Tag archive

priznanje

Da li sam ja plavuša koja beži iz kupatila kada opere kosu?

in MY WORK

Stara priča: agencija – klijent – novinar i obrnuto

Kada mi u Srbiji pošaljemo neispravno svinjsko meso u izvoz i to prođe sa „obratićemo ubuduće više pažnje“ – ko sam ja da se bunim zbog jedne pogrešne reči? 

Ovaj tekst inspirisan je jednom glavoboljom sa jednom od PR agencija, “Nijebitnokojom”, a ne bi bio napisan da me kolega prekjuče nije podsetio rečima „Ja nisam mogao da se uzdam ni u jednu agenciju u Srbiji i budem siguran da će od njih izaći nešto što ja neću morati da pregledam.“… A šta se desi ako ne možete baš sve da pregledate, ne možete da držite crvenu olovku kao učiteljica i ispravljate greške, interpunkciju, pravopis… Onda se desi da vas boli glava.

Ovaj tekst napisan je na osnovu istinitog događaja. Istinit događaj je moje iskustvo sa agencijama – iznutra i spolja. I glavobolja je istinita, isto tako.

Odavno se bavim poslom odnosa sa javnošću – još od početaka volontiranja po raznim redakcijama, posla dopisnika, novinara kojem je pendrekom razbijena glava na demonstracijama 1996., preko prvih naslovnih strana zbog kojih sam bila na „oku policije“ i bila primorana da prestanem da pišem to što sam pisala.

demokratija1

U okviru Ministarstva prosvete i početaka tada novog, centralizovanog upisa u srednje škole, imala sam zadatak da vodim računa o tonama neke administracije, ali i da svake godine roditelje 4.000 osmaka i te iste osmake, njihove tetke, strine, babe i dede, obaveštavam o tome kako će se polagati prijemni ispiti, kako se popunjava lista želja, kako da dete iz Kovina (ne) bude upisano u školu u Nišu i slično. Agenciju nisam imala, bila sam one-man-show i sve je teklo kako treba. Novinari su bili ti koji su mene zvali, ja im davala informacije, pila kafu sa njima, objašnjavajući sve novitete, uporedo radeći sve ostale poslove vezane za upis u tom regionu.

U Višem trgovinskom sudu bila sam pionir koji je trebao da uskladi 17 regionalnih trgovinskih (sada privrednih) sudova i objasni im zašto moraju da se otvore ka javnosti i kako da postupaju sa informacijama od javnog značaja. Jednostavno, moj zadatak je bio da posle afere „stečajna mafija“ trgovinske sudove dovedem u stanje normalne ili, pak, bolje komunikacije sa medijima i javnošću. Agenciju nisam imala, pomagao mi je USAID – CCASA projekat, ali sam sve operativne, a i većinu strateških stvari, obavljala sama. Rezultat tog  rada bilo je priznanje povodom svetskog Dana prava javnosti da zna i preporuka Rodoljuba Šabića.

U Petrohemiji nije bilo slatko komunicirati sa javnošću i obaveštavati ih šta je štetno, šta nije, kako je tehnologija „ipak“ stara nekoliko decenija i kako 1.800 porodica živi od te iste tehnologije… Iz ove perspektive živo me zanima kako bi jedna agencija, one sa kojima se danas susrećemo, ispratila benzen, isparenja, propilen, sirovi benzin i ostalo, flertujući u komunikaciji sa državom kao većinskim vlasnikom, ali i „vlasnikom“ inspekcija za zaštitu životne sredine, te sa lokalnom zajednicom čije sportske klubove sponzorišeš u isto vreme… Zanima me, između ostalog, kako bi bilo koja agencija računala radne sate u sred noći, kada me je, obično oko 2 – 2:30, zvao dežurni fabrike da mi kaže da smo, npr., „ispali“. To je značilo potencijalne milionske troškove za ponovno pokretanje fabričke skalamerije, ali i veliku mogućnost da će kontrolne stanice vazduha u gradu poludeti… Verovatno bi nas to skupo koštalo, a rezultat bi bio vrlo neizvesno bolji od onoga što sam postizala sama – neprekidan kontakt sa medijima, po neka kafa, po neko sukobljavanje stavova, što je, istovremeno, značilo i moju spremnost da podelim istinu, budem realna, od novinara zatražim pomoć, ali ih i sa kamerama uvedem u krug fabrike… i tako smo uspevali da napravimo strategiju, samo mediji i samo ja, bez agencije. A nije da mi nije trebala pomoć. Ljudski životi su, često, bili u pitanju…

