Tag archive


Anniversary / Godišnjica



Every morning when I open my Facebook to see if my acquaintances are alive and kicking, to see if the Third World War has broken out and if Aleksandar formed a new Government, the very Facebook opens that option “on this day” to me and catapults me to the past … a past as such can paint my day in various colors.

This morning I was served to some joke about Mrs. Merkel, shared only 4 days after my significant other had packed and went without any agreement to the country of the above mentioned Mrs. Merkel so that he would not watch us rot here, having no patience to wait for me to figure it out if I am tied to Serbia with a chain or a thread. And so this anniversary reminded me of the anniversary of the day when Marko really went away. It was not a nice day. Dad was alone then and he was not happy; mom had passed away three months before that to a little better, but an unearthly place; and then I was also alone, no matter that I was not alone actually … Anniversary. Whatever that is.
And then I realized that my birthday would be in 20 days. I will turn 43. Anniversary. A substantial one, isn’t it?

This morning, while I was scrolling through that awful Facebook option, I realized that almost every anniversary is a wound, never healed completely. Then, that day comes, rubs salt into the wound, picks right and left, the wound bleeds, you feel pain in your chest, your eyes filled with tears, you take a deep breath and wait for the following day. Next day – next anniversary.

The older you get, the more you have … Anniversaries. Marriages, divorces, second marriages, births, break-ups, beginnings, breaks, new jobs, finishing school, PhD thesis, deaths of acquaintances, deaths of relatives, wars that we survived, anniversaries of those wars that we did not survive, then departures, arrivals, returning, subtracting, giving, everything has its own place in time. Everything has its own date in the calendar. Its birth and its death. It is awful that these are all anniversaries. And yes, the older you get, the more you have those that started and ended. Just like me. Like you. Whenever that one date comes, and the damn technology reminds me of it, it hurts.

Anniversaries should be abolished. Please, let me know if there is an application for deleting anniversaries which forces the calendar to pass to the 367th day and none of them, not a number, and no feeling will remind you about the previous one. You go on, as if there was no yesterday… and there are not any anniversaries to pick your wound and blur your eyes with tears that do not drop.



Svako jutro kada otvorim Fejsbuk da pogledam da li su moji poznanici živi i zdravi, da proverim da li je izbio treći svetski rat i da li je Aleksandar formirao vladu, meni taj isti Fejsbuk otvori onu opciju „na današnji dan“ i katapultira me u prošlost… a prošlost kao takva može mi dan ofarbati u razne boje.

Jutros mi je ispod nosa servirao neki fazon u vezi Merkelove, podeljen samo 4 dana nakon što se moja jača polovina spakovala i bez dogovora otišla kod te iste Merkelove da nas ne gleda kako trulimo ovde, nemajući strpljenja da sačeka da se i ja smislim da li sam lancem ili koncem vezana za Srbiju.
I tako mi je ta servirana godišnjica zamirisala na godišnjicu kada je Marko zaista i otišao odavde. Nije to bio lep dan. Tata tada sam i ne baš sjajno sam; mama otišla tri meseca pre toga, na neko bolje, ali nezemaljsko mesto; a onda ostadoh i ja sama, bez obzira što zapravo i nisam,… Godišnjica. Kakva god da je.

A onda shvatim da je i moj rođendan za 20 dana. Punim 43. Godišnjica. Pozamašna, jel` da?

Jutros sam skrolujući po toj gadnoj Fejbuk opciji shvatila da je skoro svaka godišnjica jedna rana, nikad zarasla do kraja. Onda dođe taj dan, gurne ti prst u ranu, pročačka levo – desno, rana malo prokrvari, tebe zaboli u grudima, oči ti se napune suzama, udahneš duboko i čekaš sledeći dan. Sledeći dan – sledeća godišnjica.

Što si stariji, sve ih više imaš… Godišnjice. Braka, razvoda, drugih brakova, rođenja, raskida, početka, prekida, novog posla, završetka škole, doktorata, smrti daljnjih, smrti bližnjih, pa ratova koje smo mi ovde preživeli, pa godišnjice onih koji te iste ratove nisu preživeli, pa odlasci, dolasci, vraćanja, oduzimanja, davanja, sve ima svoje mesto u vremenu. Sve svoj datum u kalendaru. Svoje rođenje i svoju smrt. Gadno je samo to što su sve to godišnjice. I što si stariji, da, više imaš onih koje su i počele i završile se. Kao ja. Kao ti. Kad god dođe taj neki datum, a prokleta tehnologija te na njega podseti, mene zaboli.

