Tag archive

prošlost

“Morava, koliko je sati!?”

in MY BLOG

Persona sam koja ne pamti i ne voli viceve… Znam nekih par o Zemuncima (valjda zato što sam tamo išla u srednju školu), znam par o plavušama (logično, jer sam godinama plavuša) i znam par o policajcima. Sećate se onog „Zašto se biju četiri pandura kada ulaze u kola? Pa, bore se za mesto do prozora.“? Ili onog „Zašto idu dvojica ulicom? Jedan zna ćirilicu, a drugi latinicu!“ …? Od danas, smejem se samo na Zemunce i na plavuše…

„Dobro veče, baba Dragice. Da li možete da utišate televizor? Znate, tata noćas radi „od nule“.  – bila je rečenica koju sam bar dva puta nedeljno deklamovala ispred komšinicinih vrata sa 6 i 7 godina. Tata, koji je sa 22-23 odlučio da napusti industriju poljoprivrednih mašina „Zmaj“, počeo je, pre nego što sam se ja rodila, da radi u policiji. Onako uporan kakav je i danas sa svojih 66 godina, dogurao je tada od najnižeg stepenika do saobraćajne policije. Radio je često noćnu („od nule“), na Ibarskoj magistrali, na autoputu ka Nišu, u međuvremenu polažući ispite na tadašnjoj Višoj školi unutrašnjih poslova… Gledala sam ga ogromnih očiju kada mi je pričao kako mu je Turčin pritisnuo prste vratima, a razjarena Turkinja ga čupala i grebala jer ih je zaustavio zbog prekoračenja brzine dok su pokušavali da što brže stignu iz Nemačke u rodni kraj i usput izgurali drugi auto sa puta… Nisam htela da slušam tužne priče kako su izvlačili mrtve iz smrskanih automobila čiji su vozači zaspali ili kako su spasavali decu iz kola u plamenu… Neko ko ima samo 7 godina smatrao je da njegov otac radi najteži posao na svetu.

Nekoliko godina kasnije, kada sam se odvažila da od njega naučim da pucam iz pištolja, lovačke puške, vazdušne puške, negde na livadi bez igde ikoga, svog oca posmatrala sam i dalje kao heroja iz filma koji juri kolima da uhvati razbojnike… Nisam bila mnogo daleko. Tata je, u međuvremenu, završio Višu i počeo da radi „u civilu“. To nije značilo da neće raditi „od nule“… zapravo sam počela sve ređe da ga viđam, a nismo živeli ne znam koliko i kako bolje. Upisao je fakultet… stvari su izgledale za mrvicu bolje, dobili smo i lep stan, ali sam njega viđala jako retko. I dalje sam smatrala da radi najteži posao na svetu. Imao je tada divnu kancelariju koja se, zajedno sa ostatkom zgrade, istopila u bombardovanju 1999. godine.

Čuvala sam telefonski imenik u koji sam, umesto imena osoba, upisivala imena mesta i hotela. Hotel ovaj, hotel onaj,… najviše Niš, Dimitrovgrad, Bujanovac, Preševo. Tata je bio šef grupe za suzbijanje krijumčarenja i falsifikata u tadašnjem Republičkom SUP-u… tada smo imali samo fiksne telefone i samo sam preko hotela mogla da ga nađem ili preko centrale u Kneza Miloša, pa na lokal negde “u Nedođiji”… „Tebe ni Šiptarima u Velikom Trnovcu ne bih mogao da prodam. Ti bi preskočila zid ili bi me zvali da me mole da te uzmem nazad.“, šalio se često…

Kada sam upisala srednju školu, tata se skoro potpuno preselio u Prištinu. Kada želim da pričam sa tatom, ja zovem hotel „Grand“ u Prištini…i pričam sa tatom ako je tu… ako ne, čekam vikend da dođe kući. Ponekad čujem da je uhapšen neko ko je, na primer, organizovao laboratoriju za proizvodnju narkotika, pa kažem „Aha, to je onaj debeli!“, sećajući se fotografija koje sam razgledala kada ih je tata sređivao.