Blic_zena_1_resizeBlic_zena_2_resize

 

U mojoj sledećoj firmi – velikom, regionalnom operateru kablovske i digitalne televizije i interneta, agenciju sam, kao direktor Sektora korporativnih komunikacija, koristila samo u Sofiji, gde sam imala potrebu za organizacijom „na daljinu“ konferencija za novinare, te u Sarajevu, gde u tom momentu, još uvek, nisam imala direktne kontakte sa medijima. I bilo je u redu. Svašta smo nešto uradili u toj firmi. Sredili forum koji je bio u haosu, uspostavili dobre odnose sa medijima, viđali se sa njima…sve bez agencije, sa internim timom i nekoliko spoljnih saradnika koji su radili pod našom/mojom palicom. Na kraju je taj rad rezultirao i čuvenim PRiZnanjem za najbolju kriznu komunikaciju . Bez agencije, a nije da mi nije trebala, jer je posla bilo i previše…

nw_priznanje3

 

E, onda sam ja postala „kao agencija“. Bila sam freelance savetnik za komunikaciju. Radila sa nekoliko saradnika – agencija i projekata, od kojih sam često mogla da čujem „Ne možemo mi da držimo te standarde koje ti postavljaš.“ A šta sam ja to postavljala kao standard za klijente (a klijenti su bili i mali, i veliki, i domaći, i svetski, i firme, i projekti…)? Pre svega, taj moj “standard” je bio da znam čime se klijent bavi i da se upoznam sa spektrom usluga i proizvoda; da se ne bavim SAMO i striktno uslugama koje smo ugovorili, nego da uvek dam nešto više; da predložim više; da ne radim sve u poslednjem momentu; da proverim sa klijentom sve što treba, ali i da mu dam povoda i sigurnost da se osloni na mene; da posavetujem i kada se savet ne traži;… da ne pravim slovne greške; da prevodi budu kvalitetni, ali i u duhu jezika; da ponudim sve ono što bih ponudila i sebi samoj da sam klijent, sve ono što znam da bi mi, kao klijentu, značilo…

A onda sam, pre 1,5 godinu preuzela PR palicu u Microsoftu, za tržište Srbije i Crne Gore. Novo iskustvo, u svakom slučaju. Prepuno korporativnih standarda, koji su mi u nekim slučajevima sasvim OK, mada neki znaju i da umore. Svejedno, to nam omogućava da u više od 110+ zemalja uspešno radimo isto – i oni u centrali u Americi, i mi ovde, i kolege u Kazahstanu. Agencija je tu i znači nam zbog velikog obima posla koji imamo, kako interno, tako eksterno. Baš zbog toga da bi sve bilo kako treba, na mestu, po proceduri, struktuirano, bez greške.

I sada, ako očekujete da ću početi da kritikujem agencije sa kojima radim ili sam radila – neću. Reći ću da su standardi generalno niži nego ikada, iako je konkurencija (pre)velika. I ja, a i većina mojih kolega to može da potvrdi, ako želi… Sa druge strane – agencija su ljudi. Ti ljudi ne rade samo za mene, kao što ja radim samo za mene (osim u slučajevima kada postanem toliko dobrodušna, pa krenem da pomažem svakome ko me zamoli, nauštrb svog sna i koncentracije).
To su ljudi koji za klijente imaju mene, ali i Jelenu, Ivanu, Marka, Milicu,…i mnogo njih. Ako još, povrh toga, rade u različitim industrijama, zašto ja onda da ne očekujem da pogreše u opisu nekog mog servisa? Da li je paket ili servis, da li je Office 365 ili 2013, ko te pita… teraj dalje, svakog čuda za tri dana, pustićemo novo saopštenje, ko ih još broji, idemo, idemo… tweet, post, tekst, event,… “A ko si ti, ustvari?”

