standarda, koji su mi u nekim slučajevima sasvim OK, mada neki znaju i da umore. Svejedno, to nam omogućava da u više od 110+ zemalja uspešno radimo isto – i oni u centrali u Americi, i mi ovde, i kolege u Kazahstanu. Agencija je tu i znači nam zbog velikog obima posla koji imamo, kako interno, tako eksterno. Baš zbog toga da bi sve bilo kako treba, na mestu, po proceduri, struktuirano, bez greške.

I sada, ako očekujete da ću početi da kritikujem agencije sa kojima radim ili sam radila – neću. Reći ću da su standardi generalno niži nego ikada, iako je konkurencija (pre)velika. I ja, a i većina mojih kolega to može da potvrdi, ako želi… Sa druge strane – agencija su ljudi. Ti ljudi ne rade samo za mene, kao što ja radim samo za mene (osim u slučajevima kada postanem toliko dobrodušna, pa krenem da pomažem svakome ko me zamoli, nauštrb svog sna i koncentracije).
To su ljudi koji za klijente imaju mene, ali i Jelenu, Ivanu, Marka, Milicu,…i mnogo njih. Ako još, povrh toga, rade u različitim industrijama, zašto ja onda da ne očekujem da pogreše u opisu nekog mog servisa? Da li je paket ili servis, da li je Office 365 ili 2013, ko te pita… teraj dalje, svakog čuda za tri dana, pustićemo novo saopštenje, ko ih još broji, idemo, idemo… tweet, post, tekst, event,… “A ko si ti, ustvari?”

I pitam se da li je problem u mojim zahtevima, standardima, u tome da je neko mnogo ili malo plaćen, da li je isto ako je „ne verovatno“ ili „neverovatno“, da li je „user friendly platform“ zaista „prijateljski nastrojena platforma“ ili „poznata platforma“, da li je „servis“ ili „paket“, da li je… i onda sedim sa jednim od naših respektabilnih novinara iz jednog velikog tradicionalnog medija na kafi, njemu zvoni telefon, on pogleda u isti i kaže: „Agencija? Pa neću da im se javim. Nek mi se javi njihov klijent ako mu je važno, agencijama se ne javljam.“.

Mnogo volim ljude iz agencija. Većinu njih. Neki su izuzetno inteligentni, neki zabavni, duhoviti, većina zna svoj posao…ali ne mogu da postignu sve. Neki, prosto, nisu radili u redakcijama i ne znaju kako novinari funkcionišu, osim što im je neko o tome pričao. Da li im tražim opravdanje ili pokušavam da izlečim svoju glavobolju koju su mi tog jednog jutra, bilo kog, implementirali kao „highlight of the day“… ? Ne znam, ali znam da se sa većinom njih osećam kao da sam na traci. Jedna od.

Ponekad se osećam i glupo, kao prava plavuša, ona iz viceva tipa „Zašto plavuša beži iz kupatila kada opere kosu? Zato što na šamponu piše „Wash and Go“. Osećam se glupo i kada se neke PR agencije prodaju kao lobisti, a  Toma Damnjanović ih i ne poznaje, a ni oni što se vazda nalaze u svim vladama. Posebno sam se glupo osećala kada su neke agencije pokušale da mi prodaju neke „inovativne digitalne strategije“… a ja se istima bavila kada su oni još bili u srednjoj školi. Digital TV Europe me je jednom, 2010. godine, stavio u 50 najvažnijih ljudi broadband industrije upravo zbog digitalne komunikacije.

pOFC-DTVE-NovDec10

Ja se raspitam pre sastanka sa kim se sastajem, šta mu je stručnost, kako ga mediji percipiraju… Jednostavno, napravim unakrsnu istragu preko interneta ili raspitujući se i onda idem na sastanak. Vi ne?

Volim i novinare. Mnogo su mi dragi. Negujem ih koliko god mogu. I to ne radim na silu, nego zato što volim da vidim nasmejane ljude oko sebe. I ne uzimam im za zlo kad mi traže da platim članak. Platim kad mogu, kad ne mogu – oni ga objave i bez toga, jer imamo dobar i pošten odnos. Jave mi kad nešto može, a i kad ne može. Umeju i oni mene da nasmeju. Nekad pritiskaju kao ludi, ali nisam ni ja, nekad, mnogo bolja. Nekako umemo da uskladimo taj pritisak.

