Tag archive

srbija

CRY, YOU ARE NOT A CHILD! / PLAČI, NISI DETE!

in MY BLOG

CRY, YOU ARE NOT A CHILD!

When I was little, and it was thirty years ago or more, I was not a child who could start crying easily. People would rather expect me to argue, break up a fight, or be quiet in a sulky way until I get my way or this feeling releases.

I did not cry even when in one terrible cold January of 1985, compared to which this January of 2016 is nothing, my dad came to the school during the break. I knew that grandpa passed away. The grandpa, my mother’s father, who allowed me, his nine-year-old only grandchild, to sleep in the trailer which was left at his yard in Orebic, Peljesac by a German until next summer. He died when he was only a little more than 62. I did not cry, I just yelled “Why didn’t Milena die instead of him?!”… Milena was my mother’s mother, who was 89when she died… There’s no need for tears. Anger was just enough. Back then.

And I guess that it is how things work, until you start to grow up, and then “adulthood” does not allow you to be a cry baby and shed tears for anything or anyone? Then it is not even OK to ask why someone died, and someone else did not. Also, it was wrong to ask my mom not to die before my dad, although I did. However, my Ljilja avoided that subject in her own style, with a laugh: “I don’t give a shit. When I die, do what you want… “, referring to the difficult relationship that I have had with my father from my childhood until today. A difficult man, a difficult relationship. Neither am I easy to deal with. He raised his only daughter as a soldier, and a soldier was rebelling against him … And that was the case all my life.

There were not many tears when my schoolmate Brana Milinovic was killed during protests in 1991. There was anger, disappointment, sadness, but not many tears. At 18, you are thinking about how to change things and not where to find paper tissues …

Then “adult things” started to happen. My cousin’s girlfriend went to give birth to a baby on one October day. She did not come back. They just returned us a bundle of 6 pounds that we needed to worry about because there was no one else. And how could we give that little nose to anyone?… And the first tears that are hard to stop when the bundle had cramps, and at 23 I was carrying it from door to door, in a circle around the house… in shifts with other family members.

Then one police stick from of the cordon cracks your head in Kolarčeva Street during “Counter-demonstrations”.  Blood is dripping down my neck, you do not know if you are going to stay alive, or healthy, your brain is, as in a convertible, drying out on the December cold winter day, but you are not crying. You are changing the world? Change my ass! And who knows when that tomorrow will be and if it is tomorrow any way…

You are growing up as if you are not growing up actually, although your tears are becoming the only way to protect yourself from the things that you cannot change… You also cannot make many people change, although you are trying. You are helpless with a lot of them. Anger “does not work” anymore.

You are helpless when your friend from primary school is brought back after who knows how many years from Kosovo, where he was killed. You are also helpless when you find out that your mother is ill with systemic lupus and that only about 30% of people live more than 10 years struggling with it. You are helpless when you go to the hospital and find your mother’s mother covered with a ragged blanket, in a room with the greasy paint peeling off the walls, and the door had long been taken off the hinges. You are helpless when you get back home one day and you realize that he did not leave me any choice and decided to move 1000 km away among other things because of the conditions in which your mother’s mother died 2 and a half years ago and only three months ago your mother, too. You are helpless when you see what kind of people have benefits at work. You are helpless when those who are supposed to help others are actually wicked. You are helpless when some first graders basic burn the cat in the sack and others, just a little bit older, put a firecracker in a dog’s mouth.

And what remains to you when you use up all the strength in anger, useless attempts to deal with the injustices of various kinds. In order not be get mad, you sit down and cry yourself out. It helps.

Cry, you are not a child! Then we will see what happens, with clean, washed eyes and calm head.
And with your hand on the trigger.

 

*******

PLAČI, NISI DETE!

