Tag archive

ljubav

DO YOU HAVE THE STRENGTH TO PLAY THE GAME ALL OVER AGAIN? | IMAŠ LI SNAGE DA OBRNEŠ IGRICU?

in MY BLOG

This article is published via Thrive Global portal: Do you have the strenght to play the Game all over again? 

DO YOU HAVE THE STRENGHT TO PLAY THE GAME ALL OVER AGAIN?

How much death can a man take? How long is my Pacman game going to last and when is Pacman going to win and eat everything that crosses his way?

One of my first memories is the memory of death. I was two years old. I was standing next to a heavy two-and-a-half-meter high wooden gate at the end of the passage and slumped in a corner to watch Gaga being taken away. Gaga was a woman who lived in a part of the old German house where my grandmother and grandfather had moved in after the war. Several young men took her out on a stretcher… put her in the van and drove away. The gate was closed. In her will, Gaga left her part of the house to my grandmother. The walls were painted. Pacman was making a party.

If this is your first memory in life, all the deaths come as the continuation of the game. It bites off a piece by piece…, and you have no idea how many pieces there are in the advanced version of the game called life.

Pacman attacked me when I was just a few years older. My mom had her kidney pulled out. Her seven-year-old child stood next to her silently. Pacman bit another piece of me.

My mom came home. She was lying in bed for days. Žuća the parrot which we let out of the cage was sitting on her shoulder all day and making her company. Shortly after that, Žuća died because of the stress caused by Dad’s colleague’s unruly children kicking the cage. Pacman had a good meal that day. A part of me was gone.

He was still attacking me … and the game was never reset. The game was double or nothing. I wasn’t adept.

When I was not even 12 years old, my mom’s dad died. I loved him just like my mom. Pacman said: “I am winning, but you can get an extension of the game if you feed your grandfather last.” I agreed to the extra time. I swallowed Pacman and he has been biting me inside since then. I still don’t like the little orange bowl which I sometimes come across in the family home. I have fed my grandfather from it and got the extra time from it.

When I was 16, my dad’s sister died. Pacman said: “I am winning, but you have a challenge if you want to have another life. You’re going to be the last one who cuts your aunt’s hair.” Double or nothing. I was the last who cut my aunt’s hair.

When I was 20, the grandfather, whom I often mention as someone who has been married five times to four women, died. I got the opportunity to skip a level and avoid that Pacman and that is what I did. The grandfather was not my favorite one.

At the same time, Pacman told me over the phone that my elementary school crush was ill with brain cancer … but that by including some other players, he stays in the game.

Twenty years later – I didn’t have a spare life to give it to him.

At the age of 25, I got married for love, young and crazy, which does not necessarily go together because I am now less young but still crazy. When I got divorced at the age of 35, although it would mean a few extra lives as a reward, the big-tooth Pacman came following me everywhere where we used to go shopping, spending our summer vacation, drink coffee … to take a bite out of me every time and reduce the number of lives every time.

In this game I got a plane to fly over the levels … I was flying over them, but a lot of passengers were actually hidden dangers that were taking away the energy.

I have arrived at the Frankfurt airport from Malta and a vicious German Pacman met me at the terminal and said: “Entschuldigen Sie mir bitte, your mom will pass away, it’s just a matter of few hours. “Can I risk anything to skip this level?” I asked. “No, you’ve lost all possibilities …”

My mother died on April 2. At the age of 41, I yelled that I want my mom, but Pacman came and pressed the “mute” button.

That same year, my life partner number 2 appeared, a tough guy from the streets of Germany and Belgrade with soul, decided to move to the next level of the game, sit in a plane, use all backup points and go away from here. It was a one-seat airplane. Pacman was clapping his jaw and approaching me.

The game was now close to the end. The level of life was in the red.

There was some new energy. It cost a lot, I had to clench my teeth and risk and say: “Ok, Tanja, so that Pacman does not eat you now alive, clench your teeth and take all your energy. Bet it all. Life is a gamble. It’s not smart, but you live today and not tomorrow. Maybe tomorrow all the batteries will be wasted and there will be no more games.”

And so it was.