I pitam se da li je problem u mojim zahtevima, standardima, u tome da je neko mnogo ili malo plaćen, da li je isto ako je „ne verovatno“ ili „neverovatno“, da li je „user friendly platform“ zaista „prijateljski nastrojena platforma“ ili „poznata platforma“, da li je „servis“ ili „paket“, da li je… i onda sedim sa jednim od naših respektabilnih novinara iz jednog velikog tradicionalnog medija na kafi, njemu zvoni telefon, on pogleda u isti i kaže: „Agencija? Pa neću da im se javim. Nek mi se javi njihov klijent ako mu je važno, agencijama se ne javljam.“.

Mnogo volim ljude iz agencija. Većinu njih. Neki su izuzetno inteligentni, neki zabavni, duhoviti, većina zna svoj posao…ali ne mogu da postignu sve. Neki, prosto, nisu radili u redakcijama i ne znaju kako novinari funkcionišu, osim što im je neko o tome pričao. Da li im tražim opravdanje ili pokušavam da izlečim svoju glavobolju koju su mi tog jednog jutra, bilo kog, implementirali kao „highlight of the day“… ? Ne znam, ali znam da se sa većinom njih osećam kao da sam na traci. Jedna od.

Ponekad se osećam i glupo, kao prava plavuša, ona iz viceva tipa „Zašto plavuša beži iz kupatila kada opere kosu? Zato što na šamponu piše „Wash and Go“. Osećam se glupo i kada se neke PR agencije prodaju kao lobisti, a  Toma Damnjanović ih i ne poznaje, a ni oni što se vazda nalaze u svim vladama. Posebno sam se glupo osećala kada su neke agencije pokušale da mi prodaju neke „inovativne digitalne strategije“… a ja se istima bavila kada su oni još bili u srednjoj školi. Digital TV Europe me je jednom, 2010. godine, stavio u 50 najvažnijih ljudi broadband industrije upravo zbog digitalne komunikacije.

pOFC-DTVE-NovDec10

Ja se raspitam pre sastanka sa kim se sastajem, šta mu je stručnost, kako ga mediji percipiraju… Jednostavno, napravim unakrsnu istragu preko interneta ili raspitujući se i onda idem na sastanak. Vi ne?

Volim i novinare. Mnogo su mi dragi. Negujem ih koliko god mogu. I to ne radim na silu, nego zato što volim da vidim nasmejane ljude oko sebe. I ne uzimam im za zlo kad mi traže da platim članak. Platim kad mogu, kad ne mogu – oni ga objave i bez toga, jer imamo dobar i pošten odnos. Jave mi kad nešto može, a i kad ne može. Umeju i oni mene da nasmeju. Nekad pritiskaju kao ludi, ali nisam ni ja, nekad, mnogo bolja. Nekako umemo da uskladimo taj pritisak.

I da zaključim – mislim da moje kolege i ja više cenimo i volimo kada nam agencija kaže „Ne mogu to da ti završim.“ umesto „Izvini, neće se ponoviti.“. I ne treba da se ponovi. Nećemo da se igramo beskrajnih repriza kao na RTS-u. Može li neka premijera? Npr. tipa „Ubistva u Midsomeru“  – ne preterano uzbudljive, ali pouzdane i dovoljno zanimljive da je odgledaš opet, bez da te boli glava.

Da, i da se ne osećaš kao Rus kome su poslali neispravno svinjsko meso…ili kao plavuša koja beži iz kupatila.

Čak je i Duče „nagazio“ Lizu Serđo kada je shvatio da ona samovoljno interpretira njegove govore prilikom prevoda na engleski. Možda je njoj to pomoglo da napravi karijeru jedne od prvih ženskih komentatorki, ali Dučeu sigurno nije pomoglo u njegovom PR-u u koji se toliko uzdao. Ili…?

Enjoy the day – MUSIC

cropped-its-not-exactly-rocket-science.png

 

Odricanje od odgovornosti: Ovaj tekst nema veze ni sa jednom konkretnom agencijom koja posluje u Srbiji ili regionu. Tekst je napisan kao lični utisak autora o dosadašnjim opštim iskustvima i ne odražava ni u jednom segmentu stavove bilo koje pomenute kompanije, institucije ili pojedinca. Unapred se izvinjavam onima koji nisu doprineli ovakvom utisku, a njih, na sreću, još uvek ima. Hvala i onima koji su se prepoznali… 🙂

Disclaimer: This is a personal web page. The opinions expressed here represent my own and not those of my employer or anybody else.