Kad sam bila mala, a bilo je to pre tridesetak godina i više, nisam baš bila dete koje lako zaplače. Pre su mogli očekivati da ću se posvađati, potući ili nadureno ćutati dok ne bude po mome ili me osećaj ne popusti.
Nisam plakala čak ni kada je 1985., jednog odvratnog i hladnog januara, naspram kog ovaj 2016. nije ništa, tata došao u školu za vreme velikog odmora. Znala sam da dede više nema. Onog dede, maminog oca, koji je meni, devetogogodišnjem jedinom unučetu, dozvoljavao da spavam u kamp prikolici koju je kod njega u dvorištu u Orebiću, na Pelješcu, ostavio neki Nemac do idućeg leta. Umro je sa samo malo više od 62. Nisam plakala, samo sam vikala “Zašto Milena nije umrla umesto njega!?”… Milena je bila mamina majka, koja je živela 89 godina…  Čemu suze? Samo bes je bio dovoljan. Tada.
I to tako, valjda, ide, dok ne počneš da rasteš, a onda ti “odraslost” ne dozvoljava da budeš plačipička i liješ suze za bilo čim ili kim? Onda nije u redu ni da pitaš zašto je neko umro, a neko drugi nije. Nije u redu bilo ni da moliš mamu da ne umre pre tate, mada sam to radila. No, moja Ljilja je to u svom stilu, uz smeh, zatvarala kao temu: “Boli me uvo. Kad ja umrem, radite šta znate…”, aludirajući na težak odnos koji od svojih malih nogu, pa sve do danas imam sa svojim ocem. Težak čovek, težak odnos. Nisam ni ja laka. Vaspitavao je ćerku jedinicu kao vojnika, a vojnik je pravio pobune… I tako celog života.

Nije bilo mnogo suza ni kada je 1991. u demostracijama poginuo moj školski drug Brana Milinović. Bilo je besa, razočaranosti, tuge, ali ne mnogo suza. Sa 18 više razmišljaš kako da promeniš stvari, nego gde su papirne maramice…

Onda su počele da se dešavaju “stvari za odrasle”. Devojka mog brata od tetke je jednog oktobarskog dana otišla da se porodi. Nije se vratila. Vratili su samo zamotuljak od 3kg o kom smo trebali da brinemo, jer nije imao ko drugi. A i kako taj mali nosić da daš bilo kome? …I prve suze koje teško zaustavljaš krenule su kada je zamotuljak imao grčeve, a ja ga, sa 23 godine, nosala od vrata do vrata, pa u krug po kući… na smenu sa ukućanima.
Onda ti jedan pendrek iz kordona u Kolarčevoj na “Kotramitingu” razbije glavu. Krv se sliva niz vrat, ne znaš da li ćeš ostati živ, a posebno zdrav, mozak ti se, kao u kabrioletu, luftira na decembarskoj zimi, ali ne plačeš. Ti menjaš svet? Menjaš sutra malo! I to sutra ko zna kad je i da li je…

Rasteš, a kao da ne odrastaš, mada ti suze postaju jedini način da se odbraniš od stvari koje ne možeš promeniti… A mnoge ne možeš, iako pokušavaš. U mnogima si bespomoćan. Bes više “ne radi”.
Bespomoćan si kada ti druga iz osnovne škole vrate posle ko zna koliko godina sa Kosova, gde je poginuo. Bespomoćan si kada saznaš da ti majka boluje od lupusa, od kog samo oko 30% ljudi preživi duže od 10 godina u borbi sa njim. Bespomoćan si kada odeš u bolnicu i zatekneš majku svoje majke pokrivenu pocepanim ćebetom, u sobi sa čijih se zidova ljušti masna farba, a vrata su odavno skinuta sa šarki. Bespomoćan kada se vratiš jednog dana kući i shvatiš da te je on stavio pred svršen čin i odlučio da se odseli na 1000 km između ostalog i zbog uslova u kom je 2,5 godine ranije umrla majka tvoje majke, a pre samo 3 meseca i tvoja majka. Bespomoćan si kada vidiš ko sve ima “prođu” u poslu. Bespomoćan kada oni koji bi trebali da pomognu drugima zapravo jašu metlu. Bespomoćan kada klinci iz prvog osnovne zapale mačku u džaku, a drugi, tek malo stariji, stave psu petardu u usta.

I šta ti ostaje kada iscrpiš sve snage u besu, pokušajima Kalimera da se izboriš sa nepravdama raznih vrsta? Da ne bi poludeo, sedneš i isplačeš se. Pomaže.
Plači, nisi dete! Posle ćemo da vidimo šta ćemo, čistih, ispranih očiju i mirne glave. I sa rukom na okidaču. 😉

x
Ilustracija preuzeta sa weba (Weheartit).