However, the last remaining energy was being wasted faster than ever before by giving dangerous signals that my Pacman, the one from the beginning of the game when people from the undertaker’s company took Gaga away on the verge of victory.

Although having been muted, the game started to beep … Red alert … and the “Do you want to stop and to upgrade the game?” button.

“Yes!” – I pushed a button.

The screen was black.

A few days later, the messages was still there: “Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait …” with the plane in one corner and Pacman in the other. I chose the plane, paid it with extra energy, and the message will still be there until the plane takes me to where I belong – whether to the place where Pacman is or where he is gone.

And, yes, the game is still beeping. We are in the red … even when we are on the plane.

So Pacman is eating even the last parts of my life, and I am waiting for the game to upgrade… the message “Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait” is still there. When is the upgrade is going to be complete and how — it is uncertain. You know how it goes with technology … same as with life. You may get only blue screen. Uncertain, until someone wins or turns off the power and says: “Go away, god damn it, I will play without the purpose to win the game. Because I love the game and want to play now! Tomorrow I might not be here, either. I will play until my batteries last.”

In such a game, my opponent is just me. And yours is just you.

Do you have the strength to turn a game?

 

 


IMAŠ LI SNAGE DA OBRNEŠ IGRICU?

Koliko jedan čovek može smrti da podnese? Koliko je duga moja Pacman igrica i kada te Pacman pobedi i pojede sve pred sobom?

Jedno od mojih prvih sećanja je sećanje o smrti. Imala sam dve godine. Stajala sam pored teške dvoipometarske drvene kapije kojom se završavao ajnfor i zbijena u ćošak gledala kako odnose Gagu. Gaga je bila žena koja je živela u delu švapske kuće u koju su se posle rata uselili moji baba i deda. Nekoliko mladića iznelo ju je na nosilima… unelo u kombi i odvezlo. Kapija se zatvorila. Gaga je testamentom ostavila svoj deo kuće mojoj babi. Zidovi su okrečeni. Pacman je pravio žurku.
Kada ti je to prvo sećanje u životu, sve smrti ti dođu kao nastavak igrice. Grize jedan po jedan deo…, a pojma nemaš koliko delova ima u toj naprednoj verziji igrice zvane život.
Pacman me je napao kada sam imala samo nekoliko godina više. Mami su izvadili bubreg. Njeno dete od sedam godina stajalo je pored nje bez reči. Pacman mi je gricnuo još deo.
Mama je došla kući. Ležala je danima u krevetu. Papagaj Žuća kog smo puštali iz kaveza po ceo dan je sedeo na njenom ramenu i pravio joj društvo. Nedugo potom Žuća je ginuo od stresa izazvanog šutiranjem kaveza od strane razuzdane dece tatinog kolege. Pacman je dobro večerao tog dana. Deo mene je nestao.

Napadao me je i dalje… a igrica se nikada nije resetovala. Igrali smo na sve ili ništa. Nisam bila spretna.
Kada sam imala manje od 12 umro je mamin tata. Volela sam ga kao i mamu. Pacman je rekao „Pobeđujem, ali možeš da dobiješ produžetak igrice ako nahraniš poslednja dedu.“ Pristala sam na produžetke. Progutala sam Pacmana da bi od tada počeo da me grize iznutra. I dan danas ne volim malu narandžastu činiju koju ponekad sretnem u porodičnoj kući. Iz nje sam hranila dedu i iz nje sam dobila produžetke.

Kada sam imala 16, umrla je tatina sestra. Pacman je rekao „Pobeđujem, ali imaš izazov ako želiš da dobiješ još jedan život. Ti ćeš biti poslednja koja će ošišati tetku.“ Sve ili ništa. Poslednja sam ošišala tetku.

Kada sam imala 20, umro je onaj deda kog često pominjem kao nekog ko se ženio pet puta sa četiri žene. Dobila sam mogućnost da preskočim nivo i izbegnem tog Pacmana i to sam uradila. Deda mi nije bio omiljen.

Istih tih godina Pacman mi je javio telefonom da je moja ljubav iz osnovnoškolskih dana obolela od tumora na mozgu… ali da ulaganjem nekih drugih igrača ostaje u igrici.
Dvadesetak godina kasnije – nisam imala rezervni život da mu ga poklonim.