…justice and love will conquer all. If given good PR!

in SOME NEWS

Profile: Tanja Tatomirovic, Microsoft PR & Citizenship Lead for Serbia and Montenegro

Magazine CORD, April 2013

How to Love Your Work and Stay Young Forever

It seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet

In this fast-paced world where change is an integral part of all of our lives, it takes a special something to keep your energy and enthusiasm high. Tanja Tatomirovic, MSc in Communicology, Microsoft PR and Citizenship Lead for Serbia and Montenegro, seems to have found a magic formula. Her outlook and attitude keep her highly charged and motivated to take on the challenges of her life and her work. Although she has had her share of changes throughout her life, she takes on the world each day with the fresh eyes of youth. Tanja has been working in the world of communications for the past decade, and for the three years she managed corporate communications, internal media and CSR as a corporate communications director at one of the largest telecommunication company in the Adria region.

Cord Magazine: Tanja She managed crisis communications for the country’s largest exporter -petrochemical company Petrohemija, worked as a spokesperson and public relations advisor at the Supreme Commercial Court and a journalist in a number of Serbian broadsheets. In late 2010, the international magazine Digital TV listed her among the top 50 of the most important people in the European broadband industry; Tanja received a number of national and international awards for excellence in communications. She is a published author and her book “Mussolini’s Microphone” was published by the Serbian PR Society as its first publishing project ever. During 2012, she became a member of the Expert Jury for “PRiZnanje” Annual National Awards in Public Relations.

From the beginning of February, Tanja has been responsible for driving Microsoft’s communications strategy, ensuring its product messaging resonates on the market well and helping Microsoft in Serbia and Montenegro become the leader in socially responsible business.

Of all the places I traveled to during my life, I somehow always find myself longing for the universe located between Belgrade, Pančevo and Netherlands. My school, university, postgraduate studies, journalism, the school I worked in as a teacher, the petrochemical plant, the commercial court, telecommunications, consulting, the book I wrote, the one marriage that drifted away, other loves I gambled away – someone could look at it all and think I am actually well over 39. It seems to me like I got my first job only a moment ago. The job in the newspaper on an outdated 286 computer, printing stories that I believed would change the world on an ancient ink-jet printer – it all seems like yesterday.

Today I don’t have the 286, I am using my Windows laptop as a communication hub. I cannot help but wonder where is the time in between? From this perspective it seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet. Either you work for the big multinationals or for a local business. Actually, I work for both. This is why it helps to feel 19 again. It also helps to drink from the fountain of eternal optimism and follow your hunches especially when hunches tell you that the things can only get better, and that justice and love will conquer all. If given good PR.”

 

 

PRiZnanje – i #PR i #Znanje

in MY WORK

PR mora da bude (samo) hrabar…ili ne!?

Kada sam pre dve godine, dok je još Tijana Varagić radila kao sekretar Društva Srbije za odnose s javnošću (ona neposredna i sposobna cica što te mudro posmatra uvek iza nekog fensi okvira naočara) konkurisala za #PriZnanje, smatrala sam (ovako preterano samokritična) da slučaj moje tadašnje kompanije (kvar satelita i trodnevni prekid TV signala u regionu, u oko milion domaćinstava) možda nije dovoljno „jak“ da bi konkurisao za nacionalnu nagradu (ja je smatram „nacionalnom“ jer je DSOJ jedino strukovno udruženje u državi)…

Razmotrila sam naš slučaj krizne komunikacije, koji je bio vrlo specifičan (sateliti se ne kvare tako često, ponekad se samo izgube u univerzumu) i kompleksan (oko 3 miliona ljudi bilo je bez svojih omiljenih TV kanala, a u doba „hleba i igara“, to je kao da si im ostavio samo suv `lebac), u isto vreme vrlo brz i, povrh svega, neizvesnog kraja (tako je uvek kada zavisi od tehnike), te odlučila da učestvujem, pre svega da pokažem kolegama kako smo radili na ovom, posve specifičnom, slučaju.