 

Kada žensko kupuje auto

in MY BLOG

Preuzeto sa: CARZ.RS

Kupovina automobila za neke je najlepši životni momenat, maltene uz rađanje deteta, a za neke ume da bude izuzetna moždana peripetija. Poznato je da žene više razmišljaju od muškaraca i je mnogo više varijabli u igri. Mora se paziti o svakom detalju a kako izgleda to kada žensko kupuje auto, pročitajte u tekstu koji je za CarZ specijalno napisala Tanja Tatomirović 16. jula 2014.:

Neki automobili su kao fufice – svi bi da se provode sa njima, ali niko neće da ih ženi

Te davne 1978. ležali smo na slami u špediteru koji je bio parkiran u dvorištu tatine porodice u selu, jer sam ja želela da spavam napolju. Ni slepi miševi devojčici od 5 godina nisu bili smetnja da u potpunom mraku, bez pomoći ulične rasvete, prepoznaje marke automobila, samo po njihovom zvuku. Igra bi trajala do kasno u noć… „Ide fića.“, „Ovo je Stojadin!“, „Ovo su neka strana kola…“. Igra je bila inicirana posetom beogradskom Sajmu automobila, što je preraslo u tradiciju koja je trajala do pre par godina… ali, ljubav prema automobilima se zadržala, bez obzira na sajmove.

Od Honde CRX koju sam drugom vozila do 120km/h, jer ima motor prilagođen ludom duhu, preko Yuga 55 koji sam vozila jednom mesečno kod majstora, preko Opel Corse, pravog ženskog automobila za grad, Alfe 156 (1.6, 120KS, Twin Spark) jedinstvene boje slonove kosti koja je režala na pritisak papučice za gas i dovodila me u raspoloženje „otvoren prozor – glasna muzika“, pa sve do Suzukija i Mitsubishija (Colt, model 2011.), moja ljubav za automobilima nije jenjavala.

 

Hondacrxsirstock

U salonu „Euro Sumar“ kada sam, na tatinu preporuku  (jer ima lanac, a ne kaiš, nema velikog servisa i održavanje je jednostavno i mnogo jeftinije), otišla pre 6 godina da kupim Suzukija prodavac mi je prišao i rekao „Imamo divnog ženskog Splasha, za grad, 60KS.“. „Šta biste Vi radili sa 60KS? Pretekli nekoga na putu bez rizika? Bez 90 ne razgovaram.“ odgovorila sam mu. Da je znao da sam tih godina letela sa motora koji sam vozila bez kacige – možda bi mu bilo jasno da ne sme da mi nudi samo 60 konja.

Tako sam pazarila nešto jačeg Swifta od 94KS, 1.4, preglednog, u paketu opreme koja ima i grejače sedišta, što mi je, bar zimi, kao velikom smrzavcu, jako bitno. Sjajno vas ugreje pre nego što se kabina ovog modela zagreje klasičnim grejanjem. Zapravo, u pitanju je divan gradski auto, koji je izuzetno pregledan (najpregledniji od svih koje sam vozila – vidite mu rep i glavu), koji je izuzetno jeftin za održavanje, dovoljno jak da ga povezete i van grada i njime otputujete npr. do Rovinja, ali nemojte očekivati da možete komforno prevesti još 3 osobe, jer je pozadi prilično skromnih dimenzija, pa će nekome noge sigurno utrnuti. Što se stajanja na benzinsku pumpu tiče – nije potrošač koji ide ispod 6l/100km, tako da je u gradskoj vožnji, sa mojom „drvenom“ nogom, znao da ode i na 8l/100km. Vozila sam ga tako da do Pirota stignem za manje od 3h. Izuzetno je startan, osetljiv na gasu, sa odličnim kočnicama. Prodala sam ga drugu koji ga i danas vozi i vrlo je zadovoljan njime. Bar tako kaže. J Novi model, neznatno izmenjen u izgledu, sa motorom 1.2 i 92KS, prodaju u punoj opremi po ceni od oko 13.000€, što je, za ovaj auto, ma kako dopadljiv bio, prilično mnogo.