U mojih 25 udala sam se iz ljubavi, mlada i luda, što nužno ne ide zajedno jer sam danas manje mlada, a opet luda. Kada sam se sa 35 razvela, iako je to značilo nekoliko dodatnih života kao nagradu, došao je veliki debeli zubati Pacman da me prati na svim mestima gde smo kupovali, letovali, pili kafe… da me svaki put gricne i smanji broj života.

U igrici sam dobila avion da preletim nivoe… preletala sam ih, ali su mnogi putnici zapravo bili skrivene opasnosti koje su oduzimale energiju.
Stigla sam do frankfurtskog aerodroma vraćajući se sa Malte i na terminalu me je sačekao neki opaki nemački Pacman koji je rekao „Entschuldigen Sie mir bitte, ostaćete bez mame, radi se o samo nekoliko sati.“ „Mogu li uložiti bilo šta da preskočim nivo?“ pitala sam. „Ne, izgubili ste sve mogućnosti…“
Mama je umrla 2. aprila. Sa 41 godinom života vrištala sam na sav glas da hoću svoju mamu na glas, ali je Pacman prišao i stsinuo „mute“.
Te iste godine, moj životni saputnik broj 2, čvrsti momak sa nemačkog i beogradskog asfalta, ali meke duše, odlučio je da pređe na drugi nivo igrice, sedne u avion, potroši sve rezervne bodove i ode odavde. Bio je avion jednosed. Pacman je kliktao vilicom i bio mi sve bliži.
Igrica se bližila kraju. Nivo života je bio na crvenom.

Pojavila se nova energija. Koštala je mnogo, morala sam da stisnem zube i rizikujem i kažem „Ok, Tanja, da te Pacman ne bi sad pojeo do kraja, stisni zube i uzmi svu energiju. Uloži sve. Život je kocka. Nije pametno, ali živiš danas, a ne sutra. Sutra možda sve baterije pocrkaju i igrice više neće ni biti.“
Tako je i bilo.
No, taj poslednji ostatak energije trošio se brže nego ikada pre dajući opasne signale da je moj Pacman, onaj sa početka igrice kada su ljudi iz Pogrebnog odneli Gagu, na domak pobede.
Iako na “mute”, igrica je počela da pišti… Crvena upozorenja… i dugme „Do you want to stop and to upgrade the game?“
„Yes!“ – stisnula sam dugme.
Ekran se zacrneo.
Nekoliko dana kasnije poruka i dalje vrti „Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait…“ sa avionom u jednom uglu i Pacmanom u drugom. Izabrala sam avion, platila ga dodatnom energijom, a poruka će se vrteti dok avion ne stigne da me odveze ili doveze gde pripadam – da li tamo gde je Pacman ili gde ga više nema.
I, da, igrica i dalje pišti. Na crvenom smo… čak i kada smo u avionu.

Tako Pacman jede i poslednje delove mog života, a ja čekam da se igrica upgradeuje… poruka „Please Be Patient With Us! The End Product Will Be Well Worth The Wait…“ je i dalje tu. Kada će se upgrade završiti i kako – neizvesno je. Znate kako je to sa tehnologijom… isto kao i sa životom. Možda dobiješ samo blue screen. Neizvesno, dok neko ne pobedi ili isključi struju i kaže „Marš, bre, igraću bez namere da pobedim. Igraću jer volim i želim da igram sad! Sutra me možda neće ni biti! Igram dok moje baterije traju!“
U takvoj igrici protivnik meni sam samo ja. I tebi samo ti.

Imaš li snage da obrneš igricu?

FAMILY COUNCIL | KUĆNI SAVET

in MY BLOG

Family council

At the age of 11, somewhere back in 1984, I wrote an application to increase the allowance to Tatomirović family council, which consisted of mom, dad and me. Inflation had eaten away my budget and I acted as an equal member of the council of each family. The request had an appropriate date, a stamp, as well as an appropriate facsimile next to my signature. A couple of years before that, the family council had decided to motivate me with such a gift, because my mom was in hospital, and I was pretty terrified of her absence, or, even more, of the time that I spent with my dad, so I wanted to formalize my requests, pleas, feelings and desires. By facsimile. To my family. To my home council.