Iako potpuno posvećen poslu, sa najvišim ocenama u radu, negde sredinom 1990. godine napisao je tadašnjem ministru da želi da ode iz službe zbog „negativne kadrovske selekcije“… Vremena su bila takva da su ga pustili, jer nije bio “prilagodljiv”… i danas, kada je on u penziji koja mu je, kao i svima, smanjena zbog „ušteda“ (!), vremena su i dalje takva…uz fine-tuning koje je donelo vreme i “iskustvo”…

Juče sam, primorana nekim administrativnim stvarima, morala da odem u Policijsku upravu Pančevo. Trebalo mi je uverenje o neosuđivanosti i takve neke stvari koje neko traži da mi ubacio u neku od mojih profesionalnih fascikli negde… Znajući koliko to može da potraje, a znajući kako nemam ni malo vremena da se time bavim, kontaktirala sam Policijsku upravu i, preko poznanika, iako su policajci u štrajku, a zbog hitnosti te moje potrebe, dobila obaveštenje da je uverenje danas gotovo i da ga mogu podići u pisarnici.

Pisarnica.
Zastala je negde u 1965. godini ili neznatno kasnije. Podsetila me je na stanicu policije na autoputu gde je tata nekada radio, a gde mi je, kao detetu od 7 godina, bilo sve novo, veliko i kao iz filma. Danas nisam bila dete, ništa nije bilo novo, ali je sve bilo kao iz filma…
Poslali su me na drugi sprat, u „odeljenje za analitiku, tehniku…i crknute paukove“. Popela sam se mračnim stepeništem do drugog sprata, čekajući da se iz mraka pojavi žandarm iz perioda posle Prvog svetskog rata sa nakalaisanim brkovima i da me pita „Mala, čija si ti?“ (misleći na prezime). Mračni hodnik me je odveo do drugog sprata, staklenih dvokrilnih vrata, ofucanog natpisa službe. Braon vrata ofarbana kada je, ako je, neki ministar nekada, sredinom osamdesetih, dolazio u posetu; otvorena vrata kancelarija sa nameštajem koji bi, da je u boljem stanju, bio tretiran kao antikvitet; tepisi bez potke; zavese bez boje…; mrak i glasovi iz mraka, iza nekog ormana za registratore… Na kraju hodnika mali sto; fotelja iz koje se zadimio oblak prašine kada sam na nju spustila svoju, uvek pretešku, torbu i fina sredovečna dama koja me je ljubazno zamolila da potpišem prijem uverenja, upravo na tom klimavom stočiću koji je, čini mi se, moja generacija, ali sam ja u znatno boljem stanju…
PU Pančevo
Pitam se ako me neko ubije da li će čovek odavde, iz ove kancelarije na kojoj piše „tehnika“, doći da uzme tri dlake i četiri otiska… i da li bi zapravo moj kraj, u takvom nekom Agata Kristi slučaju, bio baš ovde, u ovoj kancelariji bez boje, iza nekog ormana sa registratorima, pored zavese kojoj nedostaje jedna strana?

Srce mi je lupalo kao ludo, bila sam potpuno zbunjena, setila sam se tate… setila sam se kada je jedno veče došao slomljene ruke; setila sam se kada smo mama i ja plakale jer nismo znale gde je; setila sam se koliko mu je puta glava bila u torbi; setila sam se i kako sam obožavala sa zgrabim njegovu radio-stanicu, kada ih donese u paru, i iz kupatila ga pitam „Morava, koliko je sati?“… i kako sam obično bezobrazna prema policajcima kada mi, obično puni sebe, kažu „Vozili ste 140!“, a ja, isto tako nadmeno, kažem „Izvinite, to nije tačno, vozila sam 145.“ i … izašla sam iz te zgrade prilično unezverena i odvezla se ka Beogradu. Teško sam disala, ali nisam bila više sigurna da li je zbog bronhitisa sa kojim se već danima borim ili zbog osećaja da niko ne investira u ljude, a od ljudi očekuje mnogo…; da ljudi rade pomoću štapa i kanapa; da su ti ljudi u nedostojnim sobama uložili svoje vreme da završe neku školu, da rade posao koji vole; da štedimo na pogrešnim mestima; da je negativna kadrovska selekcija (gore pomenuta) trend još od vremena… prvog… da je tata dobro znao zašto mi je 1992. zabranio da se upišem u Višu školu unutrašnjih poslova, iako mi je to bio (i ostao) životni san.

