sečanja

This article is published via Thrive Global portal: Do you have the strenght to play the Game all over again? 

DO YOU HAVE THE STRENGHT TO PLAY THE GAME ALL OVER AGAIN?

How much death can a man take? How long is my Pacman game going to last and when is Pacman going to win and eat everything that crosses his way?

One of my first memories is the memory of death. I was two years old. I was standing next to a heavy two-and-a-half-meter high wooden gate at the end of the passage and slumped in a corner to watch Gaga being taken away. Gaga was a woman who lived in a part of the old German house where my grandmother and grandfather had moved in after the war. Several young men took her out on a stretcher… put her in the van and drove away. The gate was closed. In her will, Gaga left her part of the house to my grandmother. The walls were painted. Pacman was making a party.

If this is your first memory in life, all the deaths come as the continuation of the game. It bites off a piece by piece…, and you have no idea how many pieces there are in the advanced version of the game called life.

Pacman attacked me when I was just a few years older. My mom had her kidney pulled out. Her seven-year-old child stood next to her silently. Pacman bit another piece of me.

My mom came home. She was lying in bed for days. Žuća the parrot which we let out of the cage was sitting on her shoulder all day and making her company. Shortly after that, Žuća died because of the stress caused by Dad’s colleague’s unruly children kicking the cage. Pacman had a good meal that day. A part of me was gone.

He was still attacking me … and the game was never reset. The game was double or nothing. I wasn’t adept.

When I was not even 12 years old, my mom’s dad died. I loved him just like my mom. Pacman said: “I am winning, but you can get an extension of the game if you feed your grandfather last.” I agreed to the extra time. I swallowed Pacman and he has been biting me inside since then. I still don’t like the little orange bowl which I sometimes come across in the family home. I have fed my grandfather from it and got the extra time from it.

When I was 16, my dad’s sister died. Pacman said: “I am winning, but you have a challenge if you want to have another life. You’re going to be the last one who cuts your aunt’s hair.” Double or nothing. I was the last who cut my aunt’s hair.

When I was 20, the grandfather, whom I often mention as someone who has been married five times to four women, died. I got the opportunity to skip a level and avoid that Pacman and that is what I did. The grandfather was not my favorite one.

At the same time, Pacman told me over the phone that my elementary school crush was ill with brain cancer … but that by including some other players, he stays in the game.

Twenty years later – I didn’t have a spare life to give it to him.

At the age of 25, I got married for love, young and crazy, which does not necessarily go together because I am now less young but still crazy. When I got divorced at the age of 35, although it would mean a few extra lives as a reward, the big-tooth Pacman came following me everywhere where we used to go shopping, spending our summer vacation, drink coffee … to take a bite out of me every time and reduce the number of lives every time.

In this game I got a plane to fly over the levels … I was flying over them, but a lot of passengers were actually hidden dangers that were taking away the energy.

I have arrived at the Frankfurt airport from Malta and a vicious German Pacman met me at the terminal and said: “Entschuldigen Sie mir bitte, your mom will pass away, it’s just a matter of few hours. “Can I risk anything to skip this level?” I asked. “No, you’ve lost all possibilities …”

My mother died on April 2. At the age of 41, I yelled that I want my mom, but Pacman came and pressed the “mute” button.

That same year, my life partner number 2 appeared, a tough guy from the streets of Germany and Belgrade with soul, decided to move to the next level of the game, sit in a plane, use all backup points and go away from here. It was a one-seat airplane. Pacman was clapping his jaw and approaching me.

The game was now close to the end. The level of life was in the red.

There was some new energy. It cost a lot, I had to clench my teeth and risk and say: “Ok, Tanja, so that Pacman does not eat you now alive, clench your teeth and take all your energy. Bet it all. Life is a gamble. It’s not smart, but you live today and not tomorrow. Maybe tomorrow all the batteries will be wasted and there will be no more games.”

And so it was.