My parents, being afraid that I will become a spoiled only child, got me involved in all discussions, resolving dilemmas, decisions about buying cars, furniture, about travel, about family budget… I had a right to say that I think they are wrong, that someone has made a mistake. I had a right to characterize grandma’s actions as wrong, but also to point out to my dad that it is his mom and that he may be very similar to the grandmother, and so may I. I had a right to raise my hand and rebuff a decision concerning the savings and the purpose of the budget.

We had our ups and downs, Dad’s infrequent stays at home, my mother’s mind and her sensibility, all in one package. We had a tough time when my dad wanted to take another woman into our home because why would any Muslim be better than him, so he has only one, and they have four. There was also hard time because of my grandfather, who had written his will 19 times. The family council has analyzed and perceived each of the stones on our way of life and resolved in some way, no matter how hard it was. Together. There was also hard time with my other grandfather, my mother’s father, who suddenly fell ill and quickly passed away. Hard times with my mother’s illness seemed like a space diagnosis and completely confused both herself and us around her so much that only a few years later we realized what actually lupus is, when we sat down, and, as always, tried to consider all aspects of each “external enemy”. And when my mom shot at dad, because, as she put it, she was fed up with his ideas, our little family home was in session to analyze that act.

At 24 years of age, I left our home. Our little family council did not work well that year, I quit the role in the family and left. No decision, decree, open or diplomatic threat was relevant. At 25, I got married … at 34, I got divorced because I was not able to establish a new family council. At 37, I tried again … and I failed. It has always been Russia and America, opposing sides, lack of support and trust. Always some attitudes, suspicion, accusations and compromises, although I cannot say that there was no love. But, there never was a family Council.

Today, at 43 years of age, I am not asking for much. I am asking for a family council again.

I am looking for love. Confidence. I am looking for a best friend. I am looking for commitment. I am looking for balls on both sides. I am looking for understanding. Everything on both sides. I am not looking for the cold war. Diplomacy. Compromises and lex specialises. I do not want double standards. I do not want paranoia. I do not want to indecision. Selfishness. Egoism. Fear without cause. Fears with cause. I do not want that at all.

I just want a family council. Not more or less than an ordinary family council which considers everything from all sides and makes decisions. It can do even without any facsimiles. Signed with a simple emotion and a sense of belonging. With a feeling of confidence. Just as the family council was usual back in 1984 when I asked for the increased allowance which was seriously eaten away by inflation … And If I had not got it, I would have felt good, because then I, so little, knew that next time everything will be okay … because family council will always find a way so that everything is okay. With decision. With sense. Sensitivity. CONFIDENCE. .. as the only facsimile that is important.

Kućni savet

Sa 11 godina, negde davne 1984., pisala sam kućnom savetu porodice Tatomirović, koju su činili mama, tata i ja, molbu za povećanje džeparca. Inflacija je nagrizala moj budžet i ja sam delovala kao svaki ravnopravan član kućnog saveta. Zahtev je imao uredan datum, udaren pečatom datumarom, kao i uredni faksimil pored mog potpisa. Kućni savet je par godina ranije odlučio da me motiviše takvim poklonom, jer je mama bila u bolnici, a ja prilično preplašena njenim odsustvom, ili, više, vremenom koje sam provodila sa tatom, pa sam želela da formalizujem svoje zahteve, molbe, osećanja i htenja. Faksimilom. Svojoj porodici. Svom kućnom savetu.

Moji roditelji su me, plašeći se da ne postanem razmažena jedinica, uključivali u sve rasprave, rešavanje dilema, odluke oko kupovine auta, nameštaja, oko putovanja, oko kućnog budžeta… Ja sam imala pravo da kažem da mislim da nisu u pravu, da je neko pogrešio. Imala sam pravo da okarakterišem babine postupke kao loše, ali i da napomenem tati da je to njegova mama i da je, moguće, i on vrlo sličan, a onda i ja, babi. Imala sam pravo da dignem ruku i oborim odluku vezanu za štednju i namenu budžeta.