Swift-Sport-side_2829580b

Automobil koji sam kupila 2011. godine, kao zamenu za Swifta, bio je Mitsubishi Colt. Sličnih performansi kao Swift, odličan za po gradu, ali ne tako startan. Više mu je ležala vožnja na otvorenom putu, u gradu je bio dosta tromiji nego što se od ovakvog vozila očekuje. No, imao je dosta opcija za dodatnu opremu, pa sam mu ja dodala sve i svašta, do cene od oko 13.500€. Ipak, nikada se nisam „srodila“ sa njim kao sa Swiftom ili mojom Hondom CRX iz mladosti. „Inoto“ koji ga prodaje je firma koja je OK, ali nekako nemate osećaj sigurnosti kada je u pitanju servis, jer idete (bar sam ja tada išla) u servis druge firme na Čukarici, nekako kao da vozite „redak“ auto, a zapravo to nije ni blizu toga. Nisam ga vozila dugo, tako da nismo došli do momenta servisa i održavanja, pa ne mogu reći koliko je skup ili OK za održavanje. Imao je troje vrata i to je ono što nikome ne preporučujem. Kad-tad vam zatrebaju zadnja vrata da spustite kese iz shoppinga, a ne da ih gurate u neki „bunker“ iza prednjih sedišta.  Znam da je, što se bezbednosti tiče, jako pouzdan i davao mi je osećaj da mogu da zakočim kada i kako ja hoću, bez problema.

Kada kažem „kada i kako ja hoću“ dolazim do menjača. Moja muška polovina ovih dana ganja neki gradski autić, automatik i ne zna šta će sa levom nogom. Kao neko kome su kola važna koliko i moje farbe za kosu, izjavio je da mu je sad još lakše, jer auto vrši svoju svrhu – prevozi ga sa mesta na mesto. Ha! Ništa režanje Alfe, ništa snaga Honde, ništa prva-druga-treća do prvog ćoška…??? Verujem da bi mnogim ženama, a i muškim vozačima, bilo zgodno da ne misle o brzinama, ali ja, jednostavno, želim da imam kontrolu (bar nad vozilom).

Igrom slučaja, posle Colta sela sam u Mercedesa A klase, long verzija. Dizel. Kamionče od 1900 kubika. Preporučujem ga svima kao vrlo komotan auto (pozadi je moglo da stane 2 putnika i retriver od 40kg i da imaju mesta), vrlo visok i pregledan (mada vam treba neko vreme da shvatite gde mu se završava izuzetno kratak prednji deo koji ne možete videti golim okom) i kao vrlo, vrlo malog potrošača. Ipak, nije odgovarao mom duhu, osećala sam se tromo i sporo u njemu.

Zato sam odlučila da kupim SEBI auto. Izbor je krenuo preširoko, da bi se završio na užoj konkurenciji, koja će se, danas – nadam se, završiti konačnom odlukom. Nijanse su u pitanju. Mada, tu su PMS, pun mesec i ženska ćud…tako da ćemo konačni rezultat saznati do kraja nedelje.

Otišla sam u „Euro Sumar“, jer lanac je lanac i održavanje je jeftinije, ali mi je novi model Cross SX4 bio prevelik za moje potrebe koje su u 80% slučajeva gradska vožnja. Cena ovog crossovera je ispod 15.000€ u solidnom paketu opreme. Od SX4 NAVI (1.6, 120KS, full oprema, cena oko 14.000€) sam odustala jer je dizajn prilično konzervativan i prevaziđen, a i proizvodiće se samo još ove godine. Onda sam se setila Zverka i probala da pogledam Fiat 500L, ali ja sam u kategoriji onih isključivih – ili mi se dopada ili ne. U ovom slučaju je bilo – ne. Meni izgleda kao modernizovan Fiat Multipla, najružniji automobil ikada napravljen.

Idemo dalje – razmišljam srcem i odem do salona Nissan vozila na Novosadskom putu. Imaju Nissan Juke na akcijskom popustu, još 2 vozila, u solidnoj opremi za oko 15.500€. No, Juke 2 samo što nije izašao, pa će i ovo uskoro biti stari model… Ali, srce lupa, jer je auto sjajan ako bih uspela da prevaziđem činjenicu da izgleda pomalo čudno sa tri svetlosne grupe spreda, od kojih u jednu gledate iz kabine i čini vam se da su svetla uperena ka vama… Nekoga, bez problema, može da asocira ne svemirski brod sklapan u komšijinoj garaži… Tri moda vožnje, motor 1.6, konjaža lepa, auto preudoban, ali…pozadi ne staje niko osim deteta. Spušteni zadnji deo oduzima mnogo od komfora pozadi, pa čak i napred ja sa 173cm, nekako osećam da nosim nebo na glavi. Znači, Juke ostaje u salonu za one koji će ga želeti, uprkos svemu. Reče moj otac, koji mi je i usadio ljubav prema automobilima, „Juke je kao fufica, svi bi da se provode sa njom, ali niko neće da je ženi.“