However, the last remaining energy was being wasted faster than ever before by giving dangerous signals that my Pacman, the one from the beginning of the game when people from the undertaker’s company took Gaga away on the verge of victory.

Although having been muted, the game started to beep … Red alert … and the “Do you want to stop and to upgrade the game?” button.

“Yes!” – I pushed a button.

The screen was black.

A few days later, the messages was still there: “Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait …” with the plane in one corner and Pacman in the other. I chose the plane, paid it with extra energy, and the message will still be there until the plane takes me to where I belong – whether to the place where Pacman is or where he is gone.

And, yes, the game is still beeping. We are in the red … even when we are on the plane.

So Pacman is eating even the last parts of my life, and I am waiting for the game to upgrade… the message “Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait” is still there. When is the upgrade is going to be complete and how — it is uncertain. You know how it goes with technology … same as with life. You may get only blue screen. Uncertain, until someone wins or turns off the power and says: “Go away, god damn it, I will play without the purpose to win the game. Because I love the game and want to play now! Tomorrow I might not be here, either. I will play until my batteries last.”

In such a game, my opponent is just me. And yours is just you.

Do you have the strength to turn a game?

IMAŠ LI SNAGE DA OBRNEŠ IGRICU?

Koliko jedan čovek može smrti da podnese? Koliko je duga moja Pacman igrica i kada te Pacman pobedi i pojede sve pred sobom?

Jedno od mojih prvih sećanja je sećanje o smrti. Imala sam dve godine. Stajala sam pored teške dvoipometarske drvene kapije kojom se završavao ajnfor i zbijena u ćošak gledala kako odnose Gagu. Gaga je bila žena koja je živela u delu švapske kuće u koju su se posle rata uselili moji baba i deda. Nekoliko mladića iznelo ju je na nosilima… unelo u kombi i odvezlo. Kapija se zatvorila. Gaga je testamentom ostavila svoj deo kuće mojoj babi. Zidovi su okrečeni. Pacman je pravio žurku.
Kada ti je to prvo sećanje u životu, sve smrti ti dođu kao nastavak igrice. Grize jedan po jedan deo…, a pojma nemaš koliko delova ima u toj naprednoj verziji igrice zvane život.
Pacman me je napao kada sam imala samo nekoliko godina više. Mami su izvadili bubreg. Njeno dete od sedam godina stajalo je pored nje bez reči. Pacman mi je gricnuo još deo.
Mama je došla kući. Ležala je danima u krevetu. Papagaj Žuća kog smo puštali iz kaveza po ceo dan je sedeo na njenom ramenu i pravio joj društvo. Nedugo potom Žuća je ginuo od stresa izazvanog šutiranjem kaveza od strane razuzdane dece tatinog kolege. Pacman je dobro večerao tog dana. Deo mene je nestao.

Napadao me je i dalje… a igrica se nikada nije resetovala. Igrali smo na sve ili ništa. Nisam bila spretna.
Kada sam imala manje od 12 umro je mamin tata. Volela sam ga kao i mamu. Pacman je rekao „Pobeđujem, ali možeš da dobiješ produžetak igrice ako nahraniš poslednja dedu.“ Pristala sam na produžetke. Progutala sam Pacmana da bi od tada počeo da me grize iznutra. I dan danas ne volim malu narandžastu činiju koju ponekad sretnem u porodičnoj kući. Iz nje sam hranila dedu i iz nje sam dobila produžetke.

Kada sam imala 16, umrla je tatina sestra. Pacman je rekao „Pobeđujem, ali imaš izazov ako želiš da dobiješ još jedan život. Ti ćeš biti poslednja koja će ošišati tetku.“ Sve ili ništa. Poslednja sam ošišala tetku.

Kada sam imala 20, umro je onaj deda kog često pominjem kao nekog ko se ženio pet puta sa četiri žene. Dobila sam mogućnost da preskočim nivo i izbegnem tog Pacmana i to sam uradila. Deda mi nije bio omiljen.