Imali smo uspone, padove, tatine retke boravke kod kuće, mamin razum i njenu osećajnost, sve u paketu. Imali smo teška vremena kada je tata želeo da dovede u kuću još jednu ženu, jer zašto je bilo koji Musliman bolji od njega, pa on ima samo jednu, a oni i po četiri. Teška vremena i sa dedom, koji je 19 puta pisao testament. Kućni savet je svaki od kamenja na tom našem putu života analizirao, sagledavao i, koliko god teško bilo, rešavao na neki način. Zajednički. Naišla su bolna vremena sa drugim dedom, maminim ocem, koji se iznenada razboleo i brzo nas napustio. Bolna vremena sa maminom bolešću koja je izgledala kao svemirska dijagnoza i potpuno zbunila i nju samu i nas oko nje, da smo tek posle nekoliko godina shvatili šta je to lupus ustvari, kada smo seli i, kao i uvek, pokušali da razmotrimo sve aspekte svakog “spoljnog neprijatelja”. I kad je mama pucala na tatu, jer joj je, kako je rekla, „dokurčio“ sa njegovim idejama, naš mali kućni savet je zasedao da analizira taj čin.

Sa 24 godine sam otišla od kuće. Naš mali kućni savet nije najbolje radio te godine, ja sam dala ostavku na ulogu u porodici i otišla. Nikakve odluke, dekreti, otvorene ili diplomatske pretnje nisu bile bitne. Sa 25 sam se udala… sa 34 razvela, …jer nisam uspela da oformim novi kućni savet. Sa 37 sam pokušala ponovo… i nisam uspela. Uvek su to bili Rusija i Amerika, suprotstavljene strane, manjak podrške i poverenja. Uvek neki stavovi, podozrenja, optužbe i kompromisi, iako ne mogu da kažem da nije bilo i ljubavi. Ali, kućnog saveta nikad.

Danas, sa svoje 43 ne tražim mnogo. Opet tražim samo kućni savet.
Tražim ljubav. Poverenje. Tražim najboljeg druga. Tražim odlučnost. Tražim muda na obe strane. Tražim razumevanje. Sve na obe strane. Ne tražim hladni rat. Nikakvu diplomatiju. Nikakve kompromise i lex specialise. Ne želim dvostruke standarde. Ne želim paranoju. Ne želim neodlučnost. Sebičluk. Egoizam. Strahove bez povoda. Strahove sa povodom. Nikako to ne želim.
Želim samo kućni savet. Ni manje ni više nego običan kućni savet koji razmatra sve sa svih strana i donosi odluke. Može i bez faksimila. Potpisano običnom emocijom i osećajem pripadnosti. Osećajem poverenja. Kao što je bio običan i onaj kućni savet 1984., kada sam tražila povećanje džeparca kog je ozbiljno nagrizala inflacija… I da ga nisam dobila, osećala bih se dobro, jer bih i tada, tako mala, znala da će sledeći put sve biti u redu… jer će kućni savet uvek naći način da bude sve u redu. Odlukom. Razumom. Osećajnošću. POVERENJEM…kao jedinim faksimilom koji je važan.
 

 

“I GAVE BIRTH TO A MONSTER!”… AND FELL ASLEEP. (“Rodila sam čudovište!” …i zaspala.)

in MY BLOG
mamaEnglish:
“I GAVE BIRTH TO A MONSTER!”… AND FELL ASLEEP.
She gave birth to me when she was 22, out of love and desire, not by chance. She taught me to read and write when I was 4 years old, to think for myself and be myself.
She taught me to ride a bike, so I followed her arduously, but persistently, down Kneza Miloša Street to the former “Jugobanka” near the “London”, to give away all her savings. Still, she did not teach me how to manage money – I took after her for being a big spender. Beside her, as a little girl, I learned to eat olives which I still adore, then shellfish, relished whitebait in the “Polet”, roamed the city … and listened to Tina Turner, watched loads of movies with her. She used to drink bitter coffee, so I never put sugar in mine. She used to buy me a bunch of books. Because of her, at the age of 8, I read everything that was written by Branko Ćopić, and by the age of 11 everything written by Agatha Christie…
She used to be an excellent driver and she used to swear while driving, just like me. She had large almond-shaped eyes, a small snub nose, just like me … and we were always joking because only my boobs weren’t like hers, but like dad’s. 🙂
We used to fight, but as a 40-year-old woman, I would jump into her bed and doze hugging with her …
She accepted our Maria wholeheartedly, because her mom died in childbirth, cherished her until she was one year old and was proud of her every concert, success and talent. She was helping her patients lovingly, with whom she has worked for over 25 years. Always smiling, witty, with crazy jokes that had seemed so charming …
Ten years ago, she was diagnosed with lupus. She did not pay attention to her health too much, she had other things to do …
She could not walk fast, she was driving her car less and less, and eventually just fell asleep. Today.
I love you, mom. I will always want to hug you and send a message with abbreviations where “Mama” is “Wawa” or exchange with you an MMS with photos in which we loll out..