Ne znam kako vi, ali ja od te iste policije iz te iste gore opisane sobe sa tepihom bez potke i zavesom bez boje, nemam pravo da očekujem da me odbrani od bilo čega. Nemam pravo ni da ih trpam sve u isti koš “svi oni uzimaju pare”, niti da ih krivim ako to zaista rade. Sve po savesti.
Verujući da smo, bar delom, još uvek ljudi, nekako se i ne bojim… Samo je pitanje  – dokle će biti takvih ljudi koji su ljudi? Jer, ovo što je ljudi preostalo, to sve „radi od nule“.

I, da – Morava, koliko je sati?

Tanja
(Bez pretenzija da bilo šta novo kažem,  sa namerom da podelim osećanja i bez namere da generalizujem stanje stvari ili otvaram Pandorinu kutiju.)

SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

in MY WORK

Internet doajeni o istoriji i budućnosti internet foruma
SMEMO LI DA ZANEMARIMO FORUME?

Zahvaljujući društvenim mrežama kao što su Facebook, Twitter, LinkedIn, a u novije vreme i Pinterest, te mogućnostima komentara na online izdanjima raznih medija, o forumima kao načinu komunikacije na internetu, posebno u svrhe promovisanja brenda, sve manje se govori i na njih se usmereva sve manje pažnje. S razlogom ili ne, forumi su donekle zapostavljeni. Možda nam se samo čini da je njihov značaj dolaskom novih društvenih mreža umanjen?

Kako je to izgledalo pre samo nekoliko godina, a koji značaj forumi imaju danas, podelili su sa nama poznati online stručnjaci Miloje Sekulić, vlasnik i direktor Internet agencije (www.internetagencija.rs), Željko Subašić aka Poslednji Skaut, direktor LBS TEAM  (www.lbsteam.com i www.poslednjiskaut.com) i Dragan Varagić potpredsednik Internet group (www.internetgroup.rs i www.draganvaragic.com).

Ova trojica doajena internet komunikacije podsetili su nas kada su forumi doživeli svoj najveći uspon. Dragan Varagić nas vraća u doba od 2001/2002. do 2007/2008. „U to vreme kompletan dijalog na webu se dominantno dešavao na različitim forumima, slično kao što je to sada sa Facebookom, ali ipak u manjoj meri – bilo je manje korisnika interneta u ovim krajevima.“ Željko – Poslednji Skaut, sa pet hiljada žena na svom ličnom Facebook profilu i značajnim brojem fanova na stranama koje je pravi i vodi, kaže da se era interneta deli na vreme pre i posle pojave Facebooka, najvećeg fenomena internet komunikacije. „Samim tim je i jedan broj foruma prestao da postoji, izgubivši svoju publiku, koja je našla zanimljivije mesto za interakciju.“ dodaje on.
Dragan podseća da različite društvene mreže imaju različite namene: „Korišćenje društvenih mreža je prisnije i jednostavnije. U osnovi, naročito putem Facebooka, korisnici dominantno imaju komunikaciju sa svojim poznanicima, a preko Twittera se dominantno informišu. Forumi nikada nisu bili uspešni u komunikaciji sa prijateljima i poznanicima, a naročito nisu bili naročito efikasni u prenošenju novih informacija.“
Ipak, Miloje Sekulić naglašava da, za početak, treba imati na umu činjenicu koju mnogu zaboravljaju, a to je da forumi jesu društvene mreže.