Ispoštovala sam sve što je DSOJ tražio, stavila „na papir“ (virtuelni,  jer smo svi, mahom, zaboravili šta je „hard-copy“), trudila se da primenim svoja znanja i prikažem projekt krizne komunikacije koji sam vodila tako kao da klijentu treba da prodam sebe i kampanju koju ću mu voditi (iako sam to počela da radim tek ove godine kao savetnik za komunikacije) i odvažila se da učestvujem.
Pored nekoliko kriza u konkurenciji (a sada više ne mogu da ih vidim, jer linkovi na www.pr.org.rs ne rade kako treba – a trebalo bi da se vidi OVDE), moja kompanija je, sa mnom na čelu projekta, te 2010. godine osvojila nagradu. Sećate se (a ja se sećam) da su i Miloš Đajić, naš neumorni predsednik (kog sam juče pitala „Jel` možeš?“, a on kao svaki muškarac odgovorio „Mogu još uvek!“  🙄 ) i Tijana, tadašnja neumorna sekretarka, govorili kako je prijavljeno mnogo projekata i kako će se žiri rastočiti.

Konkurencija!
To je dizalo adrenalin (ili je, barem, značilo da se ljudi bore za nagradu, da imaju šta da pokažu kolegama i da žele da se takmiče).
Ne znam da li će Ivana Parčetić, naša mlada sekretarka, imati vremena da napravi uporednu tabelu tipa: godina, kategorija, broj prijava, broj finalista, …kako bismo mogli da donesemo neke zaključke, na osnovu tih nekih opipljivih činjenica, tj. brojki (htedoh ja, ali linkovi…).

Svakako je još 2010. godine PriZnanje imalo svoju težinu, pa i 2011. godine, i ja sam se, kao član društva (koje poštujem zbog kolega, struke, neumornog i super-optimističnog predsednika, ali i kao izdavača moje knjige „Musolinijev mikrofon – radio propaganda fašističke Italije“) i ove godine (zaražena optimizmom Đajića?) obrela u punoj sali Doma omladine da vidim šta su kolege lepo radile tokom prošle godine (dok sam se ja u to vreme, uglavnom uzaludno, sa nekima od svojih nadređenih objašnjavala da ćirilica ne prolazi u Mostaru).

Nebojša Radović (@eniac) nam je doveo Željka Joksimovića, scena je bila bomboničasta, tvit-vol je tu i onda krećemo da sumiramo rezultate i gledamo pobednike… Nažalost, meni je, kao i mnogima u sali, izgledalo kao da prisustvujemo internom događaju agencije „Executive Group“… Velika većina nagrada pripala je upravo njima. Ništa MekKenovcima („Represent“), ništa „Blumenu“, ništa malima, nešto malo „Infostudu“ (bravo za firmu preko koje sam dobila tri zaposlenja bitna za moj psiho-profesionalni razvoj) i jedna za kriznu komunikaciju Selakovićevom „StratComu“, mada nisu imali ni konkurenciju (učinilo bi se nekome da živimo u Švedskoj),… da bi na kraju „domaćini“ (u svoj svojoj veličini, tj. broju, izašli na scenu da pozdrave prisutne)… Odmah ću se ograditi – sa „Executive Group“ sam radila i svakome bih ih preporučila, posebno Andreu Šaulu i Sanju Milaković Kolundžiju. I ne kažem da nisu zaslužili nagrade, ali…

Pitamo se i tvitovima gde su ostale agencije, gde su ostali projekti, da li kampanje rade samo kompanije poput VIP-a, ima li mesta za male? Rade li mali kao crnci, pa nemaju vremena da prave prezentacije i predstave svoje klijente i kampanje? Boje li se mali konkurencije velikih, pa idu linijom manjeg otpora i ne žele da učestvuju? Od čega žive, ako ne rade ništa, na kraju krajeva?

Ili…?

Ili je veliki strah („Šta ako ja ne pobedim?“) ili se plašimo konkurencije („Gde ću ja da se takmičim sa Borom i Darkom?“) ili se ne pojavimo na #Prijem ako nas obaveste da nismo ušli u finale („Moram tetki da odnesem lek u Mojmilovo, preko Donjeg Ljubiša i Krkanovaca…“)…

I tako sedim, gledam u one komentare po haštagu #PriZnanje i pitam se kuda vodi ovo?
Onda se setim priče oko licenciranja PR-ova (koju smo, kao, pokrenuli, pa nismo mrdnuli dalje od početka, a ja na predlaganje imena ljudi za radnu grupu u DM na Tviteru dobila komentar „Nećemo valjda da nam demokrate vode i licenciranje?“), koja mi je potvrdila da i u našem strukovnom udruženju vlada politikantstvo. (Avaj, kako mi do tada nije palo na pamet…!? Mora da smo Đajića izabrali zato što je član GO kod demokrata ili su ga u GO izabrali zahvaljujući funkciji u DSOJ-u, a ne zato što je jedno pozitivno, radno i vredno stvorenje?)