Alfa Romeo Giulietta 1.9, 160KS… blenem u nju kao devojčica iz 1978. kojoj su automobili nova dimenzija koju upoznaje, a srce mi lupa kao kada sam se prvi put poljubila sa prvim dečkom. Boja – ista kao moja stara Alfa, slonova kost, presijava se na suncu. Motor reži… ona je prelepa, enterijer savršeno jednostavan i primamljiv, menjač sa metalnom kuglom na vrhu, ali i u mom režimu vožnje guta sigurno 12l/100km. OK, srce – racio? Pobeđuje racio…a glava se okreće i čežnjivo, u odlasku, gleda u pravcu tog neodoljivog Italijana.

Jednom je Marko Tanasković (direktor Tech Lifestyle magazina) testirao Renault Captur (1.5 dci), pa sam ga odmah pitala kakvi su mu utisci. Utisci su dobri, a sećam se da mi je pokazivao enterijer auta kom se kaseta ispred suvozača izvlači kao fijoka, pa vidite sve sitnice koje se u njoj kriju. Sjajan auto, ali me buni kubikaža od 0.9 kod nekoliko modela koje sam spremna da platim (cena je oko 15.000€) i ne uspevaju da me ubede da ide kao zmaj, jer „turbine, nove tehnologije“… Sedam u njega, primećujem širok zadnji stub, nekako se osećam kao da imam manjak spoljnog svetla…i to je to… ono što bih ja htela od opreme ide i više od 17.000€.

Nissan_Juke_(27)

Izbor pada na njegovog mlađeg rođaka – Renault Clio, najnovijeg dizajna, koji pleni i izgleda kao mačka koja se sprema na skok. Mali je? Jeste, posebno pozadi. Ali, izgleda dovoljno ubedljivo i nesvakidašnje (kao Alfa), biram model 1.5 dci (koji troši kao Mercedes A klase), biram boju koju će svi videti (jer ja sam lav u horoskopu)…i biram ga za cenu koja je znatno niža od redovne, jer biram demo vozilo iz salona Renault Nissan.

Renault_Clio_(rear)_yellow

Tako se, ove godine, kada punim 41, završava moja ovogodišnja saga sa odabirom auta.
Tako je to kada si probao dovoljno, a ne možeš od njih nekoliko da sastaviš jedan savršen. Onda tražiš kompromis između srca i glave. I nađeš ga, ali…samo da nije automatik.

Napomena: Banke koje posluju u Srbiji imaju veliki izbor prilično (verovali ili ne) povoljnih auto-kredita, a auto-kuće nude beskamatna finansiranja do nekoliko hiljada evra. Dobro se raspitajte i pronađite ono što vam najviše odgovara. Moguće je.

 

Napomena: Na kraju sam kupila Renault Clio 1.2 16V Techno Feel. Crni, sa sjajnom opremom, fenomenalnog dizajna,… i mada ga vozim i 170-180km/h, moram reći da mu fali malo snage kada izađem izvan grada… 🙂

 

Gostovanje na talasima Radio Beograda

in SOME NEWS

U noći između 3. i 4. januara 2014. godine, Tanja je 14. emisiji “Druga strana računara” predstavila svoju knjigu “Musolinijev mikrofon”, čije izdanje na engleskom jeziku je, od 20. decembra 2013. godine dostupno celom svetu na Amazonu, na Kindle platformi.
Ova emisija, čiji su autori i voditelji Predrag Jovanović i Vladan Nenadić, bila je prva u ovoj godini.
Gosti su bili Slađana Đorđević dizajner u “Arte” agenciji za književno stvaralaštvo i pesnik pod pseudonimom “Woman in red”; Ivan Marović – autor strateške video-igre “A Force More Powerful”; Aleksandar Jevtić – doktor informatike, naučni istraživač na univerzitetu ESTIA Bieric, Francuska (softver za interakciju sa robotima); kao i stalna ekipa ~ Aleksandar Andrić – rubrika “Iz majstorske radionice”; Radoje Đurović – rubrika “IMPRESSUM” u kojoj je bilo reči o internetu u turizmu i turizmu na internetu, kao i Nikola Ajtić – član grupe Jailbreak.