Prisetili smo se i najpopularnijih foruma u Srbiji i regionu i njihovog „zlatnog doba“. Željko i Dragan odmah pominju Elitesecurity, Devprotalk i naravno Burek, ali i forum B92, forum Krstarice, MyCity, kao i veći broj manjih foruma koji su i danas dosta aktivni. Miloje dodaje da je Burek (www.burek.rs) definitivno najveći opšti forum u regionu i on broji preko 1.500.000 registrovanih članova. „Sama činjenica da je bio među retkim ovdašnjim web lokacijama koje su bile interesantne stranim investitorima da ulože novac u njih govori o potencijalu tolikog broja ljudi okupljenih na jednom mestu. Ivan ga lepo vodi i danas i mudro koristi njegov potencijal za podršku drugim projektima koje razvija.“ Miloje nas podseća i na „ženske“ forume – „Ana forum (www.ana.rs) je do pre malo više od tri godine kada su nastali „Blic žena“ i „Lepota i zdravlje“ bio jedina razvijena web lokacija specijalizovana za dame i njihova interesovanja. Mislim da se nisu dobro snašli u novom vremenu i da nisu monetizovali svoju popularnost koliko bi mogli.“ Ako vas ne dao Bog nešto štrecne i potražite na internetu lek za svoju boljku vrlo je verovatno da ćete među prvim rezultatima pretrage naići na Doktor forum. „Manje je poznato da je njegov vlasnik developerska kuća, a to se vidi recimo po naprednim fukcionalnostima objedinjenim u sekciji “Net Doktor”www.doktor.rs/netdoktor.php.“ kaže Miloje i podseća da je forum B92 (http://forum.b92.net) značajno doprineo popularnosti i poseti samog B92 sajta izazivajući i brojne negativne komentare zbog politike moderacije. Na kraju, ali naravno ne najmanje bitni, jer od njih je sve počelo, su pomenuti stručni IT forumi Elitesecurity (www.elitesecurity.org) i Devprotalk (www.devprotalk.com). Elitesecurity je u jednom trenutku bio regionalni fenomen. „Ne samo da je bio najveći stručni regionalni forum nego su na njemu, naravno bez tenzija, razmenjivali znanje i informacije svi IT profesionalci i oni koju su to želeli da postanu.

Željko je bio urednik SBB foruma, koji je bio najveći i najorganizovaniji forum kada govorimo o forumima kompanija koje se bave internetom i kablovskom televizijom. „U početku je bilo dosta problema, dobio sam u ruke forum koji niko godinama nije održavao na pravi način. Recimo, za prva tri meseca sam uklonio ogroman broj komentara kojima nije bilo mesto ni na ulici. Urađena je totalna reorganizacija istog i započeto je moderisanje 24/7.
Miloje je bio moderator i administrator “Internet marketing” delova Elitesecurity i Devprotalk foruma i još nekih delova Elitesecurity foruma vezanih za E-poslovanje, razvoj interneta, itd. „Početkom ovog veka (sjajno zvuči, zar ne!?), tamo negde 2002. godine poraslo je interesovanje za internet marketing pa su na tada praktično jedinom tadašnjem IT forumu otvorene sekcije posvećene ovoj temi.“, seća se Miloje i dodaje da su te teme uređivali Dragan Varagić i on. „Bilo je to stvarno lepo pionirsko vreme specifično i po tome što su “forumaši” počeli da se druže i van foruma.“ On je tada, uz dragocenu logitičko-organizacionu pomoć Zorana Torbice organizovao prva okupljanja članova Elitesecurity foruma, a potom i sedmodnevni festival interneta “ES leto” (http://www.elitesecurity.org/f63-ES-leto-manifestacija). „Mislim da je to bio inicijani trenutak za stvaranje ovoga što danas zovemo “Internet zejednica“ i nukleus za mnoga kasnija dešavanja. Ljudi su se tada videli, prepoznali i upoznali i ta prijateljstva i poslovne saradnje traju i danas.“ kaže Miloje.

Šta se postizalo komunikacijom na forumima? Da li je postojala opipljiva korist za kompaniju/brend ili su forumi služili za komunikaciju sa publikom i za ublažavanje eventualnog negativnog imidža kompanije i/ili brenda?

Forum je bio mesto gde smo se trudili da svaka novost iz kompanije prvo bude saopštena korisnicima, kao neka vrsta ekskluzive.“ kaže Željko i podseća da je forum odigrao važnu i ogromnu ulogu u momentu velike krizne situacije u SBB-u. „Društvo Srbije za odnose s javnošću je tu uspešnu kriznu komunikaciju, u kojoj su korišćeni najviše online kanali, nagradilo PRiZNANJEM pre dve godine. Blagovremenim informacijom na forumu, ali i na drugim online kanalima o kvaru satelita kada je bezmalo pola miliona domaćinstava ostalo bez TV signala, kompanija je prošla bez negativnih objava u medijima i bez otkazanih ugovora, što je bio veliki uspeh.“ Željko podseća da ovo nije bilo moguće bez stručne pomoći i saradnje u samoj kompaniji – „Ja sam imao sreće da je tamo tada o PR-u vodio računa istinski stručnjak i jedan od pionira online komunikacije u kompanijama, bez kojeg bi ovaj forum verovatno postojao samo kao mesto za izbacivanje frustracija nezadovoljnih korisnika.
Forumi i danas predstavljaju veoma dobro „tesno okruženje“ za vežbanje online konverzacije, jer je ona u osnovi sporija na forumu nego na mrežama kao što su Facebook ili Twitter. „Korisiti za organizaciju su bile mnogo manje vidne u konverzaciji u odnosu na sadašnje društvene mreže i takva je situacija zbog mnogo većeg broja online korisnika sada, a naročito velikog učešća predstavnika medija na društvenim mrežama, koji veoma brzo preuzimaju i koriste interesantne informacije sa današnjih društvenih mreža.“, ocenjuje Dragan Varagić.