I da zaključim – mislim da moje kolege i ja više cenimo i volimo kada nam agencija kaže „Ne mogu to da ti završim.“ umesto „Izvini, neće se ponoviti.“. I ne treba da se ponovi. Nećemo da se igramo beskrajnih repriza kao na RTS-u. Može li neka premijera? Npr. tipa „Ubistva u Midsomeru“  – ne preterano uzbudljive, ali pouzdane i dovoljno zanimljive da je odgledaš opet, bez da te boli glava.

Da, i da se ne osećaš kao Rus kome su poslali neispravno svinjsko meso…ili kao plavuša koja beži iz kupatila.

Čak je i Duče „nagazio“ Lizu Serđo kada je shvatio da ona samovoljno interpretira njegove govore prilikom prevoda na engleski. Možda je njoj to pomoglo da napravi karijeru jedne od prvih ženskih komentatorki, ali Dučeu sigurno nije pomoglo u njegovom PR-u u koji se toliko uzdao. Ili…?

Enjoy the day – MUSIC

cropped-its-not-exactly-rocket-science.png

 

Odricanje od odgovornosti: Ovaj tekst nema veze ni sa jednom konkretnom agencijom koja posluje u Srbiji ili regionu. Tekst je napisan kao lični utisak autora o dosadašnjim opštim iskustvima i ne odražava ni u jednom segmentu stavove bilo koje pomenute kompanije, institucije ili pojedinca. Unapred se izvinjavam onima koji nisu doprineli ovakvom utisku, a njih, na sreću, još uvek ima. Hvala i onima koji su se prepoznali… 🙂

Disclaimer: This is a personal web page. The opinions expressed here represent my own and not those of my employer or anybody else.

Mussolini`s Microphone in English

in SOME NEWS

Tanja is a published author and her first book Mussolini’s Microphone was published in Serbian language by the Serbian PR Association as its first publishing project ever. Mussolini’s Microphone is a part of the official, additional, curriculum at the University of Belgrade. This is the first book in both Serbia and the wider Balkan region to deal with the subject of the use of radio as a propaganda tool during the regime of the Italian fascists.

Available in English from January 2014 – HERE

Cover

The base for this book was a midterm paper entitled “Broadcasts in Fascist Italy” written during my postgraduate studies of communicology at the University of Belgrade. The university professors and the editorial staff of the “Communication Manager” quarterly magazine described it as a thorough scientific paper and noted that “… it tackles a theme that lacked proper scientific attention in Serbia. The books and sources used are mostly foreign (Italian) which gives a special value to the evaluated paper; the paper is significant also for the facts and data it contains which are mostly less known to our academia. The theses in the paper are coherent with the general scientific positions and opinions in regard to the topic in question” Special “thank you” note goes to professor Branimir Stojkovic PhD, my mentor and Igor Aldo Christiano Cvetkovic who helped me both with translation and during my tours of the Italian province of Veneto in September 2008 in search of literature and better understanding of the ideology. On top of it all, the book is the first publishing project of the Serbian PR Society and it is a part of the official, additional, curriculum at the University of Belgrade; the book’s value was recognized by the Chairman of the Association Milos Djajic and the entire membership.

 A few words about the book and …
During my post-grad studies at the Belgrade University`s School of Political Sciences one of the subjects in the curriculum was touch the subject of political propaganda. The topic was chosen purely by accident, based on my interest in radio as a communication tool. I did a lot of research, meticulously, then went on to Italy where I interviewed a lot of villagers, living witnesses to history, who were more than glad to speak about their past. PR Association of Serbia was of immense support as well, and they agreed to publish my book. What is really a great honor is the fact that the book was included in the curriculum at the University of Belgrade. Recently, I have translated the book to English.
Media and propaganda have been a part of my job for nearly 15 years, from the moment I joined one of the Serbian daily newspapers. During my career I worked at many interesting organizations from the Supreme Commercial Court of Serbia, to managing crisis communications for the biggest polluter in the region and all the way to Microsoft. Propaganda is what I do. And the propaganda can be positive and negative, which really depends on who employs it and to what end.
I learned that some of the personalities pivotal for human history were in fact my colleagues in propaganda. Some of their professional principles I apply today, in my daily work. On top of that, publication of the book allowed me frequent insights in to professional careers of my colleagues as well as to lecture and transfer what know in different situations and events.
For a long, long time I have been contemplating a book on regional PR, our experts, so called experts and the false glamour of the profession. However I still don’t want to be hated by everyone. I will try to move it away from a TV soap and make it into a serious book that could be well received in both general public and professional circles.
 My next book will be similar to my first. However it will be a more romantic story about radio and the people who worked in media during WW2. People like Lisa Sergio, the first female radio anchors, Ezra Pound, the famous American poet and other historical personalities whose life and consequently the faith of civilization were influenced by emotions simply because they were first and foremost humans and then everything else.
Tanja