Serbian:
“RODILA SAM ČUDOVIŠTE!”…I ZASPALA.
Rodila me je sa 22, iz ljubavi i želje, ne slučajno. Naučila me je da čitam i pišem sa 4 godine, da razmišljam svojom glavom i budem ja.
Naučila me je da vozim bicikl, pa sam je teškom mukom, ali uporno, pratila uz Kneza Miloša do tadašnje „Jugobanke“ kod „Londona“, da predam svoju ušteđevinu. Ipak, nije me naučila kako da raspolažem parama – na nju sam povukla „široku ruku“. Uz nju sam kao mala naučila da jedem masline koje i danas obožavam, školjke, uživala u giricama u „Poletu“, skitala po gradu…, slušala Tinu Tarner, gledala gomile filmova sa njom. Ona je pila gorku kafu, pa ni ja svoju nikad nisam šećerila. Kupovala mi je hrpe knjiga. Zbog nje sam sa 8 godina pročitala sve što je napisao Branko Ćopić, a do 11 sve od Agate Kristi…
Bila je odličan vozač i psovala je u saobraćaju, kao i ja. Imala je velike bademaste oči, mali prćasti nos, kao što imam i ja… i uvek smo se šalile zbog toga što jedino sise nemam na nju, nego na tatu. 🙂
Umele smo da se posvađamo, ali sam i sa 40 godina uskakala kod nje u krevet i dremala zagrljena sa njom…
Punim srcem je uzela našu Mariju, kojoj je mama umrla na porođaju, gajila je do njene prve godine i bila ponosna na svaki njen koncert, uspeh i talenat. Punim srcem je pomagala svojim pacijentima, sa kojima je radila više od 25 godina. Uvek nasmejana, duhovita, sa ludim forama koje su je činile toliko šarmantnom…
Pre desetak godina dijagnostikovali su joj lupus. Nije se obazirala previše na svoje zdravlje, imala je druga posla…
Više nije mogla brzo da hoda, sve manje je vozila auto, da bi na kraju samo zaspala. Danas.
Volim te, mama. I dalje ću hteti da te zagrlim i pošaljem poruku u skraćenicama gde je “Mama” – “Wawa” ili razmenim sa tobom MMS sa slikama na kojima se kezimo.
Samo jedna slika nikada neće biti kao pre. Ostali smo tata i ja da se svađamo, a tebe neće biti tu da digneš ruku za tajm-aut i kažeš “Rodila sam čudovište!”.
Valjda tako mora.
VtT

Roman o ljubavnom trouglu koji istražuje granice ljubavi i beskonačnost interneta

in SOME NEWS

U izdanju Lagune, 12.9.2014. godine u knjižarama se pojavio “PR”, roman Aleksandra Ilića koji sam imala čast i zadovoljstvo da pročitam pre drugih i da za njega napišem: „Osim što vas lako natera da instalirate sve aplikacije koje u knjizi pominje i da se upitate odakle su vam to poznati svi ovi ljudi, Ilić objašnjava, bez pardona, šta se krije iza slike stvarnosti koju kreira domaća PR scena. Njegova priča ogolila je bombastične nazive funkcija, iskrivljeni rečnik, isfabrikovane menadžere, lažni moral i nametnutu potrebu da svi izgledamo isto i ponašamo se isto. Kada pročitate ‘PR’ pročitali ste nas sve.“

Više o romanu možete pročitati OVDE

Go to Top