Radio emisiju u celosti možete preslušati i OVDE, kao i pogledati reportažu o istoj koja je 4. januara 2014. emitovana u Jutranjem programu RTS-a.

Iz studija Radio Beograda

 

 

 

 

Emisija o emisiji

 

 

 

 

 

 

 

 

 

…justice and love will conquer all. If given good PR!

in SOME NEWS

Profile: Tanja Tatomirovic, Microsoft PR & Citizenship Lead for Serbia and Montenegro

Magazine CORD, April 2013

How to Love Your Work and Stay Young Forever

It seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet

In this fast-paced world where change is an integral part of all of our lives, it takes a special something to keep your energy and enthusiasm high. Tanja Tatomirovic, MSc in Communicology, Microsoft PR and Citizenship Lead for Serbia and Montenegro, seems to have found a magic formula. Her outlook and attitude keep her highly charged and motivated to take on the challenges of her life and her work. Although she has had her share of changes throughout her life, she takes on the world each day with the fresh eyes of youth. Tanja has been working in the world of communications for the past decade, and for the three years she managed corporate communications, internal media and CSR as a corporate communications director at one of the largest telecommunication company in the Adria region.

Cord Magazine: Tanja She managed crisis communications for the country’s largest exporter -petrochemical company Petrohemija, worked as a spokesperson and public relations advisor at the Supreme Commercial Court and a journalist in a number of Serbian broadsheets. In late 2010, the international magazine Digital TV listed her among the top 50 of the most important people in the European broadband industry; Tanja received a number of national and international awards for excellence in communications. She is a published author and her book “Mussolini’s Microphone” was published by the Serbian PR Society as its first publishing project ever. During 2012, she became a member of the Expert Jury for “PRiZnanje” Annual National Awards in Public Relations.

From the beginning of February, Tanja has been responsible for driving Microsoft’s communications strategy, ensuring its product messaging resonates on the market well and helping Microsoft in Serbia and Montenegro become the leader in socially responsible business.

Of all the places I traveled to during my life, I somehow always find myself longing for the universe located between Belgrade, Pančevo and Netherlands. My school, university, postgraduate studies, journalism, the school I worked in as a teacher, the petrochemical plant, the commercial court, telecommunications, consulting, the book I wrote, the one marriage that drifted away, other loves I gambled away – someone could look at it all and think I am actually well over 39. It seems to me like I got my first job only a moment ago. The job in the newspaper on an outdated 286 computer, printing stories that I believed would change the world on an ancient ink-jet printer – it all seems like yesterday.

Today I don’t have the 286, I am using my Windows laptop as a communication hub. I cannot help but wonder where is the time in between? From this perspective it seems to me that in this world one can either fly up or allow to be dragged down… Either you adjust to the rules of the world or you perish beneath its feet. Either you work for the big multinationals or for a local business. Actually, I work for both. This is why it helps to feel 19 again. It also helps to drink from the fountain of eternal optimism and follow your hunches especially when hunches tell you that the things can only get better, and that justice and love will conquer all. If given good PR.”

 

 

Tanja Tatomirović: Danas se svako predstavlja kao “PR” | Intervju

in MY WORK

Tanja Tatomirović – Komunikolog
Beograd: 04.12.2012.

…diplomirani politikolog i svršeni postdiplomac komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina… Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom („Demokratija“, „Blic“), a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant. Zahvaljujući, između ostalog, njenom radu i formiranju mreže portparola regionalnih trgovinskih sudova u saradnji sa USAID projektom CCASA, Viši trgovinski sud dobio je 2007. godine nagradu povodom „Međunarodnog dana prava javnosti da zna“ za poseban doprinos ka uspostavljanju pozitivne prakse u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Posebne preporuke Tanja je tada dobila i od poverenika Rodoljuba Šabića.

ZaJavnost.info: Te davne 2000. godine od britanske Vlade ste dobii stipendiju za postdiplomske studije na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija, ali ste ostali u Srbiji. Šta je po Vama bilo presudno za takvu oduku koju mnogi ne bi propustili?

