Tag archive

poverenje

FAMILY COUNCIL | KUĆNI SAVET

in MY BLOG

Family council

At the age of 11, somewhere back in 1984, I wrote an application to increase the allowance to Tatomirović family council, which consisted of mom, dad and me. Inflation had eaten away my budget and I acted as an equal member of the council of each family. The request had an appropriate date, a stamp, as well as an appropriate facsimile next to my signature. A couple of years before that, the family council had decided to motivate me with such a gift, because my mom was in hospital, and I was pretty terrified of her absence, or, even more, of the time that I spent with my dad, so I wanted to formalize my requests, pleas, feelings and desires. By facsimile. To my family. To my home council.

My parents, being afraid that I will become a spoiled only child, got me involved in all discussions, resolving dilemmas, decisions about buying cars, furniture, about travel, about family budget… I had a right to say that I think they are wrong, that someone has made a mistake. I had a right to characterize grandma’s actions as wrong, but also to point out to my dad that it is his mom and that he may be very similar to the grandmother, and so may I. I had a right to raise my hand and rebuff a decision concerning the savings and the purpose of the budget.

We had our ups and downs, Dad’s infrequent stays at home, my mother’s mind and her sensibility, all in one package. We had a tough time when my dad wanted to take another woman into our home because why would any Muslim be better than him, so he has only one, and they have four. There was also hard time because of my grandfather, who had written his will 19 times. The family council has analyzed and perceived each of the stones on our way of life and resolved in some way, no matter how hard it was. Together. There was also hard time with my other grandfather, my mother’s father, who suddenly fell ill and quickly passed away. Hard times with my mother’s illness seemed like a space diagnosis and completely confused both herself and us around her so much that only a few years later we realized what actually lupus is, when we sat down, and, as always, tried to consider all aspects of each “external enemy”. And when my mom shot at dad, because, as she put it, she was fed up with his ideas, our little family home was in session to analyze that act.

At 24 years of age, I left our home. Our little family council did not work well that year, I quit the role in the family and left. No decision, decree, open or diplomatic threat was relevant. At 25, I got married … at 34, I got divorced because I was not able to establish a new family council. At 37, I tried again … and I failed. It has always been Russia and America, opposing sides, lack of support and trust. Always some attitudes, suspicion, accusations and compromises, although I cannot say that there was no love. But, there never was a family Council.

Today, at 43 years of age, I am not asking for much. I am asking for a family council again.

I am looking for love. Confidence. I am looking for a best friend. I am looking for commitment. I am looking for balls on both sides. I am looking for understanding. Everything on both sides. I am not looking for the cold war. Diplomacy. Compromises and lex specialises. I do not want double standards. I do not want paranoia. I do not want to indecision. Selfishness. Egoism. Fear without cause. Fears with cause. I do not want that at all.

I just want a family council. Not more or less than an ordinary family council which considers everything from all sides and makes decisions. It can do even without any facsimiles. Signed with a simple emotion and a sense of belonging. With a feeling of confidence. Just as the family council was usual back in 1984 when I asked for the increased allowance which was seriously eaten away by inflation … And If I had not got it, I would have felt good, because then I, so little, knew that next time everything will be okay … because family council will always find a way so that everything is okay. With decision. With sense. Sensitivity. CONFIDENCE. .. as the only facsimile that is important.

Kućni savet

Sa 11 godina, negde davne 1984., pisala sam kućnom savetu porodice Tatomirović, koju su činili mama, tata i ja, molbu za povećanje džeparca. Inflacija je nagrizala moj budžet i ja sam delovala kao svaki ravnopravan član kućnog saveta. Zahtev je imao uredan datum, udaren pečatom datumarom, kao i uredni faksimil pored mog potpisa. Kućni savet je par godina ranije odlučio da me motiviše takvim poklonom, jer je mama bila u bolnici, a ja prilično preplašena njenim odsustvom, ili, više, vremenom koje sam provodila sa tatom, pa sam želela da formalizujem svoje zahteve, molbe, osećanja i htenja. Faksimilom. Svojoj porodici. Svom kućnom savetu.