…justice and love will conquer all. If given good PR!

in SOME NEWS

Profile: Tanja Tatomirovic, Microsoft PR & Citizenship Lead for Serbia and Montenegro

Magazine CORD, April 2013

How to Love Your Work and Stay Young Forever

It seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet

In this fast-paced world where change is an integral part of all of our lives, it takes a special something to keep your energy and enthusiasm high. Tanja Tatomirovic, MSc in Communicology, Microsoft PR and Citizenship Lead for Serbia and Montenegro, seems to have found a magic formula. Her outlook and attitude keep her highly charged and motivated to take on the challenges of her life and her work. Although she has had her share of changes throughout her life, she takes on the world each day with the fresh eyes of youth. Tanja has been working in the world of communications for the past decade, and for the three years she managed corporate communications, internal media and CSR as a corporate communications director at one of the largest telecommunication company in the Adria region.

Cord Magazine: Tanja She managed crisis communications for the country’s largest exporter -petrochemical company Petrohemija, worked as a spokesperson and public relations advisor at the Supreme Commercial Court and a journalist in a number of Serbian broadsheets. In late 2010, the international magazine Digital TV listed her among the top 50 of the most important people in the European broadband industry; Tanja received a number of national and international awards for excellence in communications. She is a published author and her book “Mussolini’s Microphone” was published by the Serbian PR Society as its first publishing project ever. During 2012, she became a member of the Expert Jury for “PRiZnanje” Annual National Awards in Public Relations.

From the beginning of February, Tanja has been responsible for driving Microsoft’s communications strategy, ensuring its product messaging resonates on the market well and helping Microsoft in Serbia and Montenegro become the leader in socially responsible business.

Of all the places I traveled to during my life, I somehow always find myself longing for the universe located between Belgrade, Pančevo and Netherlands. My school, university, postgraduate studies, journalism, the school I worked in as a teacher, the petrochemical plant, the commercial court, telecommunications, consulting, the book I wrote, the one marriage that drifted away, other loves I gambled away – someone could look at it all and think I am actually well over 39. It seems to me like I got my first job only a moment ago. The job in the newspaper on an outdated 286 computer, printing stories that I believed would change the world on an ancient ink-jet printer – it all seems like yesterday.

Today I don’t have the 286, I am using my Windows laptop as a communication hub. I cannot help but wonder where is the time in between? From this perspective it seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet. Either you work for the big multinationals or for a local business. Actually, I work for both. This is why it helps to feel 19 again. It also helps to drink from the fountain of eternal optimism and follow your hunches especially when hunches tell you that the things can only get better, and that justice and love will conquer all. If given good PR.”

 

 

“PRilika 2012” u Novom Sadu

in SOME NEWS

Četvrta međunarodna konferencija Društva Srbije za odnose s javnošću – PRilika 2012, pod nazivom „Komunikacije pred izazovima promena” uspešno je završena. Konferencija je okupila više od 180 stručnjaka iz oblasti odnosa s javnošću iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, a organizovana je sa ciljem da ponudi odgovore na pitanja kako se uspešno suočiti sa promenama i gledati u budućnost koja pred nama. Zanimljive teme, vrhunski predavači, druženje i odlična atmosfera obeležili su ovogodišnju konferenciju PRilika.

Predsednik UO Društva Srbije za odnose s javnošću Miloš Đajić ocenio je da je konferencija ispunila očekivanja jer je okupila veliki broj učesnika, a izazvala je veliko interesovanje i na društvenim mrežama.
„Imali smo priliku da od naših kolega iz inostranstva čujemo informacije koje će nam pomoći da razumemo nove trendove u komunikacijama, i da ih primenjujemo u Srbiji. Uz to, utisak je da smo kao struka spremni na izazove koji nas očekuju u narednom periodu, o čemu svedoče i međunarodna priznanja koje naši stručnjaci osvajaju u svetu“, rekao je Đajić. On je dodao da se ovogodišnja PRilika ne razlikuje od prethodnih, jer je njena suština bila povezivanje PR profesionalaca i njihovo druženje i osnaživanje, kao i da je na konferenciji ključno bilo da se razgovara na različite teme iz širokog spektra poslova koje PR menadžeri danas obavljuju podižući svoje kapacitete, upoznajući se i povezujući.