Ah, Notingem, Šervud i Robin Hud, a ja sada pričam sa vama, ovde…!? 🙂
Te godine je samo nas nekoliko dobilo tu mogućnost. Ako vam kažem da su svi bili šokirani mojom odlukom da odbijem stipendiju britanske vlade za postdiplomske studije, a da sam ja imala 26, 27 godina i bila tek dve godine (u sada već davno bivšem) braku, biće vam jasno da su me vodile emocije, a ne razum. Nisam ponosna na tu svoju odluku i smatram je jednom od većih propusta u životu. No, ponosna sam na samu šansu koju mi je ukazana i žao mi je što Univerzitet u Notingemu nije bio moj tadašnji izbor. Ipak, da je bilo tako, verovatno danas vi i ja ne bismo pričali… živela bih ko zna gde.

ZaJavnost.info: Više od 15 godina ste u medijima i odnosima sa javnošću. Koja su po Vama najbitnije stvari na koje se treba obratiti pažnja ukoliko iz novinarskih voda predjete u PR sektor?

Sjajna je stvar za PR stručnjaka ako je bar par meseci proveo radeći u nekoj redakciji. Tada uspeva da ostvari korektne odnose sa novinarima, jer zna šta je dobro, šta nije, šta može i šta ne može. Ne može dobar PR da bude neko ko nije ušao ni u jednu redakciju nikada u životu. Iako su te dve profesije slične, ne treba ih poistovećivati. Svako radi svoj posao i nema nikakvih problema ako postoji obostrano razumevanje i saradnja. Nije uvek tako, ali to ne zavisi od posla, to zavisi od čoveka – njegove širine, fleksibilnosti, korektnosti i obrazovanja.

ZaJavnost.info: PR kao poziv je u ekspanziji kod nas. Koliko je vremena potrebno za dobrog i uvaženog PR-a u Srbiji?

Nisam sigurna da li je ta ekspanzija dobra ili ne. Razgovaralo se na “PRilici” – konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću o obrazovanju i licenciranju ljudi koji se bave ovim poslom… Danas se svako predstavlja kao “PR”, a da biste to zaista postali morate imati odgovarajuće obrazovanje i urođeni talenat, kao i za mnoga druga zanimanja. Naravno, dešava se i da je dovoljno da budete tatina ćerka, član neke političke partije, pa da postanete “PR”… Ali, ako možete da postanete ministar bez mnogo kvaliteta, zašto ne biste postali i PR? Nadam se da će Društvo Srbije za odnose s javnošću, ako ne uvede licenciranje, postaviti bar neke više standarde, kako bismo sačuvali integritet struke.

ZaJavnost.info: Juna 2008. godine ste završili Londonsku školu za odnose sa javnošću, a kod Diane Cromer specijalnu obuku za odnose sa javnošću u kriznim situacijama. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak nakon ovih obuka?

Londonsku školu za odnose s javnošću završila sam kada sam već imala iskustvo koje sam stekla kao novinar, iskustvo u trgovinskom pravosuđu, iskustvo u pančevačkoj “Petrohemiji”. Kao i mnogi drugi kursevi i stručna usavršavanja koje sam prošla i prolazim i dalje, i ta škola mi je pomogla da sistematizujem neke delove znanja iz ove oblasti. Najvrednije do sada, iako najmanje praktične, bile su moje postdiplomske studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

ZaJavnost.info: Našli ste se na listi EURO 50 u izdanju internacionalnog “Digital TV Europe” magazina kao jedna od 50 najvažnijih ličnosti u oblasti digitalne televizije. Da li Vam je ovo priznanje olakšalo ili pomoglo u nastavku karijere?

Jedno takvo priznanje je zaista velika stvar. Naći se rame uz rame sa još 49 menadžera velikih broadband kompanija iz čitave Evrope (HBO, Eutelsat, Fox, Virgin media,…) priznanje je i čast prvenstveno za mene lično, ali i za celu struku u Srbiji. Ne znam da li mi je pomoglo,…

ZaJavnost.info: Koje su po Vama prednosti a koje mane bavljenja odnosima sa javnošću u Srbiji?

Degradacija struke! Ponekad je teško reći “Ja sam PR!”, jer se tim poslom bave i oni koji su pročitali samo knjigu tipa “Kako postati PR za 24 sata” ili ni to. Naravno da se kvalitet prepoznaje i izdvaja, ali vam treba dodatna snaga i za kojekakve borbe, umesto da je utrošite na neke lepše stvari. Smeta mi i to što mnogo kolega želi baš sve da unovči. Jasno je da je situacija teška, ali ne može se sve naplatiti… Gde je ona dobra volja i želja da se nešto uradi samo radi sopstvenog i/ili tuđeg zadovoljstva i sreće?