Istih tih godina Pacman mi je javio telefonom da je moja ljubav iz osnovnoškolskih dana obolela od tumora na mozgu… ali da ulaganjem nekih drugih igrača ostaje u igrici.
Dvadesetak godina kasnije – nisam imala rezervni život da mu ga poklonim.

U mojih 25 udala sam se iz ljubavi, mlada i luda, što nužno ne ide zajedno jer sam danas manje mlada, a opet luda. Kada sam se sa 35 razvela, iako je to značilo nekoliko dodatnih života kao nagradu, došao je veliki debeli zubati Pacman da me prati na svim mestima gde smo kupovali, letovali, pili kafe… da me svaki put gricne i smanji broj života.

U igrici sam dobila avion da preletim nivoe… preletala sam ih, ali su mnogi putnici zapravo bili skrivene opasnosti koje su oduzimale energiju.
Stigla sam do frankfurtskog aerodroma vraćajući se sa Malte i na terminalu me je sačekao neki opaki nemački Pacman koji je rekao „Entschuldigen Sie mir bitte, ostaćete bez mame, radi se o samo nekoliko sati.“ „Mogu li uložiti bilo šta da preskočim nivo?“ pitala sam. „Ne, izgubili ste sve mogućnosti…“
Mama je umrla 2. aprila. Sa 41 godinom života vrištala sam na sav glas da hoću svoju mamu na glas, ali je Pacman prišao i stsinuo „mute“.
Te iste godine, moj životni saputnik broj 2, čvrsti momak sa nemačkog i beogradskog asfalta, ali meke duše, odlučio je da pređe na drugi nivo igrice, sedne u avion, potroši sve rezervne bodove i ode odavde. Bio je avion jednosed. Pacman je kliktao vilicom i bio mi sve bliži.
Igrica se bližila kraju. Nivo života je bio na crvenom.

Pojavila se nova energija. Koštala je mnogo, morala sam da stisnem zube i rizikujem i kažem „Ok, Tanja, da te Pacman ne bi sad pojeo do kraja, stisni zube i uzmi svu energiju. Uloži sve. Život je kocka. Nije pametno, ali živiš danas, a ne sutra. Sutra možda sve baterije pocrkaju i igrice više neće ni biti.“
Tako je i bilo.
No, taj poslednji ostatak energije trošio se brže nego ikada pre dajući opasne signale da je moj Pacman, onaj sa početka igrice kada su ljudi iz Pogrebnog odneli Gagu, na domak pobede.
Iako na “mute”, igrica je počela da pišti… Crvena upozorenja… i dugme „Do you want to stop and to upgrade the game?“
„Yes!“ – stisnula sam dugme.
Ekran se zacrneo.
Nekoliko dana kasnije poruka i dalje vrti „Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait…“ sa avionom u jednom uglu i Pacmanom u drugom. Izabrala sam avion, platila ga dodatnom energijom, a poruka će se vrteti dok avion ne stigne da me odveze ili doveze gde pripadam – da li tamo gde je Pacman ili gde ga više nema.
I, da, igrica i dalje pišti. Na crvenom smo… čak i kada smo u avionu.

Tako Pacman jede i poslednje delove mog života, a ja čekam da se igrica upgradeuje… poruka „Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait…“ je i dalje tu. Kada će se upgrade završiti i kako – neizvesno je. Znate kako je to sa tehnologijom… isto kao i sa životom. Možda dobiješ samo blue screen. Neizvesno, dok neko ne pobedi ili isključi struju i kaže „Marš, bre, igraću bez namere da pobedim. Igraću jer volim i želim da igram sad! Sutra me možda neće ni biti! Igram dok moje baterije traju!“
U takvoj igrici protivnik meni sam samo ja. I tebi samo ti.

Imaš li snage da obrneš igricu?