Godišnjice bi trebalo ukinuti. Javite ako postoji aplikacija za brisanje godišnjica koja tera kalendar u 367. dan i ni jedan te, ni brojem, a ni osećajem, ne podseti na prethodni. Teraš dalje, kao da juče ne postoji… i nema ni jedne godišnjice da ti pročačka ranu i zamagli oči suzama koje ne cure.





When I was little, and it was thirty years ago or more, I was not a child who could start crying easily. People would rather expect me to argue, break up a fight, or be quiet in a sulky way until I get my way or this feeling releases.

I did not cry even when in one terrible cold January of 1985, compared to which this January of 2016 is nothing, my dad came to the school during the break. I knew that grandpa passed away. The grandpa, my mother’s father, who allowed me, his nine-year-old only grandchild, to sleep in the trailer which was left at his yard in Orebic, Peljesac by a German until next summer. He died when he was only a little more than 62. I did not cry, I just yelled “Why didn’t Milena die instead of him?!”… Milena was my mother’s mother, who was 89when she died… There’s no need for tears. Anger was just enough. Back then.

And I guess that it is how things work, until you start to grow up, and then “adulthood” does not allow you to be a cry baby and shed tears for anything or anyone? Then it is not even OK to ask why someone died, and someone else did not. Also, it was wrong to ask my mom not to die before my dad, although I did. However, my Ljilja avoided that subject in her own style, with a laugh: “I don’t give a shit. When I die, do what you want… “, referring to the difficult relationship that I have had with my father from my childhood until today. A difficult man, a difficult relationship. Neither am I easy to deal with. He raised his only daughter as a soldier, and a soldier was rebelling against him … And that was the case all my life.

There were not many tears when my schoolmate Brana Milinovic was killed during protests in 1991. There was anger, disappointment, sadness, but not many tears. At 18, you are thinking about how to change things and not where to find paper tissues …

Then “adult things” started to happen. My cousin’s girlfriend went to give birth to a baby on one October day. She did not come back. They just returned us a bundle of 6 pounds that we needed to worry about because there was no one else. And how could we give that little nose to anyone?… And the first tears that are hard to stop when the bundle had cramps, and at 23 I was carrying it from door to door, in a circle around the house… in shifts with other family members.

Then one police stick from of the cordon cracks your head in Kolarčeva Street during “Counter-demonstrations”.  Blood is dripping down my neck, you do not know if you are going to stay alive, or healthy, your brain is, as in a convertible, drying out on the December cold winter day, but you are not crying. You are changing the world? Change my ass! And who knows when that tomorrow will be and if it is tomorrow any way…

You are growing up as if you are not growing up actually, although your tears are becoming the only way to protect yourself from the things that you cannot change… You also cannot make many people change, although you are trying. You are helpless with a lot of them. Anger “does not work” anymore.

You are helpless when your friend from primary school is brought back after who knows how many years from Kosovo, where he was killed. You are also helpless when you find out that your mother is ill with systemic lupus and that only about 30% of people live more than 10 years struggling with it. You are helpless when you go to the hospital and find your mother’s mother covered with a ragged blanket, in a room with the greasy paint peeling off the walls, and the door had long been taken off the hinges. You are helpless when you get back home one day and you realize that he did not leave me any choice and decided to move 1000 km away among other things because of the conditions in which your mother’s mother died 2 and a half years ago and only three months ago your mother, too. You are helpless when you see what kind of people have benefits at work. You are helpless when those who are supposed to help others are actually wicked. You are helpless when some first graders basic burn the cat in the sack and others, just a little bit older, put a firecracker in a dog’s mouth.

And what remains to you when you use up all the strength in anger, useless attempts to deal with the injustices of various kinds. In order not be get mad, you sit down and cry yourself out. It helps.

Cry, you are not a child! Then we will see what happens, with clean, washed eyes and calm head.
And with your hand on the trigger.