ZaJavnost.info: Povremeno držite i predavanja na temu odnosa sa medijima. Šta je ono na šta se na svakom predavanju trudite da prenesete slušaocima, a što je krucijalno za tu temu?

Ja sam veliki praktičar. Trudim se da prenesem svoja najbolja, ali i najgora iskustva. Uvek potenciram etiku, transparentnost i gajenje dobrih odnosa sa novinarima. Mnogo stvari mora da nauči jedan dobar PR, ne samo kako će sarađivati sa medijima. Nije jednostavno baviti se našim poslom – u svakom trenutku morate da budete bar korak ispred svih kada je informisanost u pitanju. U poslednje vreme držim obuke u oblasti društvenih mreža. To volim i potenciram mnogo praktične obuke, umesto suve teorije kojoj tu nije mesto. Prezrela sam Power Point.

ZaJavnost.info: Aprila 2011. godine objavili ste knjigu “Musolinijev mikrofon”, koja je prvenac izdavačke delatnosti Društva Srbije za odnose s javnošću. Kako ste zadovoljni kritikom na knjigu?

“Musolinijev mikrofon” je nevelika knjiga u kojoj je obrađena tema fašističkog radija za vreme Dučea. Tema nije nikada do sada obrađivana na srpskom, pa joj je to bila i odskočna daska. Kritike su bile sjajne, a najveće priznanje je to što je knjiga uvršćena na spisak dodatne literature na jednom od predmeta na studijama istorije na Univerzitetu u Beogradu. Ja sam zadovoljna… Počela sam da radim i na drugoj verziji knjige, koja će se više baviti onim “iza kulisa” – preljubama, špijunažom, izdajama i emocijama. To će biti prava stvar, mi Srbi volimo afere.

ZaJavnost.info: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko su one danas bitne i kako im predvidjate budućnost?

Aktivna sam jer ih volim – dobre su za posao, spajaju ljude i pomoću njih sam, ovako radoznala, saznala i saznajem mnogo toga, Na kraju, mnogo divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući Twitteru, pre svega. Brine me samo to što ih mnoge kolege precenjuju. Da, bitne su. Da, jeftin su kanal komunikacije. Ne, neće se više od 10% preneti u real-life. Na trejler filma na YouTubeu klikne 150.000 ljudi, a samo 15.000 ode u bioskop. Isto tako 20.000 ljudi daje podršku organizaciji nekog protesta, a na protest ih ode samo 200 ili ni toliko… Dobre su za razmenu informacija, ali nisu pokretač – ne u Srbiji. Mi smo vazda različiti. Smatram da smo ih u poslu precenili, ali treba biti prisutan. Umeju da budu zabavne, emotivne. Neka se i samo 10% emocija i smeha prenese u naše živote i biće dobro.

ZaJavnost.info: Vaš životni moto je?

”Uvek može bolje!” 🙂
Teks preuzet sa info-portala ZaJavnost.Info

NAJBOLJA KRIZNA KOMUNIKACIJA

in SOME NEWS
U sredu, 2. juna 2010., održan je trinaesti, tradicionalni godišnji „PRijem“ koji organizuje Društvo Srbije za odnose s  javnošću (DSOJ), nacionalna strukovna organizacija profesionalaca iz oblasti odnosa s javnošću.Na PRijemu su dodeljena „PRiZNANJA“, PRestižne godišnje nagrade DSOJ za najbolje komunikacijske kampanje, projekte i inicijative. Za nagrade se ove godine, u 12 kategorija, prijavilo rekordnih 96 radova. U finalnom izboru našlo se 36 projekata iz korporativnog, javnog, kao i neprofitnog sektora.
SBB je osvojio PRiZNANJE u kategoriji krizne komunikacije, koju je vodila Tanja Tatomirović.
“Hvala svima koji su učestvovali, pomogli ili davali podršku na bilo koji način. Posebno hvala internet zajednici, na čelu sa Milojem Sekulićem i Poslednjim Skautom, koji su značajno pomogli tokom krize zbog kvara Eutelsat satelita.” – rekla je.
Više informacija na http://www.pr.org.rs
Go to Top