Šta se dogodilo sa forumima koje su administrirali naši sagovornici? Da li neki i danas ima sličan značaj kada su u pitanju online komunikacija, pre svega kompanija, brendova? Kakav je trend? Ima li budućnosti za forume?

Dragan je najviše bio aktivan na EliteSecurity i Devprotalk forumima. „Na oba foruma sam administrator za određene teme i danas, s tim da se s vremena na vreme uključujem uglavnom na Devprotalk.“
Milojevi moderatorski forumski dani prošli su zapošljavanjem u agenciji za odnose sa javnošću u kojoj je uvodio praksu intenzivne online komunikacije u korist klijenata, pa bi se tako našao u sukobu interesa. „Sem toga“, podseća Miloje – „korporativni angažman zaista zahteva toliko vremena i pažnje da čak ni za ovakvu vrstu hobija ili rada na dobrobit zajednice, kako ga ja vidim, nisam imao vremena.“
Željko više ne prati rad SBB foruma, tako da ne može reći šta i kako funkcioniše, ali podseća da forumi nesumnjivo i danas imaju svoju publiku, a samim tim i značajnu ulogu u digitalnom marketingu i online komunikaciji. „Koliko to mogu prepoznati marketing stručnjaci u kompanijama, drugo je pitanje. Bojim se da sve manje imaju ili uopšte nemaju sluha za forume, a sve više ili se jedino bave Facebookom, Twitterom i drugim društvenim mrežama.“ – dodaje on.
Elitesecurity je, kako Miloje smatra, i dalje nezaobilazno mesto za početnike u struci, ali zbog community principa vođenja i (pre)glomaznosti za takav vid neprofesionalnog upravljanja opao kvalitet i popularnost tog foruma.

Pitamo se da li Facebook, Twitter ili neka druga društvena mreža mogu adekvatno da zamene forume i zajedno zaključujemo da era popularnosti savremenih društvenih mreža jeste smanjila aktivnosti na forumima, ali nije ugasila forume, niti će ih ugasiti. „Forumi su mesta koji po svojoj formi i sadržaju korisniku daju drugačiji osećaj od onog koji imaju na Facebooku, na primer. Vrlo bitna stvar jesu stručna zanimanja, za koja je lakše pronaći odgovor na nekom forumu, nego na Facebooku.“ kaže Željko.
Dragan Varagić nam objašnjava da je interesantno da se forumi i dalje koriste, možda u manjoj meri, ali ovaj najstariji vid društvenih mreža danas i dalje koristi dosta osoba na isti način kao i ranije, a nije mali broj ni onih koji koriste forume jer im se iz nekog razloga ne dopadaju savremenije društvene mreže. „Sa aspekta korišćenja foruma u promotivne svrhe, slična je situacija kao što je bila i ranije – ako je ciljna grupa korisnika foruma to što je važno organizaciji koja želi da se promoviše – ovo oglašavanje ima smisla. Sa aspekta negativnih komentara o organizacijama koje potiču s foruma, ovakva komunikacija postaje važna za organizaciju tek kada sa tih foruma pređe na druge društvene mreže gde kao sadržaj počnu da je prenose uticajniji online korisnici.“ – skreće pažnju Varagić.
Kolika je važnost foruma najbolje može da se vidi po banerima koji su postavljani na Burek. Na tom primeru može da se vidi i kakav je potencijal drugih foruma koje sam pomenuo i kolika je nesposobnost osoba koje ih vode.“ opominje Miloje. „Da su forumi nebitni ne bi u marketinške sektore npr. operatera mobilne telefonije svaki dan dopremali izveštaji o stavovima forumaša o njihovim uslugama. Ima li bolje karme za brend iz npr. auto-industrije da bude aktivno i korporativno prisutan na forumu svojih poštovalaca i da im bude na usluzi? To naravno traži prilično „cimanje“ ili da se lepše izrazim “zahteva pojačan i dodatni napor od onih koji se brendom bave”. Da budem brutalno jasan o kom se problemu radi citiraću prijatelja koji je na poziciji brand managera brenda iz oblasti robe široke potrošnje: “Izbegavamo prisustvo na društvenim mrežama jer baš traži angažovanje brend tima. Kod reklamiranja angažuješ jednu agenciju za kreativu i drugu za zakup i miran si.”, a forumi su, ne zaboravimo to, društvene mreže. Bazične, ali počesto sa vrlo kvalifikovanim korisnicima.