U okviru konferencije Prilika 2012, organizovano je i nacionalno studentsko takmičenje u oblasti odnosa s javnošću, a najuspešnija je bila ekipa „Concordia“ studenata Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Tanja Tatomirović PRilika2012je svojim kolegama pričala o jednoj od mlađih PR niša – komunikaciji filmske industrije na društvenim mrežama, a dotakla se i razvijanja svesti o pirateriji i prenela nam neka iskustva i podatke iz te oblasti.

Snimke predavanja pogledajte OVDE.

 

 

Izvor: Marketing mreža

 

Tanja Tatomirović: Danas se svako predstavlja kao “PR” | Intervju

in MY WORK

Tanja Tatomirović – Komunikolog
Beograd: 04.12.2012.

…diplomirani politikolog i svršeni postdiplomac komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina… Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom („Demokratija“, „Blic“), a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant. Zahvaljujući, između ostalog, njenom radu i formiranju mreže portparola regionalnih trgovinskih sudova u saradnji sa USAID projektom CCASA, Viši trgovinski sud dobio je 2007. godine nagradu povodom „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ za poseban doprinos ka uspostavljanju pozitivne prakse u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Posebne preporuke Tanja je tada dobila i od poverenika Rodoljuba Šabića.

ZaJavnost.info: Te davne 2000. godine od britanske Vlade ste dobii stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, ali ste ostali u Srbiji. Šta je po Vama bilo presudno za takvu oduku koju mnogi ne bi propustili?

Ah, Notingem, Šervud i Robin Hud, a ja sada pričam sa vama, ovde…!? 🙂
Te godine je samo nas nekoliko dobilo tu mogućnost. Ako vam kažem da su svi bili šokirani mojom odlukom da odbijem stipendiju britanske vlade za postdiplomske studije, a da sam ja imala 26, 27 godina i bila tek dve godine (u sada već davno bivšem) braku, biće vam jasno da su me vodile emocije, a ne razum. Nisam ponosna na tu svoju odluku i smatram je jednom od većih propusta u životu. No, ponosna sam na samu šansu koju mi je ukazana i žao mi je što Univerzitet u Notingemu nije bio moj tadašnji izbor. Ipak, da je bilo tako, verovatno danas vi i ja ne bismo pričali… živela bih ko zna gde.

ZaJavnost.info: Više od 15 godina ste u medijima i odnosima sa javnošću. Koja su po Vama najbitnije stvari na koje se treba obratiti pažnja ukoliko iz novinarskih voda predjete u PR sektor?

Sjajna je stvar za PR stručnjaka ako je bar par meseci proveo radeći u nekoj redakciji. Tada uspeva da ostvari korektne odnose sa novinarima, jer zna šta je dobro, šta nije, šta može i šta ne može. Ne može dobar PR da bude neko ko nije ušao ni u jednu redakciju nikada u životu. Iako su te dve profesije slične, ne treba ih poistovećivati. Svako radi svoj posao i nema nikakvih problema ako postoji obostrano razumevanje i saradnja. Nije uvek tako, ali to ne zavisi od posla, to zavisi od čoveka – njegove širine, fleksibilnosti, korektnosti i obrazovanja.

ZaJavnost.info: PR kao poziv je u ekspanziji kod nas. Koliko je vremena potrebno za dobrog i uvaženog PR-a u Srbiji?

Nisam sigurna da li je ta ekspanzija dobra ili ne. Razgovaralo se na “PRilici” – konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću o obrazovanju i licenciranju ljudi koji se bave ovim poslom… Danas se svako predstavlja kao “PR”, a da biste to zaista postali morate imati odgovarajuće obrazovanje i urođeni talenat, kao i za mnoga druga zanimanja. Naravno, dešava se i da je dovoljno da budete tatina ćerka, član neke političke partije, pa da postanete “PR”… Ali, ako možete da postanete ministar bez mnogo kvaliteta, zašto ne biste postali i PR? Nadam se da će Društvo Srbije za odnose s javnošću, ako ne uvede licenciranje, postaviti bar neke više standarde, kako bismo sačuvali integritet struke.

ZaJavnost.info: Juna 2008. godine ste završili Londonsku školu za odnose sa javnošću, a kod Diane Cromer specijalnu obuku za odnose sa javnošću u kriznim situacijama. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak nakon ovih obuka?