Kad sam bila mala, a bilo je to pre tridesetak godina i više, nisam baš bila dete koje lako zaplače. Pre su mogli očekivati da ću se posvađati, potući ili nadureno ćutati dok ne bude po mome ili me osećaj ne popusti.
Nisam plakala čak ni kada je 1985., jednog odvratnog i hladnog januara, naspram kog ovaj 2016. nije ništa, tata došao u školu za vreme velikog odmora. Znala sam da dede više nema. Onog dede, maminog oca, koji je meni, devetogogodišnjem jedinom unučetu, dozvoljavao da spavam u kamp prikolici koju je kod njega u dvorištu u Orebiću, na Pelješcu, ostavio neki Nemac do idućeg leta. Umro je sa samo malo više od 62. Nisam plakala, samo sam vikala “Zašto Milena nije umrla umesto njega!?”… Milena je bila mamina majka, koja je živela 89 godina…  Čemu suze? Samo bes je bio dovoljan. Tada.
I to tako, valjda, ide, dok ne počneš da rasteš, a onda ti “odraslost” ne dozvoljava da budeš plačipička i liješ suze za bilo čim ili kim? Onda nije u redu ni da pitaš zašto je neko umro, a neko drugi nije. Nije u redu bilo ni da moliš mamu da ne umre pre tate, mada sam to radila. No, moja Ljilja je to u svom stilu, uz smeh, zatvarala kao temu: “Boli me uvo. Kad ja umrem, radite šta znate…”, aludirajući na težak odnos koji od svojih malih nogu, pa sve do danas imam sa svojim ocem. Težak čovek, težak odnos. Nisam ni ja laka. Vaspitavao je ćerku jedinicu kao vojnika, a vojnik je pravio pobune… I tako celog života.

Nije bilo mnogo suza ni kada je 1991. u demostracijama poginuo moj školski drug Brana Milinović. Bilo je besa, razočaranosti, tuge, ali ne mnogo suza. Sa 18 više razmišljaš kako da promeniš stvari, nego gde su papirne maramice…

Onda su počele da se dešavaju “stvari za odrasle”. Devojka mog brata od tetke je jednog oktobarskog dana otišla da se porodi. Nije se vratila. Vratili su samo zamotuljak od 3kg o kom smo trebali da brinemo, jer nije imao ko drugi. A i kako taj mali nosić da daš bilo kome? …I prve suze koje teško zaustavljaš krenule su kada je zamotuljak imao grčeve, a ja ga, sa 23 godine, nosala od vrata do vrata, pa u krug po kući… na smenu sa ukućanima.
Onda ti jedan pendrek iz kordona u Kolarčevoj na “Kotramitingu” razbije glavu. Krv se sliva niz vrat, ne znaš da li ćeš ostati živ, a posebno zdrav, mozak ti se, kao u kabrioletu, luftira na decembarskoj zimi, ali ne plačeš. Ti menjaš svet? Menjaš sutra malo! I to sutra ko zna kad je i da li je…

Rasteš, a kao da ne odrastaš, mada ti suze postaju jedini način da se odbraniš od stvari koje ne možeš promeniti… A mnoge ne možeš, iako pokušavaš. U mnogima si bespomoćan. Bes više “ne radi”.
Bespomoćan si kada ti druga iz osnovne škole vrate posle ko zna koliko godina sa Kosova, gde je poginuo. Bespomoćan si kada saznaš da ti majka boluje od lupusa, od kog samo oko 30% ljudi preživi duže od 10 godina u borbi sa njim. Bespomoćan si kada odeš u bolnicu i zatekneš majku svoje majke pokrivenu pocepanim ćebetom, u sobi sa čijih se zidova ljušti masna farba, a vrata su odavno skinuta sa šarki. Bespomoćan kada se vratiš jednog dana kući i shvatiš da te je on stavio pred svršen čin i odlučio da se odseli na 1000 km između ostalog i zbog uslova u kom je 2,5 godine ranije umrla majka tvoje majke, a pre samo 3 meseca i tvoja majka. Bespomoćan si kada vidiš ko sve ima “prođu” u poslu. Bespomoćan kada oni koji bi trebali da pomognu drugima zapravo jašu metlu. Bespomoćan kada klinci iz prvog osnovne zapale mačku u džaku, a drugi, tek malo stariji, stave psu petardu u usta.

I šta ti ostaje kada iscrpiš sve snage u besu, pokušajima Kalimera da se izboriš sa nepravdama raznih vrsta? Da ne bi poludeo, sedneš i isplačeš se. Pomaže.
Plači, nisi dete! Posle ćemo da vidimo šta ćemo, čistih, ispranih očiju i mirne glave. I sa rukom na okidaču. 😉

Ilustracija preuzeta sa weba (Weheartit).


Go to Top