Bilo je i teških trenutaka na forumima koje su Dragan, Miloje i Željko administrirali, a često su situacije prevazilazile okvire uobičajene komunikacije sa članovima foruma. U Draganovom slučaju bilo je momenata u kojima je bilo potrebno reagovati kada se desi određeni tzv. „flaim“ (žučna rasprava), ali je to bilo kratkotrajno, i nije bilo naročito problema da se komunikacija na kraju svede u razumne okvire.
Željko nas podseća da rad na forumima kompanija koje pružaju usluge, posebno usluge internet veze, podrazumeva i razne probleme, zaoštrenu komunikaciju i situacije u kojima znate da su članovi foruma u pravu, a zbog kompanije, tj. klijenta to ne možete da kažete, već se bavite diplomatskim odgovaranjem, što je često znalo kod forumaša da izazove ljutnju i još veće napade. To je bio slučaj upravo sa onim „kvalifikovanim korisnicima“ koje je Miloje pomenuo, koji se dobro razumeju u IT. „Krizne situacije smo najbezbolnije rešavali blagovremenim informisanjem korisnika, u što je bilo moguće kraćem roku.“, tvrdi Željko. „Ipak, bilo je situacija kada kompanija nije imala odgovor na pitanje forumaša. Tada smo morali da se vraćamo na glavnu poruku i da izbegavamo direktnu raspravu. Moderisanje foruma takve vrste uopšte nije jednostavno.
Miloje, pak, kaže da je za njega forumaško iskustvo bilo jedna od boljih škola E-PR-a. „Ne mogu da shvatim da se neko bavi tim poslom, a da ne piše blog li da nije aktivan član bar jednog foruma.

Dragan Varagić nam je otkrio da određeni broj njegovih studenata i dalje koristi forume. Drugi studenti teško shvataju prethodni značaj foruma.
LBS Team agencija, koju vodi Željko, sada uglavnom radi online komunikaciju za velike naslove filmske industrije i trenutno forume koristi za dobijanje raznih vrsta informacija koje se tiču filmskih izdanja na kojima je angažovan, ali i za pokušaje širenja svesti o autorskim pravima. „U zavisnosti od toga da li radim na nekom filmu ili TV kanalu, zavisi i korišćenje foruma. Filmska publika ima veliki broj foruma na kojima iznosi svoja mišljenja. Problem koji se javlja u radu sa filmovima su autorska prava, koja u velikoj meri nanose štetu producentima filmova. Osim krivične odgovornosti, mnogo je važniji moralni aspekt ove priče. To je tema koja na forumima, ali ne samo na forumima, treba i može da doprinese boljem sagledavanju sistema filmske produkcije. Niko ne bi voleo da radi i ulaže novac u nešto što će mu na kraju biti ukradeno.

Forumi postoje, posećeni su, mahom su specijalizovani ili su bar neki njihovi specijalizovani delovi istaknuti od drugih, odlično se kotiraju na pretraživačima, zapisano na njima ostaje – bilo da je pozitivno ili negativno, osobe koje ih posećuju su mahom dobro obaveštene o temama o kojima pišu ili su u drugoj krajnosti vrlo zainteresovane za informaciju o nekoj temi. Smemo li, znajući sve ovo, da ih zanemarimo?“ zaključuje Miloje.

 

Tanja Tatomirović
(uz zahvalnost sagovornicima)

Go to Top