I, ne kažem da nema toga, kao što nema lakog PR-a bez oglašavanja, a oglašavanje, pak, ide preko agencija vodećih nam političara,…ali sam mislila (želela) da smo mi u DSOJ-u intelektualci, širokoumni pozitivci, kojima je važno da gaje struku, da nam na bi neka piaruša novobeogradskog splava u vrućim pantalonicama predstavljala istu na nekoj od (uglavnom propalih) televizija i da nam je važno da predstavimo ono što radimo, da podelimo iskustva, naučimo nešto jedno od drugih, da rastemo i teramo druge da rastu…

Na izlasku iz sale, iz koje su mnogi, pa i ja, munjevito izašli, čujem već kuloarske priče da je druga od dve velike agencije namerno bojkotovala #PriZnanje. Pa, nije…evo vam spiska prijavljenih radova ovde, pa možete da vidite i da je ta druga agencija učestvovala, ali i da je bilo jako dobrih projekata (mada ne previše), osim onih koje je vodila pomenuta agencija koja je odnela sve nagrade (dobro, veliku većinu njih)…

Seli smo u „Šumatovac“, neke kolege, moja polovina i ja, a ja sam uz kafu razmišljala – da li je Infostudova igrica „Pređi most“ manje inovativna i korisna od velike korporativne onlajn kampanje pobedničkog VIP-a ili samo manje košta, da li je (čuvena) „Bitka za bebe“ loše odrađena kampanja u odnosu na kampanju za Društvo za zaštitu dece sa astmom „Dašak“ i Incest-trauma centar, pa nije ni u finale ušla (!!!), da li u ovoj državi, osim u ulici Ljube Didića, ima nekih kriza koje se rešavaju ili ih sve preživljavamo bez rešavanja ili, SAMO, kako Miloš Đajić reče, učesnici moraju da navežbaju prezentiranje svojih slučajeva…a onda me još više zaboli glava, jer (nekako zaključujem) da ako ne znamo sebe da prezentiramo, jadni naši klijenti (i javnost) sa nama.

Onaj „čuveni stručnjak” Kosta Petrov kaže (a nalupetao se u jednom prilogu na RTS-u, mada mnogi od nas o njemu imaju visoko mišljenje (???)):  „Ono što je glavno za PR je da ima hrabrost!“, ali i  „Prvo što PR treba da nauči je da se osmehuje i da bude ljubazan, a onda to treba da nauči i svog klijenta.“ i „PR su  sreća i talenat.“

Važi, slažem se (donekle), …a gde je tu znanje? A i ta hrabrost je, izgleda, zatajila.

NAJBOLJA KRIZNA KOMUNIKACIJA

in SOME NEWS
U sredu, 2. juna 2010., održan je trinaesti, tradicionalni godišnji „PRijem“ koji organizuje Društvo Srbije za odnose s  javnošću (DSOJ), nacionalna strukovna organizacija profesionalaca iz oblasti odnosa s javnošću.Na PRijemu su dodeljena „PRiZNANJA“, PRestižne godišnje nagrade DSOJ za najbolje komunikacijske kampanje, projekte i inicijative. Za nagrade se ove godine, u 12 kategorija, prijavilo rekordnih 96 radova. U finalnom izboru našlo se 36 projekata iz korporativnog, javnog, kao i neprofitnog sektora.
SBB je osvojio PRiZNANJE u kategoriji krizne komunikacije, koju je vodila Tanja Tatomirović.
“Hvala svima koji su učestvovali, pomogli ili davali podršku na bilo koji način. Posebno hvala internet zajednici, na čelu sa Milojem Sekulićem i Poslednjim Skautom, koji su značajno pomogli tokom krize zbog kvara Eutelsat satelita.” – rekla je.
Više informacija na http://www.pr.org.rs
Go to Top