Londonsku školu za odnose s javnošću završila sam kada sam već imala iskustvo koje sam stekla kao novinar, iskustvo u trgovinskom pravosuđu, iskustvo u pančevačkoj “Petrohemiji”. Kao i mnogi drugi kursevi i stručna usavršavanja koje sam prošla i prolazim i dalje, i ta škola mi je pomogla da sistematizujem neke delove znanja iz ove oblasti. Najvrednije do sada, iako najmanje praktične, bile su moje postdiplomske studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

ZaJavnost.info: Našli ste se na listi EURO 50 u izdanju internacionalnog “Digital TV Europe” magazina kao jedna od 50 najvažnijih ličnosti u oblasti digitalne televizije. Da li Vam je ovo priznanje olakšalo ili pomoglo u nastavku karijere?

Jedno takvo priznanje je zaista velika stvar. Naći se rame uz rame sa još 49 menadžera velikih broadband kompanija iz čitave Evrope (HBO, Eutelsat, Fox, Virgin media,…) priznanje je i čast prvenstveno za mene lično, ali i za celu struku u Srbiji. Ne znam da li mi je pomoglo,…

ZaJavnost.info: Koje su po Vama prednosti a koje mane bavljenja odnosima sa javnošću u Srbiji?

Degradacija struke! Ponekad je teško reći “Ja sam PR!”, jer se tim poslom bave i oni koji su pročitali samo knjigu tipa “Kako postati PR za 24 sata” ili ni to. Naravno da se kvalitet prepoznaje i izdvaja, ali vam treba dodatna snaga i za kojekakve borbe, umesto da je utrošite na neke lepše stvari. Smeta mi i to što mnogo kolega želi baš sve da unovči. Jasno je da je situacija teška, ali ne može se sve naplatiti… Gde je ona dobra volja i želja da se nešto uradi samo radi sopstvenog i/ili tuđeg zadovoljstva i sreće?

ZaJavnost.info: Povremeno držite i predavanja na temu odnosa sa medijima. Šta je ono na šta se na svakom predavanju trudite da prenesete slušaocima, a što je krucijalno za tu temu?

Ja sam veliki praktičar. Trudim se da prenesem svoja najbolja, ali i najgora iskustva. Uvek potenciram etiku, transparentnost i gajenje dobrih odnosa sa novinarima. Mnogo stvari mora da nauči jedan dobar PR, ne samo kako će sarađivati sa medijima. Nije jednostavno baviti se našim poslom – u svakom trenutku morate da budete bar korak ispred svih kada je informisanost u pitanju. U poslednje vreme držim obuke u oblasti društvenih mreža. To volim i potenciram mnogo praktične obuke, umesto suve teorije kojoj tu nije mesto. Prezrela sam Power Point.

ZaJavnost.info: Aprila 2011. godine objavili ste knjigu “Musolinijev mikrofon”, koja je prvenac izdavačke delatnosti Društva Srbije za odnose s javnošću. Kako ste zadovoljni kritikom na knjigu?

“Musolinijev mikrofon” je nevelika knjiga u kojoj je obrađena tema fašističkog radija za vreme Dučea. Tema nije nikada do sada obrađivana na srpskom, pa joj je to bila i odskočna daska. Kritike su bile sjajne, a najveće priznanje je to što je knjiga uvršćena na spisak dodatne literature na jednom od predmeta na studijama istorije na Univerzitetu u Beogradu. Ja sam zadovoljna… Počela sam da radim i na drugoj verziji knjige, koja će se više baviti onim “iza kulisa” – preljubama, špijunažom, izdajama i emocijama. To će biti prava stvar, mi Srbi volimo afere.

ZaJavnost.info: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su one danas bitne i kako im predvidjate budućnost?

Aktivna sam jer ih volim – dobre su za posao, spajaju ljude i pomoću njih sam, ovako radoznala, saznala i saznajem mnogo toga, Na kraju, mnogo divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući Twitteru, pre svega. Brine me samo to što ih mnoge kolege precenjuju. Da, bitne su. Da, jeftin su kanal komunikacije. Ne, neće se više od 10% preneti u real-life. Na trejler filma na YouTubeu klikne 150.000 ljudi, a samo 15.000 ode u bioskop. Isto tako 20.000 ljudi daje podršku organizaciji nekog protesta, a na protest ih ode samo 200 ili ni toliko… Dobre su za razmenu informacija, ali nisu pokretač – ne u Srbiji. Mi smo vazda različiti. Smatram da smo ih u poslu precenili, ali treba biti prisutan. Umeju da budu zabavne, emotivne. Neka se i samo 10% emocija i smeha prenese u naše živote i biće dobro.

ZaJavnost.info: Vaš životni moto je?

”Uvek može bolje!” 🙂
Teks preuzet sa info-portala ZaJavnost.Info

Go to Top