Moji roditelji su me, plašeći se da ne postanem razmažena jedinica, uključivali u sve rasprave, rešavanje dilema, odluke oko kupovine auta, nameštaja, oko putovanja, oko kućnog budžeta… Ja sam imala pravo da kažem da mislim da nisu u pravu, da je neko pogrešio. Imala sam pravo da okarakterišem babine postupke kao loše, ali i da napomenem tati da je to njegova mama i da je, moguće, i on vrlo sličan, a onda i ja, babi. Imala sam pravo da dignem ruku i oborim odluku vezanu za štednju i namenu budžeta.

Imali smo uspone, padove, tatine retke boravke kod kuće, mamin razum i njenu osećajnost, sve u paketu. Imali smo teška vremena kada je tata želeo da dovede u kuću još jednu ženu, jer zašto je bilo koji Musliman bolji od njega, pa on ima samo jednu, a oni i po četiri. Teška vremena i sa dedom, koji je 19 puta pisao testament. Kućni savet je svaki od kamenja na tom našem putu života analizirao, sagledavao i, koliko god teško bilo, rešavao na neki način. Zajednički. Naišla su bolna vremena sa drugim dedom, maminim ocem, koji se iznenada razboleo i brzo nas napustio. Bolna vremena sa maminom bolešću koja je izgledala kao svemirska dijagnoza i potpuno zbunila i nju samu i nas oko nje, da smo tek posle nekoliko godina shvatili šta je to lupus ustvari, kada smo seli i, kao i uvek, pokušali da razmotrimo sve aspekte svakog “spoljnog neprijatelja”. I kad je mama pucala na tatu, jer joj je, kako je rekla, „dokurčio“ sa njegovim idejama, naš mali kućni savet je zasedao da analizira taj čin.

Sa 24 godine sam otišla od kuće. Naš mali kućni savet nije najbolje radio te godine, ja sam dala ostavku na ulogu u porodici i otišla. Nikakve odluke, dekreti, otvorene ili diplomatske pretnje nisu bile bitne. Sa 25 sam se udala… sa 34 razvela, …jer nisam uspela da oformim novi kućni savet. Sa 37 sam pokušala ponovo… i nisam uspela. Uvek su to bili Rusija i Amerika, suprotstavljene strane, manjak podrške i poverenja. Uvek neki stavovi, podozrenja, optužbe i kompromisi, iako ne mogu da kažem da nije bilo i ljubavi. Ali, kućnog saveta nikad.

Danas, sa svoje 43 ne tražim mnogo. Opet tražim samo kućni savet.
Tražim ljubav. Poverenje. Tražim najboljeg druga. Tražim odlučnost. Tražim muda na obe strane. Tražim razumevanje. Sve na obe strane. Ne tražim hladni rat. Nikakvu diplomatiju. Nikakve kompromise i lex specialise. Ne želim dvostruke standarde. Ne želim paranoju. Ne želim neodlučnost. Sebičluk. Egoizam. Strahove bez povoda. Strahove sa povodom. Nikako to ne želim.
Želim samo kućni savet. Ni manje ni više nego običan kućni savet koji razmatra sve sa svih strana i donosi odluke. Može i bez faksimila. Potpisano običnom emocijom i osećajem pripadnosti. Osećajem poverenja. Kao što je bio običan i onaj kućni savet 1984., kada sam tražila povećanje džeparca kog je ozbiljno nagrizala inflacija… I da ga nisam dobila, osećala bih se dobro, jer bih i tada, tako mala, znala da će sledeći put sve biti u redu… jer će kućni savet uvek naći način da bude sve u redu. Odlukom. Razumom. Osećajnošću. POVERENJEM…kao jedinim faksimilom koji je važan.
 

 

Go to Top